Moja prva duplerica izašla je u Politikinoj "Enigmatici" (ako nije bila "Razbibriga") u junu 2011. Bila je posvećena nekoliko meseci ranije upokojenoj Elizabet Tejlor i rekapitulirala je njene najuspešnije filmove. I naredna je bila memorijalna: Olivera Marković nas je napustila 2. jula, rad sam poslao 4 dana kasnije, a objavljen je za dve nedelje. Uzgred, tako je u tim novinama počelo i moje trogodišnje enigmatsko okukavanje svih istaknutih javnih ličnosti, čak i pre nego što se ohlade, a ponekad, bogme, i anticipativno (npr. glumica Zlata Petković je preminula dok je moj sastav sa njenom slikom bio u pripremi za štampu)... no, to ovde nije tema.
U tim novinama je objavljeno bar 50 mojih duplerica, a nemam želju da citiram nijednu od njih. Zapravo, nemam nameru da u retrovizoru prikazujem bilo koji plod te saradnje jer je o njoj gotovo sve rečeno dok je slučaj bio aktuelan. Tamo je izašlo na stotine mojih skandinavki, klasičnih ukrštenica, belih, domino, 2 + 1 (...), a sa vremenske distance koja nije mala, mislim da sam se uzalud trudio i da sam pristajući na sumanuti tretman, na neki način javno ponižavao sebe kao ličnost. No, to nije najgore: verujem da me je boravak u toj ludoj kući ozbiljno unazadio kao autora. Sve što sam hteo da prikažem i što je činilo moj autorski izraz, nemilice je unakažavano, obezglavljivano i spuštano na nivo fušeraja tj. na nivo onih koji su uređivali te novine. U pokušajima da se ukalupim i odgovorim nepreglednom i nikad konačnom spisku nesuvislih zahteva, vremenom sam sve češće birao liniju manjeg otpora i pravio stereotipne, bezlične i jeftine ukrštenice (zaista nije prijatno kada vam neko rearanžira duplericu na koju ste potrošili 6 sati tako što ubaci 20 crnih polja, od kojih za 19 ne postoji ni logičko, a kamoli enigmatsko opravdanje... mnogo je lakše podneti takav masakr kad čovek pošalje smandrljanu "smuti pa prospi" ukrštenicu - a gle paradoksa, takve su mi obično objavljivane bez kasapljenja). Da mogu da vratim vreme, mnogo bih ranije prekinuo tu besmislenu saradnju sa ludacima. Čim sam im postavio dijagnoze.
Elem, u drugoj, maloj, novoj Alo Razbibrizi radio sam duplerice sa mnogo više elana, bez grča i sa slobodom da se na velikom formatu izrazim kao autor. To je, inače, počelo 1. januara 2014. i trajalo do oktobra 2015, kada je izašao 92. broj. Imao sam 34 duplerice i mada taj podatak ništa ne znači kao puki broj, rekao bih da sam samo 34 puta u životu bio u prilici da na taj način koristim veliku mrežu. Naime, sve teme su bile naručene, dakle, uvek sam dobijao po pet tematskih pojmova i u svakom od tih zadataka sam video izazov i mogućnost da ispoljim nekakvu kreativnost. Licentia enigmistica mi je neobično značila jer se svih prethodnih godina u drugim novinama (pa i u prvoj Alo razbibrizi) od mene tražilo da obuzdam svoju spontanost, da je suzim, da je ukinem, poništim... i da sve ono po čemu bi jedna ukrštenica mogla da bude zapamćena ili bar primećena, svedem na minimum minimuma.
Dotična licentia je, naravno, mač sa dve oštrice ukoliko autor nema dovoljno osećaja, niti meru za korišćenje pojmova koji izlaze iz okvira svakodnevne, obične enigmatike. Onoliko koliko lepe i smislene sintagme i kolokacije iz života mogu da oplemene i ožive jedan rad, toliko mogu da ga upropaste nakaradni spojevi reči, poput čuvenih namaza za palačinke. Godinama sam, zato, nastojao da prenesem živi govor u ukrštenice i da ekstrahujem iz svog iskustva one reči, fraze i izraze koji reprezentuju našu jezičku kulturu (to je kasnije, nažalost, bilo neizvodljivo na hrvatskom jeziku jer, prosto, nisam bio naslušan).
HTEO NE HTEO, U DVE-TRI REČI, U KONTINUITETU, RUSKI SCENARIO, MORALNI PATULJAK, NULA OD ČOVEKA, POVRTNA SUPA, SATENSKI KONAC, REALNA CENA, PAMETNA VAGA, IZ PETNIH ŽILA... Sve su to pojmovi iz tih mojih duplerica, koji su sasvim spontano pronašli svoja mesta u mreži. To je vrlo poseban stvaralački proces, neka vrsta improvizacije. Autor u hodu donosi odluke o onome što će zadržati, proširiti, skratiti ili uobličiti tako da predstavlja nešto svima blisko iz stvarnog života, iz opšte ili popularne kulture, iz tradicije itd. Na primer, kad sam doneo odluku da sasvim običnu reč DARIVANJE proširim u kolokaciju DARIVANJE KUMOVA (toga se, razume se, ne sećam) i to opišem kao "svadbeni običaj", ja sam zapravo demonstirao svoju enigmatsku osobenost, a ipak nisam skliznuo u konstruisanje. Isti je slučaj sa kolokacijama ROTIRANJE SLIKE (naredba u fotošopu), SPORTSKI KUTAK (rubrika u nekim časopisima), TEATRALNI NASTUP (afektacija) itd.
Da ne bih odužio tekst do nečitljivosti, ostaviću za neki drugi put opsežnije kazivanje o pozicioniranju zadatih pojmova. Ukratko, u većini slučajeva, trudio sam se da realizujem nešto što nikad nisam video u novinama i otežavao sebi posao, bez prognoze kako će to na kraju ispasti. Hteo sam da vidim šta mogu da uradim kad sebi zadam najteži zadatak, pa ako procenim da ne valja, lako ću na kraju napraviti nešto drugo, manje ambiciozno. To je više bila esnafska stvar nego nešto što su rešavači mogli da vide ili prepoznaju (čak je bilo poželjno da ništa ne primete). Na primer, ako pogledamo duplericu sa voditeljima emisije BULEVAR B 92 (koja je spomenuta u prethodnom retrovizoru), zapažamo da sam 3 tematska pojma ukomponovao u centralnu belu kombinaciju (i to na nesvakidašnji način: sa razmakom), da sam izvukao belinu 7 x 7 i da je DŽ pozicionirano u donjem desnom uglu beline. To je moglo i drugačije, mogao sam da otaljam, umem ja svakojako... ali želeo sam baš ovako.
