Boga mu poljubim

Mоžda niste znali da je reč pozorište prvi put zabeležena u XVII veku, kada je isusovac Bartol Kašić, prailirac, preveo Novi zavet na štokavštinu (kalk od lat. spectaculum).  Reč  τθέατρον je sa grčkog na crkvenoslovenski najpre prevedena kao pozorije, pa na slavenosrpski kao pozorje, a ilirci su sredinom XIX veka iz kajkavskog preuzeli kazalište (kalk od nem. schaubühne ili mađ. színház, prema Jonkeu). Tako je iz zapadne štokavštine istisnuta reč pozorište – i prepuštena leksičkom fondu istoka /takvih i obrnutih primera ima mnogo,  ali o tome ću nekom drugom prilikom/.

Elem, na samom početku sedamdesetih, kada je zabavni program televizije Beograd bio neprikosnovena zabava miliona, jedan humorista je osmislio prvi domaći sitkom, bez velikih očekivanja i ambicija. Nije se moglo predvideti kako će publika prihvatiti novu formu, te su sredstva koja je televizija odvojila za taj projekat bila minimalna. Ili čak bedna. Desetak godina kasnije, govoreći o ogromnom uspehu serije POZORIŠTE U KUĆI, Novak Novak je objasnio da je to verovatno najjeftinija serija u istoriji RTB – a.

Čak ni kasnije, kada se ispostavilo da je njegova „Mica – trakalica“ potukla sve rekorde gledanosti na JRT - u, suma koju je televizija izdvajala za produkciju nije rasla. Iako je RTB od 1971. producirala i emitovala program u boji, Pozorište u kući je snimano u crno-beloj tehnici sve do 4. sezone (1980), a dotle su realizovane samo dve kolor epizode (jedna nije sačuvana).  Malo je poznato da su glumci dobijali mizerne honorare, iako je popularnost serije dobrim delom zavisila od  njihovog šarma, entuzijazma i stare slave. Iz tog razloga nikada nije završen dugometražni film o porodici Petrović.

Naravno, ono što je Pozorište u kući učinilo brendom je koncept  blizak svakom prosečnom Jugoslovenu: zumiranje blago karikirane beogradske porodice, sačinjene od stereotipnih, a ipak autentičnih karaktera, dinamizirane komičnim motivima i situacijama, i upotpunjene galerijom živopisnih likova. Drame su nastajale kad god je trebalo popraviti fiću, platiti struju ili dočekati goste, a duhoviti i katkad budalasti raspleti su svakodnevicu podizali na nivo skeča.  Sve je tu bilo stereotipno, samo je celina bila neodoljiva. Po JUS – u.

Scena iz "Pozorišta u kući" sa Ljerkom Draženović (1972)

Malo se lutalo u prvoj sezoni (1972-1973), u hodu su se tražili i nalazili okviri za likove, utvrđivale definicije, dijapazoni  i relacije, pa su priče katkad bile komplikovanije nego što je bilo potrebno. Uz to, ozbiljan problem se pojavio već posle 8. epizode, kada je Ljerka Draženović,  već uživljena u ulogu obrazovane, odmerene i pomalo kapriciozne supruge, arhitektkinje Olge Petrović, morala da napusti snimanje radi održavanja trudnoće.  I opet se nije moglo predvideti kako će publika reagovati na novu glumicu u staroj ulozi – jer se ranije ništa slično nije dešavalo u domaćem TV programu. Većina gledalaca Pozorišta u kući nikada nije ni prošla pored pravog pozorišta, alternacije su im bile strane i producenti su se pribojavali da će zamenu  glumice doživeti kao razočarenje. Na sreću, ljupka Stanislava Staša Pešić je ekspresno amortizovala kvar i kao jedno od najatraktivnijih TV lica toga doba – obezbedila dodatnu reklamu  tek zahuktalom simplonu.  

Olga Ivanović

Porodica Petrović sa Karaburme (Lapska 19 ili 119) je, dakle, u 9. epizodi dobila svoju konačnu šemu, i u istom glumačkom sastavu, računajući pauze, zabavljala TV gledaoce narednih 12 godina (sa reprizama – narednih 40), s tim što je u poslednjoj, petoj sezoni (1984) ulogu flegmatičnog sina Borivoja Borka Petrovića umesto Gorana Trifunovića tumačio Maro Brailo. Od prve do poslednje epizode, čvorni konflikti su proisticali iz (dakako, stereotipnog) odnosa goropadne tašte sa manirima Snežane Nikolajević, tipski  bliske Nušićevoj ministarki, i njenog zeta iz provincijske zabiti bez zadnje pošte, neurotičnog pravnika bez pedigrea, oca porodice Rodoljuba Rođe Petrovića. Najveće zvezde i nosioci Pozorišta u kući su upravo bili genijalni Vlastimir Đuza Stojiljković i urnebesna Olga Ivanović.

Radmila Savićević

Ponajviše kao dekoracija, a onda i kao figura za razvijanje intriga, tu je bila i vredna, prgava i lajava kućna pomoćnica Tina, tobožnja rođaka iz Surdulice, vazdan u miniću a la Olivera Katarina (Ljiljana Lašić), a za kompletan ugođaj se brinuo maestralni Dragutin Guta Dobričanin kao Vasa S. Tajčić, predratni džentlmen sa mašnom i kamašnama, Nikolajevićkin intimus i vlasnik velikosvetskog veltanšaunga. U drugoj sezoni, kao opozit prefinjenoj tašti, u priču je ušla i Rođina majka Vukosava Petrović, primitivka iz Pržogrnaca, volšebnica sa varjačom i dobra duša iz naroda, koju je, razume se, punokrvno mogla da dočara samo Radmila Savićević.

Ludi i nezaboravni su i karakteri iz trećeg plana: smušeni i dosadni nastojnik Čeda Mungos (Mihajlo Bata Paskaljević), njegova prostodušna žena, nimfomanka Rajka (Olga Stanisavljević), uvrnuti Teča Vukoje koji ne razgovara sa Nikolajevićima 20 godina, ali ih redovno obilazi (Mića Tomić), kapljici i lumpovanju sklon Rođin stric Bokan (Dušan Jakšić), nepodnošljiva Snežanina prijateljica Ana Šumović (Mirjana Kodžić), Tinin ćaknuti dečko sa tikom u ramenu Soni Boj (Pavle Minčić), bukvalni i smrtno ozbiljni pozornik Klativoda (Čedomir Petrović), nonšalantni Rođin kolega Tanasije Brkić (Predrag Tasovac), visprena seljanka Belana koja snabdeva porodicu organskom hranom (Kapitalina Erić), Belanin sin Sava (Slobodan Đurić) itd.

Snimljene su 84 epizode, tačnije: 90 tridesetominutnih, jer je u poslednjoj sezoni svaka od 6 epizoda bila dvodelna (usput, tradicionalni koncept je tada sasvim obesmišljen). Desetak nije sačuvano. Autor scenarija za najveći broj nastavaka (56 tj. 62) bio je Novak Novak, 18 priča je napisao Siniša Pavić, i mada je bio otvoren konkurs za scenariste – ulov je bio slab i mršav (Novak je kasnije pričao da se nikome nije isplatilo da gubi po 10 dana na pisanje epizode, te je on, kao idejni tvorac i najbolji poznavalac svojih likova, jedini mogao da razvuče „trakalicu“ za jedno pre podne i dobije honorar srazmeran trudu). Sve epizode je režirao Dejan Ćorković.

RTS je 2007. producirala rimejk od 26 epizoda, u režiji Miroslava Lekića. U Zagrebu je godinu dana ranije po sinopsisu Novaka Novaka, ali sa autentičnim scenarijima, snimljeno 28 epizoda serije Kazalište u kući, u režiji Tomislava Rukavine i  Roberta Orhela. 

Blo

U doba kada je pozorište predstavljalo prozor u svet i putokaz narodu koji se iz ruralnog gliba polako i tromo kretao prema građanskim navikama i maglovitom, genetski nepoznatom urbanitetu, kada su istim ulicama išli, jedni za drugima, volovi sa kaljavim taljigama, prašnjavi fijakeri i automobili sa smešnim klaksonima, kada je Beograd masovno, neprirodno i na silu uskakao iz opanaka u lakovane cipele - pozorišni komadi koji su ismevali snobizam skorojevića bili su hitovi bez premca. Književni kritičari su u međuratnom periodu često osorno ili čak sarkastično isticali da je pri davanju Nušićevih komedija slika našeg društva mnogo živopisnija u publici nego na samoj pozornici. Nušićev pravac (tada poznat kao nušićizam) sledili su svi oni koji su od umetnosti očekivali samo presnu komiku, tj. ogromna većina publike, i mada su strogi i od mase odlepljeni posmatrači, poput Skerlića, takav humor još na početku veka označavali kao vulgaran i pornografski, tokom celog tzv. zlatnog međuratnog perioda u Beogradu su i dalje na najvišoj ceni bili najprizemniji sadržaji (kao uostalom i danas, jer je mentalitet teško promenljiva kategorija... a šta je bednih sto godina spram večnosti?!)

U takvim okolnostima, jedna glumica je po oprobanom receptu smućkala tri lakrdije (uz izvesne zagrade, možda bi se moglo reći: komedije naravi i situacije). Nije baš bilo uobičajeno da glumice pokazuju literarne sklonosti i ambicije (pre se očekivalo da pokažu mlečne žlezde), kao što nije ni danas (ako izuzmemo Evu Ras i Ljiljanu Lašić), a nisu se naročito isticale ni njihove kolege sa y hromozomom (neki od retkih koji su umeli s perom su Čiča Ilija Stanojević i Petar Petrović Pecija). Tako je Ljubinka Bobić Boba (1897 - 1978), diva međuratnog Beograda, prva Kruševljanka među glumačkim asovima, postala i prva srpska glumica-književnica. Tačnije: scenaristkinja. Još tačnije: komediografkinja.

Dakle, Boba se lepo dosetila, pa spojila to malo spisateljskog dara sa izoštrenom glumačkom percepcijom, sve uglavila u okvir komercijale, i 1935. uspela da, posle godinu dana natezanja, ubedi upravu Narodnog pozorišta da na daske postavi njen prvi komad NAŠI MANIRI. Glavnu ulogu je, razume se, namenila najvećoj narodnjačkoj zvezdi među glumicama, danas takoreći mitologiziranoj Žanki Stokić, pa je priča o palančanki Jeli, debeloj usedelici koja arči miraz na Jadranu u želji da se približi otmenom društvu, bila osuđena na dobar prijem kod nušićevaca. Međutim, u novinama je tzv. anonim ustvrdio da je pravi autor sočinjenija, zapravo, neki poznati pisac (najsumnjiviji je bio Pecija), a Boba je javno predložila da Nušić i Krleža procene autentičnost komada. No, ozbiljni kritičari su brzo odbacili insinuacije, nalazeći u njenom pisanju sasvim originalne i ne baš pohvalne elemente: amaterstvo, neukost i naivnost. Fama je, možebiti, bila samo zgodan reklamni trik, i u svakom slučaju, išla je u prilog pozorištu.

Drugi komad OTMENO DRUŠTVO, konceptualno blizak prvom, postavljen je na scenu 1937. godine, a u "Manježu" je 24. marta 1940. premijerno odigrana i slavna PORODICA BLO. Za razliku od Naših manira u kojima je dominirala Žanka, a u značajnoj epizodi bila Boba, u ovom slučaju je bilo obrnuto - i uspeh je opet bio zagarantovan. Malo skretanje sa teme: to je bila poslednja Žankina mirnodopska uloga, a zanimljivo je da su kritičari bili horski ujedinjeni, smatrajući "magistralnim" i potresnim ili čak jezivim njeno tumačenje babe koja svojom jednostavnošću i "bezdanim optimizmom" sramoti uobražene ukućane! Iako nema ničeg dubokog u radnji koja se plete oko pokušaja imućnih primitivaca da uđu u visoko društvo na račun ćerkine udaje (a ćerka, jašta, ipak bira domaćeg, folklornog muža koji liči na Žana Gabena i gradi prugu u Belom Potoku), kao najimpresivnija tačka lagane i vedre predstave isticana je upravo težina i širina Žankine kreacije.

Tih godinu dana do bombardovanja, predstava Porodica Blo bila je veliki beogradski hit. U pozorišnim krugovima se koristio germanizam kasaštik za komade sumnjivog kvaliteta koji dugo pune kase, te su neki i Bobinom trećem pozorišnom čedu proricali takvu sudbinu. Istina, predstava je i posle rata bila izuzetno popularna (i danas se igra u nekim provincijskim pozorištima), ali nikada se nije približila svojim mustrama poput Sterijine "Pokondirene tikve" i Nušićeve "Gospođe ministarke". 

Svim enigmatama i većini rešavača je, dakako, poznat pojam BLO. Već 76 godina koristimo isti opis - jer alternativni i ne postoji. U stvari, ni sama reč ne bi postojala (bar ne u našem jeziku) da je Boba nije izmislila! Evo šta je rekla uoči prvog izvođenja: "Ja uzimam sve iz života onako kako vidim i osećam. I uzela sam, lepo, jednu bogatu beogradsku porodicu koja boluje od otmenosti i sva se pofrancuzila. Od porodice Jablan - postala je porodica Blo. Jablan je suviše prosto, Kosara je Koko, Natalija Nini itd. Čak im i srpski jezik smeta, nije im dovoljno fini. A ja, bogami, branim sve što je pravo srpsko, nego šta!"

Stanislav Vinaver, uvek vrlo odmeren u ulozi kritičara, nakon premijere je zapisao: "...Gca Bobić ima brzih opservacija, i uličnoga humora koji pokatkad postaje i drastičan, mada nikad nema prave komične snage. Sam komad ne ide, ne teče, čak i ne mili; prosto, glumci se nalaze na sceni i gađaju se kako padežima, tako i dosetkama. Sadržaj je prost: prosti i pokondireni Srbi, drže se po pariski (...) Problem s kojim je gca Bobić izašla pred publiku jeste centralni i osnovni problem poslednjih 100 godina naše književnosti: borba između neminovnog Zapada i patrijarhalnog, koje se kruni i propada pred navalom (...) Pobeda gce Bobić suviše je jevtina, jer njen Zapad, čak i u pokondirenom vidu, preterano je površan. Ona nema, naravno, ni opake, zle snage Sterijine, ni doslednije, ali blaže oštrine Nušićeve - ona je površna i zabavna." Osvrt je završio rečima: "Publika je vrištala od smeha.", jer to je, zapravo, u celom tom cirkusu bilo najbitnije.

Usput, Bobićka je napisala i dva dečja komada: RISTA SPORTISTA i RISTA ROBINZON. Posle rata je odložila plajvaz i do kraja života bila samo glumica. Nasledila je Žanku u "Gospođi ministarki" (s pauzama, u različitim verzijama i režijama, igrala je Živku 33 godine!), a interesantno je da je u prvoj postavi (1929) bila Živkin sin Raka! Na filmu je ostvarila efektne role u "Anikinim vremenima","Pop Ćiri i pop Spiri" i "Diližansi snova". 

Čiča sa tri imena

Bg ilustrovane novine br. 3 (1866)

Blagonaravni i narodu polezni Dositej Obradović (oko 1740 - 1811) bejaše najprosvešteniji Serbalj svojega doba. Dan roždenija njegovog, kako nekoji tverde, bi 17. ljutog (na latinskom: 17. februara), a to sa vami iz drznovenija i čistoserdečija delim, ibo božestveni oganj vozžigavajući prema naravoučitelstvu i osobljivo rasuždenije ljubezni g. Obradović i ja podvižni možda baš istomu danu roždenija dugujemo. 

No, ono što htedoh ovde da kažem se može izraziti i prostonarodnim jezikom: gde god i kad god smo nešto slušali ili čitali o njemu, rečeno nam je da je rođen kao Dimitrije, a malo ko zna da mu umetničko ime nije bilo Dositej. Vidite, kada bi vožd Crni Đorđije ustao iz groba (uz napomenu da bi to voskresenije, pardon, uskrsnuće bilo prilično neprijatno za sve prisutne jer je sa'ranjen bez glave), verovatno bi pre ili kasnije pitao: "Kojekude, a 'de mi je čiča Dositije?" 

Dakle, možda niste znali da se gosn Obradović za života, a i nekih 100 godina nakon smrti, u nas zvao isključivo DOSITIJE. Zakaluđerio se u Hopovu 1758. godine i dobio monaško ime po svom uzoru, izvesnom hrišćanskom svecu koji se u svoje vreme potpisivao kao Δοσίθεος. Kasnije, kada se raskaluđerio (i postao protivnik bogougodnog mračnjaštva), ipak nije odbacio ime Dositije, preneto iz grčkog prema starinskim crvenim pravilima. Prekršten je tek početkom XX veka, pošto je neko vrlo izobražen primetio da je Dositej tačnija transkripcija (a to znači da, kada bi gosn Obradović ustao iz groba barabar sa voždom, ne bi mu baš bilo jasno zašto opet ima novo ime). 

Loptanje nogom i rukom

Politika, 18. 08. 1929.

Ako ste se nekada pitali zašto se najvažnija sporedna stvar na svetu u Beogradu zove fudbal, a u Zagrebu nogomet - niste jedini. Međutim, ako imate iole smislen odgovor na to pitanje i možete ga potkrepiti bilo kakvim argumentima, verovatno spadate u grupu malobrojnih koji zamršenu i isprepletanu istoriju naših standardnih jezika poznaju kao svoj džep. Tačnije, ako možete da dokažete da se reč nogomet od samog početka koristila samo u Zagrebu, a reč fudbal samo u Beogradu - verovatno ste obdareni šestim ili nekim desetim čulom, budući da to pouzdano ne znaju ni tzv. stručnjaci /i njima slični/ koji su po 10-15 godina poganili školske klupe da bi naučili da nađu ćitap na polici, otvore ga i pokažu prstom crno na belo. 

Ono što se sa sigurnošću može tvrditi je da se na zapadu rano uvrežio prevod, a na istoku transkripcija. Rano znači krajem XIX veka, u doba kada se u austrougarskim krajevima koristio germanizam šport i kada je Sokolski pokret Miroslava Tirša bio u ekspanziji. Sportovi bez kojih je danas teško zamisliti svakodnevicu su, jedan za drugim, tek stizali iz Evrope, pa je britanska igra čija su konačna pravila ustanovljena 1863. godine (kada je u Londonu osnovan prvi fudbalski savez) do nas došla sasvim uobličena i krštena. 

"Sokol" se iz češkog mogao preneti izvorno, tu dileme nije bilo, ali se pri susretu sa engleskim sportskim pojmom sigurno nametnulo pitanje: šta činiti sa kovanicom football? Doslovno prevedeno, to mu dođe: stopalo-lopta, no neko se lepo dosetio staroslovenskog sufiksa - met, od pamtiveka prisutnog u rečima poput domet, promet, zamet i sl. - koji označava bacanje /usput, nije poznato da li je vatromet rođen pre ili kasnije/ - i tako je nastao nogomet (treba dodati da se leksički fond književnog srpskog i književnog hrvatskog jezika i u to vreme, dakle još pre I svetskog rata, zvanično stvarao zajedničkim snagama, pod imenom hrvatski ili srpski jezik u Zagrebu, a srpski ili hrvatski u Beogradu; faze kroz koje je proces prolazio se mogu opisati sa: "hoćemo - nećemo - hoćemo - nećemo - ne znamo šta hoćemo"; ono što o tome piše na hrvatskoj i srpskoj Vikipediji, kao i o svim ostalim temama koje se tiču zajedničke istorije, najčešće deluje kao takmičenje umobolnih u tome ko će brutalnije izmasakrirati onog drugog; u svakom slučaju, nikome ne preporučujem Vikipediju za informisanje o takvim stvarima).

U jednim zagrebačkim novinama je citiran dr Franjo Bučar: "Igru futbal (football) smo odskora prekrstili u nogomet. To je ime izmislio prema riječi „puškomet“ tadašnji profesor Slavko Rutzner-Radmilović, koji je s nama igrao, te je kao informator kod obitelji pl. Jelačić u Jankomiru kraj Stenjevca počeo igrati nogomet sa svojim gojencima“. Kum Slavko je po svoj prilici bio slavističar, a u Nogometnom leksikonu se kao godina krštenja navodi 1893. 

Politika, 19. 11. 1936.

Prvi fudbalski iliti nogometni klub na prostoru (tada buduće) Jugoslavije, danas poznat pod imenom Bačka, osnovan je 1901. godine u Subotici. Grad je tada bio pod Austrougarskom (te je klub najpre nosio mađarsko ime), a u etničkom pogledu, većinsko članstvo su činili Bunjevci. Kako su oni tačno zvali igru - nije ni važno, ali je do tog trenutka neologizam verovatno već bio prihvaćen na zapadu (nogomet se igrao u okviru Hrvatskog sokola). 1903. godine u Zagrebu je osnovan Prvi Nogometni i Športski Klub /PNIŠK/, a u Kragujevcu FK Šumadija (osnivač je bio slavni Čika Dača!)

Fudbal se u Beogradu u to vreme zvao loptanje nogom, a u prvoj deceniji nakon rata, kada je sport u Politici i Vremenu postao redovna rubrika, dosledno se insistiralo na transkripciji. Dakle, u srpskim novinama se dvadesetih i tridesetih pisalo isključivo o futbalu. Do jednačenja po zvučnosti je došlo tek nakon intervencije nekog jezikoslovca, možda baš Aleksandra Belića koji je bio autor pravopisa srpskohrvatskog jezika u Kraljevini SHS. Uzgred, zahvaljujući njemu je primenjivano jednačenje u slučajevima D + S ili Š (pretsednik, pretstava, potsticaj itd.), kao i gubljenje slova J u pridevima poput armisko, šumadisko, austrisko.

Ukratko, oblik nogomet u Srbiji nikad nije bio u široj upotrebi, a transkripcija je u Hrvatskoj korišćena samo u najranijem periodu. U Sloveniji se zapatio nogomet, a u BiH je, razume se, moglo i ovako, i onako. Ok, a zašto se onda istok i zapad nisu razišli i kod rukometa? Pa, ovako: u međuratnom periodu se napre pojavila hazena, kao preteča rukometa, a radilo se o češkoj verziji sporta koji je izmišljen u Skandinaviji /izvorno: håndbold/. Češki naziv je národní házená. Sa pojavom originalnog koncepta u Jugoslaviji je iskrsla potreba za novim imenom (Česi su samo eliminisali národní), i tako je, po već oprobanom modelu ud + met, mogao da nastane i rukomet. Nije poznato ko je sabrao 2 i 2.

Eto, zato rukomet u srpskom nije postao hendbal /tj. hendbol kao kod Rusa/, mada je ta opcija bila bliža tradiciji. Pomalo nakaradno deluje niz: fudbal, rukomet, košarka, vaterpolo, odbojka, tenis, hokej itd. Dakako, internacionalno. Možda čak i ciganski.

Sedamdesete na kraju veka

Da je postojala mogućnost da studiram jugoslovensku kulturu, danas bih verovatno bio dipl. jugo-kulturolog, a možebiti da bih se specijalizovao za sedamdesete, i postao, jelte, sedamdesetolog. Ne znam baš tačno šta bih u XXI veku mogao da radim sa tim zvanjem, ali ni sa ovim koje imam nisam bolje prošao, pa bi mu došlo na isto, osim što bih bio malo srećniji (mnogo bi mi više prijalo kada bi me ljudi zapitkivali o seriji Čedomir Ilić, Korni grupi ili Mediali, a ne o glupim snovima, zaboravljanju ili simptomima depresije).

Krajem prošlog veka sam revnosno proučavao beogradsku, srpsku, a onda i jugoslovensku masovnu kulturu sedamdesetih. Informacije su bile neuporedivo manje dostupne nego danas, te se do video i audio zapisa dolazilo teško ili nikako. Ako sam npr. želeo da čujem ploču Zajamking, morao sam da pronađem nekog kolekcionara, da ga zamolim da iskopa šta mi treba, pa da to slušam na pravom, pravcatom gramofonu. Ili, ako sam hteo da odgledam Derviš i smrt, morao sam da čekam da ga emituju na TV – u jer u video-klubovima nije bilo takvih filmova (mi smo oduvek i zauvek šund-društvo, tu pomoći nema, i zato je tada, kao i danas, na svakih 15 dana reprizirana Žikina dinastija, dok je npr. naslov Majstor i Margarita većini građana Srbije ostao potpuno nepoznat; još veća većina ne zna ni ko je Mihail Bulgakov, a kamoli Aleksandar Petrović, ali, dabome, svi znaju napamet kamiondžijske replike Paje i Jareta).

O  svemu što se u sferi kulture /prevashodno masovne/ dešavalo 30 godina ranije - uglavnom sam saznavao iz starih novina i časopisa do kojih je takođe bilo veoma teško doći. Gradska biblioteka je posedovala Politiku, Borbu i neka revijalna izdanja (samo par godina nakon toga, svi ukoričeni primerci su prodati na kilo fabrici papira jer „nije postojalo nikakvo interesovanje“, a to znači da sam bio jedan od retkih - ili čak jedini - koji ih je listao između koričenja i uništenja). Najčešće sam se oslanjao na susede i rođake koji su bili ljubazni da pogledaju šta im se zateklo na tavanu ili u podrumu.

U to vreme sam uveliko pravio i ukrštene reči – za okolinu iliti za odabrane žrtve kojima sam poklanjao kopije svojih uradaka i terao ih da rešavaju na moje oči (neopisivo sadističko zadovoljstvo). „Tehnička priprema“ nije baš bila jednostavna: crtao sam mreže lenjirom i hemijskom olovkom, razume se – opisivao rukom /obično iz glave, po sećanju i osećaju/, isecao slike iz novina i lepio ih u proreze, a onda u kopirnici to umnožavao i rasturao.  O tome sam verovatno nekad pisao, ali ne znam jesam li rekao da sam sačuvao više od 300 takvih radova (iz perioda 1998  - 2002)!

Ono što je ovde neobično, a zapravo je i lajtmotiv govorancije, jeste prisustvo domaćih ličnosti i tema iz sedamdesetih u ukrštenicama koje su nastale skoro tri decenije kasnije! Naime, moje tematske ličnosti su vrlo često bile zaboravljene domaće zvezde poput Nade Knežević ili Slobodana Perovića, a letimičnim pregledom sam utvrdio da imam bar 10 sastava posvećenih Pozorištu u kući (seriju sam prvi put gledao u reprizi na Trećem kanalu negde sredinom devedesetih). Svi uraci su uredno ilustrovani starim slikama, pa su neke moje žrtve bile ubeđene da se radi o prepisanim ukrštenicama.

U postovima sa oznakom Sedamdesetolog ću tokom narednih meseci predstavljati svoje rane radove inspirisane masovnom kulturom sedamdesetih, a za ovu priliku sam odabrao skandinavku sa imenima 11 zvezda zabavne i narodne muzike iz 1971. Još jedan kuriozitet: sliku sam našao u „TV novostima“, ali ne u nekom broju iz te godine – već iz 1981. (rubrika se zvala „Pre 10 godina“, „Vremeplov“ ili tako nekako). 

Tak je šprehao Mak

Kao ljubitelju jugoslovenskog jezika, nije mi teško (štaviše, vrlo mi je zabavno) da sučeljavam i upoređujem istočne i zapadne perspektive, bilo da se radi o istorijskim ili političkim neslaganjima i razilaženjima. Međutim, o centralnoj intervarijanti skoro ništa pouzdano ne umem da kažem. Problem je tome što ne volim da posmatram srastanje, razvoj i račvanje sh jezika kroz versku trihotomiju - a da bi se bilo šta moglo reći o rađanju one četvrtine kojim govore Bošnjaci, neophodno je staviti upravo taj aspekt u prvi plan. O Srbima i Hrvatima se može govoriti i mimo pravoslavlja i katolicizma (mada je uz ignorisanje tih momenata priču u nekim ključnim tačkama nemoguće racionalizovati), a to znači da se nastanak srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog jezika može posmatrati i kroz ružičastu prizmu ilirizma/jugoslovenstva, bez interpretacija koje bi udruživanje i razdruživanje svele na vulgarno kazivanje o borbi za među, versku i nacionalnu dominaciju.

Međutim, ne znam kako se lingvistički može govoriti o Bošnjacima osim kao o bosanskim /i drugim ex yu/ muslimanima koji su vekovima govorili isti jezik kao i nemuslimani oko njih i među njima, naravno, sa nekim regionalnim osobenostima. Uopšte uzevši, jugoslovenstvo je oduvek bilo utopija jer je južnoslovenski živalj samom svojom morbidnom istorijom bio osuđen na rasparčavanje. Tu su se iz konfesija rađale nacije, pa za razliku od nacija koje su nastajale prirodnijim putem - kod nas se nisu rađali novi jezici. Ono što je svojevrsni paradoks (do našeg slučaja potpuno nepoznat čovečanstvu ili bar civilizaciji) jeste afektivna identifikacija svake južnoslovenske nacije sa tim jezikom uz odlučan otklon od tuđeg ili, ne daj bože, zajedničkog imena. 

Jedna od post-yu varijanti zasad ima čak dva naziva: bosanski i bošnjački jezik. Po čemu se taj jezik tačno razlikuje od standardnog srpskog, standardnog hrvatskog i onog četvrtog - nije lako utvrditi. Čak i najpovršniji sloj bilo kog dijalekta koji je podložan veštačkim i nasilnim izmenama u cilju individualizacije - dakle leksika - ostaje u zoni nekadašnjeg srpskohrvatskog ili hrvatskosrpskog jezika. Poznavalac naših jezičkih prilika bi tekst napisan na bosanskom/bošnjačkom jeziku jedino možda mogao da prepozna po usiljenoj /ili barem u ostalim varijantama neuobičajenoj/ upotrebi slova H, naročito u turcizmima /prosečan stranac raspoznaje hrvatski po leksičkim detaljima tj. po kroatizmima, srpski ekavski po ekanju, dok srpski ijekavski, bošnjački i crnogorski ne razlikuje, ukoliko se u ovom poslednjem ne koriste dva isfantazirana slova/.

Mak Dizdar

Mehmedalija Mak Dizdar (1917 - 1971), bosanskohercegovački i hrvatski pesnik, objavio je pre 46 godina u svom časopisu "Život" kraći feljton pod naslovom "Marginalije o jeziku i oko njega". Govorio je o bosanskohercegovačkoj intervarijanti sh jezika, sudbini slova H na udaru vetrova sa istoka, i izneo zamisli o posebnom Pravopisu za stanovništvo (ili deo stanovništva) Bosne i Hercegovine. Neke njegove primedbe su verovatno korišćene kao smernice za uobličavanje današnjeg standarda.

"Proučavajući pismenost i knjiženosti južnoslavenskog, posebno bosanskog Srednjovjekovlja (evanđelja, povelje, pisma, natpise, zapise, itd.), naišao sam na puno prisustvo suglasnika h, kao i njegovu pravilnu upotrebu s obzirom na staroslavensko porijeklo tog fonema. On je prisutan svugdje, u imenicama, zamjenicama, glagolima (Hlm, Hum, humac, humka, Hvojnica, hvoja, Hrenovica, hren, Čehotina, Hvao, Hval, Hrvatin, hrabren, hrabar, haba, haran, hićenije, hitrost, hitrec, hiza, hodotajiti hodataj, hoditi, hotenje, hrapav, hud, hudoba, huliti, hula, husiti, husas, itd.). Glas h je očuvan u pisanim spomenicima, kao i u narodnom govoru kroz čitav turski period u kronikama kao manastirskim, u aljamiado pisanim pjesmama muslimanskih pisaca, u školskim udžbenicima koji su se štampali u Sarajevu za vrijeme stare Jugoslavije. Međutim, u posljednje dvije decenije isforsirana je u praksi svakodnevna zamjena glasa h sa glasovima v i j, tako da je u jednom izdavačkom preduzeću (u kome se izdavala usput rečeno sva stara literatura u ekavskom izgovoru), svako h pretvarano u v ili j, tako da je i svako uho pretvoreno u uvo, svaka snaha u snaju, svaki gluhač u gluvača, svaka streha u streju, itd. Takva praksa se sve više uvodila u novinama, na radiju, na televiziji, u školi. (...)

Na znatnim područjima Crne Gore, Srbije, i nekim drugim manjim područjima, h se veoma rijetko čuje, pa je izgubljeno i u genitivu množine pridjeva, zamjenica i brojeva (promjenljivih); dobri’, bolji’, gori’, slatki’, mali’, moji’, naši’, svaki’, pedes’ti’, umjesto dobrih, boljih, gorih, slatkih, malih, mojih, svakih, pedesetih, itd. Također se to dešava u imperfektu i aoristu prvog lica prezenta: viđa’, govora’, čita’, reko’, vezo’, umjesto: viđah, govorah, čitah, rekoh, vezoh, ukoliko se ne izgovara kao: viđak, govorak, čitak, rekog, vezog… U suglasničkom skupu hv često se izostavlja h, ili se hv pretvara u f. Naravno, u pisanju se h u ovim slučajevima mora staviti tamo gdje mu je po etimologiji mjesto, ali se ni to ne čini uvijek. (...)

Pravopis srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika dopušta dvojako pisanje glasa h. Tako se može pisati uho i uvo, muha i miva, duhan i duvan, buha i buva, protuha i protuva, pastuh i pastuv, kuhar i kuvar, itd. (...) Međutim, u javnim komunikacijama se čini upravo obrnuto od onoga što bi se moglo očekivati, pa (...) se h ispušta i tamo gdje se po pravopisu ne smije ispustiti ili zamijeniti: kožuv umjesto kožuh, kujna umjesto kuhinja, ruvo umjesto ruho, snaja umjesto snaha, streja umjesto streha, kinuti umjesto kihnuti, usanuti umjesto usahnuti, itd. (...)

Svi bosanskohercegovački pisci od najstarijih vremena (sa neznatnim izuzetkom u posljednje doba) arapsku imenicu duhan pišu dosljednjo duhan, a ne duvan, pa ipak se glavno preduzeće za prodaju duhana zove Duvan. Od svih fabrika (ili tvornica) duhana u Bosni i Hercegovini, iako su se od svog osnutka ranije zvale Tvronice (ili fabrike) duhana, danas nosi staru firmu samo Tvornica duhana u Banjaluci. Fratri u Andrićevim kronikama, trgovci u Samokovlijinim novelama, seljaci iz proze Hamze Hume – svi puše duhan. (...)

Mnogi pisci iz Srbije nastoje da u svojim rukopisima glasu h daju mjesto koje mu etimološki i pripada, pa pišu "gluho doba" itd. Ima preduzeća, kao „Crvena zvezda” u Kragujevcu, koja svoje proizvode reklamiraju ostavljajući u njima glas h (suhomesnati proizvodi). Možda je to proizašlo iz svijesti pojedinaca o tome da je u staroslavenskom, pa i u starosrpskom, taj glas postojao tamo gdje mu je mjesto. Kako bilo da bilo, u poslijeratnom periodu iz beogradske štampe sve više iščezava glas h, osim na onim mjestima bez kojih se bez njega ne može. Zato se tamo piše duvati, gruvati, proja, promaja, uvo, muva, duvan, pastuv, itd. Turcizmi se upotrebljavaju u oblicima vajat, jendek, aždaja, tan alva, itd. Tako je i u Crnoj Gori. To je slučaj i sa SR Makedonijom i makednoskim jezikom, gdje je h nestalo i u domaćim i u pozajmljenim riječima: grav, an. 

Takve glasovne promjene nisu se međutim dogodile u svim južnoslavenskim zemljama i krajevima. Na primjer, u bugarskom književnom jeziku h je ostalo skoro nedotaknuto. (...) Glas h sačuvan je isto tako dobro u slovenskom (slovenačkom) jeziku i nije ovdje potrebno da bilo šta citiramo. U Hrvatskoj se glas h u većini krajeva također vrlo dobro održao. Zato u hrvatskom književnom jeziku suglasnik h ima punu prednost pred njegovim erzacima. Takav slučaj je i sa Bosnom i Hercegovinom. Glas h je sačuvan u većini krajeva republike. Tu stanuju starinci koji kažu samo gruhati, puhati, kihati, kruh, hljeb, hladovina, proha, promaha, grah, pastuh, ruho, snaha, streha, itd. Ovdje su sačuvane i veoma stare staroslavenske riječi kao što je veth (vehto). Zato su i geografska imena sačuvala svoj prvobitni oblik: Hum, Grahovo, Jahorina, Čehotina, Renovica, i slično. Sasvim je onda prirodno, kada su već tako odlučno zadržali staro h u svom govoru i jeziku, da su Bosanci i Hercegovci mogli da sačuvaju h i u riječima primljenim iz orijentalnih jezika: haber, havan, hair, hajduk, hajta, hala, halal, halva, halvadžija, hamal, hambar, hamam, han handžar, handžija, haramija, harač, harem, harč, hendek. (...)

U jednom članku prije izvjesnog vremena objavljenom, jedan linvist brzopleto kaže da je glas h kod bosansko-hercegovačkih Muslimana veoma očuvan zahvaljujući orijentalnim jezicima, čija je leksika prodrla u njihov govor. Kakve li netačnosti i kakve li nepravde! Jer, bosansko-hercegovački Muslimani kao autohtoni starinci vuku svoj govor sa izvora, iz jezične matice davnine, iz jezičke baštine, i zahvaljujući samo tome oni su mogli da sačuvaju to nesretno h i u svojim turcizmima i arabizmima. Da je to tako govori primjer Bugara, koji su bez posredstva domaćih muslimana sačuvali glas h, dok su Albanezi i Makedonci i u svojim i u orijentalnim riječima izgubili taj glas. (...)

Specifična jezička situacija u BiH, „koja je nastala kao rezultat posebnih uslova u kojima se razvijao standardni jezik na ovom, bosansko-hercegovačkom terenu” traži drukčija rješenja. Autohtoni, standardni jezik ovdje nije podudaran sa jezikom dviju varijanata i njegova eventualna kanonizacija traži zato i specifičan pristup i posebno rješenje. (...) Leksičko blago za svoj vokabular jezički eksperti crpiće iz bogatih vlastitih izvora. Leksika Bosne u svojoj glavnini ima dosta istovjetnosti sa leksikom zapadne varijante. Sintaksta joj je približnija istočnoj varijanti, ako se odbaci izbjegavanje infinitiva, što je svojstveno istočnim govorima. Sa istočnom varijantom zajednički je i futur u načinu pisanja (radiću umjesto radit ću). Pravopis namijenjen stanovništvu BiH neće se osvrtati na podudarnost sa pravopisom u jednoj ili drugoj varijanti, nego će se služiti onim leksemama koje su žive u jeziku. Tako će se dogoditi da se uvedu mnogi dubleti kao što su val i talas, vijek i stoljeće, kruh i hljeb, nogomet i futbal (fusbal), utisak i dojam, stroj i mašina, fabrika i tvornica, zrak i vazduh, kat i sprat, plin i gas, tlak i pritisak, ulje i zejtin, papir i hartija, domaćinstvo i kućanstvo, preduzeće i poduzeće, tabak i arak, januar i siječanj, hiljada i tisuća, gnojivo i đubrivo, itd. Vjerovatno će to isto biti i sa riječima istog korijena, domaćim i stranim, kao što se barbar i varvar, hemija i kemija, kaos i haos, aždaha i aždaja (mada je pravilno aždaha s obzirom na staroperzijsku riječ aždahaka). U Bosni je običnij i uobičajenije demokracija nego demokratija, plaća nego plata, sretan nego srećan, ali će prvi oblik imati možda samo prednost nad drugim. U pogledu turcizama trebalo bi napraviti punu reviziju. Po Pravopisu naših matica orijentalizmi kao što su aždaha, hendek, halva, pišu se samo kao aždaja, jendek, alva, što predstavlja pravi paradoks, jer se te orijentalne riječi ovdje upotrebljavaju u većini sasvim izvorno, pravilno, isto tako kao što se riječi proha i promaha izgovaraju izvorno i pravilno, a u rječniku Pravopisa propisuje se, ne znamo zbog kakvog čuda, kao proja i promaja!

Na kraju bih rekao da su razni lingvistički heretici u svojoj prehitroj i pretiloj hitrosti učinili toliko hodoba u upotrebi samoglasnika h – da ne bi bila dovoljna čitava knjiga od nekoliko tabaka za njihovu golu registraciju. (...) Ispustiti glas h iz svoga slova bilo bi isto kao što bi neki kompozitor izbacio upotrebu jedne note iz muzičke skale, ili jedan kemičar bilo koji element iz Mendeljevog sistema, ili jedan graditelj jednu stepenicu u stubištu jedne zgrade." (1970)

Ilirizam (1): rađanje srpskohrvatskog jezika

Htedoh da seriju tekstova o zajedničkom jezičkom (i enigmatskom) nasleđu južnoslovenskih naroda i narodnosti zaokružim dvodelnom pričom o ILIRIZMU i ILIRCIMA, što će reći: o rečima bez kojih je teško zamisliti ukrštanje i križanje, i još bolje: o pojmovima koji su ključni za razumevanje uvek aktuelnog pitanja: zašto su Srbi, Hrvati i i svi ostali žitelji ex yu prostora 150 godina gradili zajednički standardni književni jezik?

Međutim, tu priču je teško ispričati kako valja. Ne meni, bilo kome. Istočne,  zapadne, a u novije vreme i središnje severne i južne interpretacije su najčešće do te mere protivurečne da je neutralnom čitaocu teško da utvrdi o čemu se tu uopšte radi, a onda i da rekonstruiše događaj od pre samo 166 godina. Lakše je rekonstruisati bitku u Termopilskom klancu ili Muratovu pogibiju. Šta se to desilo 1850. godine? Pa, ništa naročito važno za čovečanstvo, ali je doneta prilično krupna balkanska odluka: Hrvati i Srbi su sklopili tzv. Bečki književni dogovor o zajedničkom književnom jeziku. I romantična tragikomedija  je počela.

Miroslav Krleža je pred kraj života, u sklopu odgovora na pitanje zašto je 1967. godine potpisao Deklaraciju kojom su hrvatski desničari zahtevali nezavisnost hrvatskog književnog jezika, rekao: „Ja sam otkad pišem mislio i govorio da je to jedan jezik koji su Hrvati oduvijek zvali hrvatski, a Srbi srpski. I to je dobro poznato. Nitko ne kaže da govori hrvatsko-srpski ili  srpsko-hrvatski,  nego  svi  kažu  govore  hrvatski  odnosno srpski.  Tako je na ulici,  tako je u školi, tako je u životu uopće, a život je često najbolja mjera stvari (...) Držim da jezik nije stvar administrativnog dogovaranja nego je on živa materija koja ne može biti predmetom nekog propisa i zakona (…) što ne znači da o svemu tome ne bi trebalo progovoriti sa svom naučnom i književno-historijskom nepristranošću.“

Dobro, tako je bilo 1967. i 1981. A šta je bilo pre Bečkog književnog dogovora? Kojim su jezicima govorili Srbi, Hrvati i žitelji Bosne koji nisu bili ni Srbi, ni Hrvati (ne znam kako drugačije da označim narode koji u XIX veku nisu postojali; bosanska muslimanska raja je tada sebe obično nazivala Turcima; Makedonci su nastali u Jugoslaviji, Crnogorci takođe)? Ono od čega pristrasni ne prezaju je zloupotreba anahronizama za navođenje vode na svoju vodenicu – a da bi se uopšte moglo razmišljati o nastanku srpskohrvatskog jezika, neophodno je shvatiti da pojmovi „Srbi“ i „Hrvati“ tada nisu imali današnja značenja. Teško je i hronološki pratiti njihove konotacije i denotacije, jer su ih različiti autori nedosledno upotrebljavali tokom srednjeg veka.

Elem, do XIX veka, Srbi i Hrvati, najprostije rečeno, bejahu dve vrste Južnih Slovena, a reči kojima su se te vrste označavale su davno pre toga uokvirene pravoslavljem i katolicizmom. Najčistiji primerci su, izgleda, mogli da se sretnu u nekoj tački na zapadu i negde na istoku, a sa kretanjem prema sredini, prema jugu i severu... identiteti su bili sve mutniji. Narodne mase mutnih identiteta su tek od sredine XIX veka počele da dobijaju svoje konačne forme, milom ili silom - ovde nije ni bitno, a u sklopu rađanja nacija i svih pratećih nacionalnih interesa.

Žitelji Dubrovačke republike (koja je postojala do 1808.) svoj jezik su nazivali slovinskim ili ilirskim, a taj jezik je, u strukturnom smislu, preteča srpskohrvatskog književnog jezika, jer je i deo inspiracije za nastanak zajedničkog standarda stigao odande. Ali, stvari nisu bile tako jednostavne... Nisu se te 185o. godine sastali Srbi sa istoka i Hrvati sa zapada, i uz kavicu i rahat-lokum odlučili da naprave književni jezik po uzoru na Dubrovčane. Ne, ne... Pre toga se u Hrvatskoj razbuktao kulturno-politički pokret ILIRIZAM, čiji je primarni cilj bio kulturno ujedinjenje naroda sa teritorija koje su tokom istorije pripadale Hrvatskoj, a  u tom trenutku su uglavnom bile pod tuđom vlašću. Službeni jezik je bio latinski, od 1805. mađarski, građanstvo je govorilo nemački, a narod... kako je umeo i znao. Šire ambicije ilirizma su bile ujedinjenje južnoslovenskih naroda kroz razvoj zajedničke književnosti i razvijanje ilirskog nacionalnog osećanja. Najkraće rečeno, ilirizam je prva faza jugoslovenstva, no Austrija nije baš imala sluha za južnoslovenski romantizam, pa je pokret zabranjen 1843. godine (nadam se da je jasno da ovde izbegavam razvezivanje političkih čvorova; ostajem na površini jer je taj nivo sasvim dovoljan za priču o rađanju zajedničkog jezika.)

Muhamed Hevaija Uskufija

Dok su ILIRCI pravili strategiju za ujedinjenje, Vuk Karadžić se u Srbiji aktivno borio za narodni jezik... i pobedio 1847. godine, kao što smo videli u prethodnom postu. Sve je to poznato i može se realno sagledati... Ali, sledeći deo priče je klizav, i već 150 godina služi za rekreativno mačevanje na ledu: jezik za koji se Vuk izborio je narodni govor štokavaca-ijekavaca, kojim se govorilo u zapadnoj Srbiji, istočnoj Hercegovini, Crnoj Gori. Da li je to bio srpski jezik? Da, narod iz tog njegovog uzorka za koji se bez fusnota može reći da je srpski jeste govorio tim jezikom. No... postojali su i oni koji možda sebe nisu smatrali Srbima, a svoj jezik su zvali srpskim. Recimo, alhamijado pesnik Uskufija je u XVII veku napisao „Ilahije na srpskom jeziku“. 

Isti taj jezik je zasigurno bio i jezik jednog dela hrvatskog etnosa. Zašto ne bi bilo štokavaca koji su sebe nedvosmisleno smatrali potomcima srednjovekovnih Hrvata?! Pa, to je ionako stvar uverenja. Niti su svi Srbi potomci Srba, niti su svi Danci potomci Danaca, niti su svi Poljaci potomci Poljaka itd. (Napomena: tako ja shvatam taj pre-nacionalni period na ovim prostorima; npr. „biti Srbin“ bi u to doba značilo: „biti potomak onih koji su sebe zvali Srbima“, a to je prvi, plemenski iliti najprimitivniji nivo doživljaja pripadnosti nekoj etničkoj grupi; kad postoji nacija, onda „biti Španac/Finac/Tunguz“ znači „identifikovati se sa opštim nacionalnim vrednostima bez obzira ili s obzirom na znanje/uverenje o poreklu“; Opšte nacionalne vrednosti u to vreme nisu postojale ni kod Srba, ni kod Hrvata).

Kao što rekoh, narod je na hrvatskim teritorijama govorio kako je umeo i znao, po svojoj tradiciji i inerciji, a to znači: čakavski, kajkavski i štokavski. Samim tim što su na istoku svi (ili ogromna većina) štokavci, a na zapadu samo neki – ilirci su morali da izaberu jedno narečje kako bi osnovne ideje o preporodu mogle biti sporovedene u delo. Narečje za koje su se opredelili je upravo ono koje je Vuk 32 godine ranije nazvao srpskim narodnim jezikom. Zapravo, ne samo da ga je nazvao, nego se do krvi borio za njega sa crkvom i tzv. Slavjanoserbima (uzgred, kad čovek čita njegove polemike sa Jovanom Hadžićem, stiče utisak da se nije baš slučajno zvao Vuk; možda bi mu čak bolje stajalo Vukodlak).

I tako je Vukov vernakular postao jezik ilirizma. Ili jugoslovenstva. Teoretski i praktično, to nije bio samo srpski jezik. Ni pre ilirizma, ni kasnije. Štokavština je vekovima bila jezik južnoslovenskog življa. Pošto taj živalj nije bio izdiferenciran po nacionalnim kategorijama (već po konfesionalnim), negde i nekad su ga zvali srpski, negde hrvatski, u Dubrovniku svakojako, a negde čak i bosanski (eto, spomenuti Uskufija je napisao rečnik bosansko-turskog jezika, bez obzira na to što se u naslovima njegovih dela spominje „srpski jezik“). Ali kako god okrenete, Krleža je bio u pravu: ako već treba da se zove po etnicima, istorijski gledano, može se zvati i srpski, i hrvatski, kad već ne valja i ne paše srpskohrvatski i hrvatskosrpski. 

Južnoslovenski romantizam je brzo nakon Bečkog dogovora počeo da se pretvara u sirovi i surovi politički realizam i da se račva u nacionalističke struje – jer ilirizam je imao cilj da preporodi i ujedini hrvatski narod, a ne da podeli južnoslovenski živalj na Hrvate i Srbe. A, eto, Vuk  je za*rao stvar tvrdnjom da su svi štokavci Srbi (bio je tvrdoglav kao mazga i ni pred puškom nije odstupao od svojih stavova; premda je spis „Srbi svi i svuda“ bio zasnovan na mišljenjima evropskih jezičkih autoriteta toga doba, poput Šafarika, bilo je mnogo prostora za relativizovanje – no, nije mu padalo na pamet da odbaci generalizaciju, postavivši na taj način temelj srpsko-hrvatskom razdoru). 

Vukovo maternje H

Sava Mrkalj

Prva žrtva borbe za srpski narodni jezik bio je Sava Mrkalj (1783 – 1833), u monaštvu: Julijan. Zapravo, morao je da propati kao najgrđi bogohulnik i konačno izgubi razum da bi Vuk Karadžić iz blata i mulja porodio ili preporodio jezik naroda koji je 400 godina skapavao i nestajao pod Turcima. U stvari: nije se tu više ni moglo govoriti o narodu, već o dehumanizovanoj masi onih koji su se iz prkosa ili očaja (isto je to) identifikovali sa srednjovekovnim pravoslavnim precima, verovali da je to njihov jedini mogući identitet i do XIX veka opstali samo na račun kolektivne fantazije, junačke poezije i manastirskih slika. Pravoslavna crkva je jedino pazila da se ne opismene i ne pounijate, sve ostalo im je bilo dozvoljeno. A to ostalo nije bio život. I tako vekovima... Skerlić je, govoreći o Mrkaljevom stradanju za prostonarodni jezik i fonetski pravopis, primetio da čovek mora da dobije vrtoglavicu kada čita o tim vizantijskim spletkama i gleda to vrzino kolo zavada, sumnjičenja, tužbi, denuncijacija i neumoljivih gonjenja sve dok žrtva oči ne sklopi.

Sava Mrkalj je prvi hrabro i austodestruktivno uzviknuo: „Ne dam se nijednom popu živ u ruke!“... i bitka je počela. Istina, prvi zapisi na srpskom narodnom jeziku su delo Gavrila Stefanovića Venclovića, koji je početkom XVIII veka, dakle 100 godina pre Mrkalja,  pojednostavio pravopis (prvi je koristio џ, ћ i ђ!) i pokušao da smanji beslovesni jaz između tobožnje pismenosti pravoslavne crkve i nepismenosti gladnog naroda. Pisao je: „Prosto vam ovo govorimo vašim srbskim jezikom, a ne po knjiški skriveno, (jer) ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?“ A onda je iz majke /ili ipak maćehe/ Rusije ekspresno stigao ruskoslovenski, pa je srpski narodni jezik opet strogo zabranjen. O duhu tih mučnih klerofašističkih vremena najbolje govori  činjenica da današnji govornik srpskog jezika bez problema može da razume Dušanov zakonik (1349), pisan kombinacijom srpskoslovenskog i srpskog narodnog jezika,  ali ne može da ukači šta je npr. pesnik Zaharije Orfelin hteo reći u Odi na vospominanije vtorago Hristova prišestvija (1763).

Elem, ovo nije tekst o srpskom jeziku (i narodu) koji je više propatio od svojih popova i svog pravoslavlja nego od Turaka i islama, već o jednom slovu koje je čak i knez Lazar imao u prezimenu (Hrebeljanović), a koje je pod Turcima skoro sasvim iščezlo iz narodnog govora: H. Često se citira Mrkaljeva opaska iz 1810. „Za x /tj. za H/ seljani Serblji ne znadu“, međutim - nastavak se obično izostavlja, što već decenijama, tačnije: vekovima otvara koridor za bizarne interpretacije (možda ste čitali tekstove jednog pseudolingviste iz razbraćene Crne Gore koji vatreno i bez blama tvrdi da je Vuk ukrao /nemam bolji izraz/ Crnogorcima sporno slovo, jer ga je dodao azbuci tek 1836. nakon obilaska crnogorskog karsta; pa, dobro jutro! I Vukova majka Jegda bejaše iz tih krajeva, samo je nažalost odavno blaženopočivša, te ne možemo da je pitamo da li se više oseća, s oproštenjem, kao Srpkinja ili kao Crnogorka). Mrkaljev nastavak glasi: „no malo uljudniji gotovo svagda ga izgovaraju i ja ga zato upotrebljavam“.

Vuk Karadžić

I tako... u godini Vukove pobede (1847) seljani Serblji (i oni malo uljudniji) napokon dobiše pravo na narodni književni jezik. Doduše, kad stvari posmatramo iz različitih geografskih tačaka,  danas ni ta tvrdnja nije sasvim čvrsta: 1) objavljen je „Gorski vijenac“ (da li je Njegoš pisao na srpskom ili na crnogorskom? Sjekira još nije bila śekira, iźelice su još bile izjelice... Ah, tko bi to znao?! Pa, kako tko, prosim vas - zagrebački lingvist Silić, dapače, kaj ne?! Taj sve znade), 2) Karadžićev prevod „Novog zavjeta“ (ako se pojave dokazi da se Jegda ipak osećala kao Crnogorka, i taj ratni plen je pod znakom pitanja), 3) Daničićev „Rat za srpski jezik i pravopis“ (opet klimavo: umro je 35 godina kasnije u Zagrebu radeći na Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika, pa bi nam Silić sad vjerojatno pojasnio da se Daničić oduvijek borio za hrvatski), i 4) Pesme Branka Radičevića.

Verovali ili ne – i Branko se može deliti, samo ako zapnemo da ga pocepamo na o-ruk (a ko smatra da ima nasledno pravo na H, može da uzvikne i ho-ruk). Prvi pesnik na srpskom narodnom jeziku, romantičar i najoduševljeniji pristaša Vukove reforme – Aleksije Radičević, docnije Branko (1824 – 1853), rođen je u Slavonskom Brodu, pa ga taj podatak može kandidovati za pripadnost hrvatskom kulturnom korpusu (za detalje treba pitati nekog posvjesničara književnosti iz „Večernjeg lista“). Javljali su se početkom XX veka i potencijalni rođaci iz Crne Gore, tvrdeći u novinama da je Brankov đed iz Kotora, more, no kasnije se ispostavilo je prvi poznati Radičević ipak bio Šumadinac. Đukanović je onomad verovatno sve to pretresao, pa su Brankove pesme na kraju ipak izbačene iz crnogorskih udžbenika (kuku nama, kako li ćemo da raskomatamo Stefana Nemanju, rođenog usred današnje Podgorice?! Bože me prosti, ako i njega budemo čerečili, poklaćemo se oko srpstva prokletoga – jer će na kraju ispasti /ne znam kako drugačije to da kažem, a da izbegnem oksimoron/ da srpstvo više pripada Crnogorcima nego Srbima.)

A Branko je, siroma’, umro verujući u bratstvo. U „Đačkom rastanku“ je opleo ono svoje čuveno kolo, obraćajući se redom svima koje je smatrao braćom (rođenom, od tetke, od strica... svejedno, on je bio romantičar, ne sitničar) – jer na ovim prostorima nacije još uvek nisu postojale, niko od pomenutih nije imao (novovekovnu) državu, svi su bili nečiji robovi, pa su se međusobno zvali po regionalnim i istorijskim odrednicama (obratite pažnju: Crnogorcima je posvetio najveći broj stihova! Đe li će duša mrči Milu kad mu je i "Cic" izbačio iz čitanke za III razred?!)

„Kolo, kolo, naokolo,/ vilovito, pla’ovito,/ napleteno, navezeno,/ okićeno, začinjeno –/ brže, braćo, amo, amo,/ da se skupa poigramo!/ Srbijanče, ognju živi,/ ko se tebi još ne divi!/ ’Rvaćane, ne od lane/oduvek si ti bez mane!/ Oj Bosanče, stara slavo,/ tvrdo srce, tvrda glavo,/ tvrd si kao kremen kamen/ ’de stanuje živi plamen!/ Ao Ero, tvrda vero/ ko je tebe jošte ter’o?/ Ti si kano ’itra munja,/ što nikada ne pokunja./ Ao Sremče, gujo ljuta,/ svaki junak po sto puta!/ Crnogorče, care mali,/ ko te ovde još ne fali?/ Mačem biješ, mačem sečeš, /mačem sebi blago tečeš./ Blago – turska glava suva,/ kroz nju vetar gorski duva./ Oj sokole, Dalmatinče,/ divna mora divni sinče!/ Oj ti krasni Dubrovčane,/ naš i danas beli dane,/ ta sa pesme i starine,/ pune slave i miline!/ Oj Slovenče tanani!/ Banaćane lagani/ Oj Bačvani, zdravo, zdravo,/ ko j’ u pesmi veći đavo!/ I vi drugi duž Dunava,/ i vi drugi ’de je Drava,/ i svi drugi tamo-amo,/ amo da se poigramo!“

Branko Radičević

I, kakve veze sve ovo ima sa Mrkaljem, Crnogorcima i slovom H? Pa, vidite: Branko ga u prvoj zbirci uopšte nije koristio, iako je Vuk 11 godina ranije priključio to slovo azbuci! Istina, mnoge pesme su kasnije adaptirane, te se u knjigama mogu pronaći i varijante sa H, ali treba znati da je pesnik insistirao na onom jeziku, tj. dijalektu iz kojeg je to slovo bilo istisnuto – iako je bio pripadnik građanskog sloja /otprilike, to je tadašnji jezik srpskog seljaka iz današnje centralne Srbije, eventualno Vojvodine; razlike su bile osetne zbog prisustva drugih etničkih grupa u Vojvodini, a i zato što je vojvođanski seljak od XVIII veka bio pod Austrijom, što znači da su raniji turski jezički uticaji dodatno zatrpani habsburškim/. U citiranom odlomku srećemo: PLA’OVITO, RVAĆANIN, ’ITRA (munja), FALITI /kao antonim od kuditi/ umesto HVALITI i SUVA umesto SUHA.

Evo nekih enigmatski aktraktivnih naslova pesama Branka Radičevića: AJDUK, BEZIMENA, CIC (RIBARČETA SAN), ’DE SU (adaptirano: GDE SU), DVA KAMENA, GUSLE MOJE, JADI IZNENADA, MINI KARADŽIĆ, NA MORAVI, NOĆ PA NOĆ, NJENI JADI, PUTU KRAJ, RADOST i ŽALOST, ROSA PADA, SRETAN PASTIR, TA NAPI’ SE (adaptirano: TA NAPIH SE), TUGA I OPOMENA.