Budući da pratim i enigmatski opevavam muzičke manifestacije u Hrvatskoj, nije mogao da mi promakne Zagrebački festival, 66. po redu. Pobedio je 31-ogodišnji Damir Kedžo, i pored toga što ima zanimljivo prezime, dobar glas i zahuktalu karijeru, od svih drugih javnih ličnosti na svetu se razlikuje po gotovo neuhvatljivoj faci.
Naime, Kedžo je na sceni od 2003. godine, kada je blesnuo u muzičkom takmičenju Story Supernova, no dugo je čekao svojih pet minuta. Najpre je bio član dečačkog benda Saša, Tin i Kedžo, a onda se 2006. godine odmetnuo u soliste, nastupao na svim mogućim festivalima, dobijao nagrade i aplauze... ali, popularnost ga je zaobilazila. Veću pažnju je privukao tek 2010. kada je pobedio na Slavjanskom bazaru u Vitebsku, i tako postao prvi hrvatski pevač koji je osvojio zlato na prestižnoj smotri. Taj ukrajinski festival je, inače, poznat kao lansirna rampa za najveće slovenske talente, i svojevremeno su tamo trijumfovali: Filip Žmaher, Ceca Slavković, Željko Joksimović i Toše Proeski.
Samo je jedna sitnica sjajnom pevaču kvarila sreću: lice. Govorili su da nije mnogo lep, pa i dan-danas se na Youtube - u, u komentarima na njegove spotove iz tog vremena mogu pročitati okrutne opaske tipa: "dobro pjeva, ali je ružan kao pas". Naime, Kedžo je imao vrlo gadan oblik deformiteta mandibule (medicinski: progenija, žargonski: fioka), a pored toga što mu je to predstavljalo prepreku u estetskom, psihološkom i socijalnom smislu, pretile su mu silne dentalne bolesti i prevremeni gubitak zuba. Pride je imao govornu manu, te je otežano izgovarao sibilante, što se odražavalo na kvalitet njegovog pevanja.
Tako je Kedžo jednog dana pre 4 godine skupio hrabrost i sve ostalo što je bilo potrebno da postane lep. Zapravo, proces transformacije je počeo nešto ranije, kada se podvrgao operaciji nosne devijacije, a onda je u Rusiji prošao kroz pakao koji podrazumeva sečenje i pomicanje viličnih kostiju (gornju su mu pomakli 6 mm napred, donju 6 mm nazad). Nakon toga je, po svoj prilici, bar još jednom išao pod nož, te mu je nos opet korigovan, valjda da bi se uklopio u novi aranžman, i danas je to jedan sasvim novi čovek. Nedovoljno je upotrebiti frazu: "ni rođena majka ga ne bi poznala", a ako je hirurgija još uvek nemoćna u presađivanju lica, moglo bi se reći da je Kedžo dobio najviše što se u toj oblasti moglo dobiti: holivudsku facu.
Probajte da verujete da je na svim ovim slikama ista osoba:
Iz profila, hronološki to izgleda ovako:
Otkud ova priča? Pa, evo alibija: u četvrtak sam napravio specijalne skandinavke sa pobednikom Zagrebačkog festivala i trećeplasiranim Markom Toljom, i verovatno bi istog dana bile poslate redakciji da nije iskrsao nerešiv problem: karakter Damira Kedže. Naime, naumio sam da radove ilustrujem karikaturama, i pošto sam Tolju skinuo iz cuga, ostalo mi je samo da izanaliziram facijalnu ekspresiju ovog drugog, da pronađem karakterističan izraz lica i da ga transponujem na virtuelno platno. Uskoro se ispostavilo da je to nemoguća misija.
Prvo, ovaj Kedžo vrlo malo liči na onog od prošle godine, još manje na onog iz 2015, a sa dečkom iz 2013 skoro da i nema dodirnih tačaka. Zato se nametnulo pitanje: koga od njih nacrtati, kako dočarati lik osobe čiji je identitet neprestano u tranziciji? Drugo, s obzirom na to da je ta faca pretprela velike strukturalne promene, sada je prirodan, tipičan izraz (tj. ono što je meni kao karikaturisti najvažnije) praktično nevidiljiv, tako da statični Kedžo, dakle onaj koji pozira, odaje utisak nekog sasvim drugog karaktera (kada je u pokretu, lakše je spoznati ga). Pri tom, njegovo lice je sada toliko plastično i reljefno, sa obiljem inkompatibilnih grimasa, da iz različitih uglova i u različitim izdanjima i stanjima izgleda kao 10 različitih ljudi.
Pretpostavljam da bi ovaj slučaj bio tvrd orah i za mnogo veštije crtače. Zaista se nikad ranije nisam hrvao sa ovakvim kameleonom, i mada se odmalena bavim fiziognomikom, izgleda da sam ostao bez aduta pred blagodetima plastične hirurgije. Vidite, urođene crte lice se, iako su genetski determinisane, postepeno modifikuju sa razvojem karaktera, te je faca odrasle osobe najčešće logičan sklop koji se, uslovno rečeno, može čitati ako čitalac poznaje neke opšte zakonitosti (pre svega, na licu se vidi temperament, a onda i lična istorija, biologija, filozofija). Vrh nosa, kao centar lica, okuplja ostale crte na način koji prosečno ljudsko oko detektuje kao poznatu kategoriju u okviru ljudske vrste i zato, recimo, ljudi koji su operisali nosnu devijaciju, a nije im korigovan vrh nosne piramide zadržavaju stari izraz anfas, dok oni koji se odlučuju za tzv. njuškice kasnije obično izgledaju kao roboti, lutke ili prosto karikature. S tim u vezi, Kedžo uz novu čeljust, ima i dramatično pomeren centar lica naviše (jer je, jelte, dobio njuškicu, doduše, sa starim nozdrvama), što dodatno komplikuje lov na karakter.
I tako... crtao sam ga barem 20 puta od četvrtka do danas - i još sam na početku. No, Kedžo je pravi izazov za moje nevelike umetničke sposobnosti, i zato nemam nameru da odustanem dok ne pronađem najbolju foru. U najgorem slučaju, sve će se završiti na satiričnoj kolažnoj kompoziciji kojom zatvaram ovu nesvakidašnju govoranciju.
Edit: Uspeo!
Prvo, ovaj Kedžo vrlo malo liči na onog od prošle godine, još manje na onog iz 2015, a sa dečkom iz 2013 skoro da i nema dodirnih tačaka. Zato se nametnulo pitanje: koga od njih nacrtati, kako dočarati lik osobe čiji je identitet neprestano u tranziciji? Drugo, s obzirom na to da je ta faca pretprela velike strukturalne promene, sada je prirodan, tipičan izraz (tj. ono što je meni kao karikaturisti najvažnije) praktično nevidiljiv, tako da statični Kedžo, dakle onaj koji pozira, odaje utisak nekog sasvim drugog karaktera (kada je u pokretu, lakše je spoznati ga). Pri tom, njegovo lice je sada toliko plastično i reljefno, sa obiljem inkompatibilnih grimasa, da iz različitih uglova i u različitim izdanjima i stanjima izgleda kao 10 različitih ljudi.
Pretpostavljam da bi ovaj slučaj bio tvrd orah i za mnogo veštije crtače. Zaista se nikad ranije nisam hrvao sa ovakvim kameleonom, i mada se odmalena bavim fiziognomikom, izgleda da sam ostao bez aduta pred blagodetima plastične hirurgije. Vidite, urođene crte lice se, iako su genetski determinisane, postepeno modifikuju sa razvojem karaktera, te je faca odrasle osobe najčešće logičan sklop koji se, uslovno rečeno, može čitati ako čitalac poznaje neke opšte zakonitosti (pre svega, na licu se vidi temperament, a onda i lična istorija, biologija, filozofija). Vrh nosa, kao centar lica, okuplja ostale crte na način koji prosečno ljudsko oko detektuje kao poznatu kategoriju u okviru ljudske vrste i zato, recimo, ljudi koji su operisali nosnu devijaciju, a nije im korigovan vrh nosne piramide zadržavaju stari izraz anfas, dok oni koji se odlučuju za tzv. njuškice kasnije obično izgledaju kao roboti, lutke ili prosto karikature. S tim u vezi, Kedžo uz novu čeljust, ima i dramatično pomeren centar lica naviše (jer je, jelte, dobio njuškicu, doduše, sa starim nozdrvama), što dodatno komplikuje lov na karakter.
I tako... crtao sam ga barem 20 puta od četvrtka do danas - i još sam na početku. No, Kedžo je pravi izazov za moje nevelike umetničke sposobnosti, i zato nemam nameru da odustanem dok ne pronađem najbolju foru. U najgorem slučaju, sve će se završiti na satiričnoj kolažnoj kompoziciji kojom zatvaram ovu nesvakidašnju govoranciju.
 |
| Damir Kedžo |
Нема коментара:
Постави коментар