Otišao je Radojica Jovičić, divan čovek, nesebičan kolega i sjajan enigmata. Bio je najtrezveniji predstavnik svoje enigmatske generacije i vredni, rečiti svedok bogate enigmatske prošlosti. Da je bilo više enigmatskih poslenika sličnih njemu, srpska enigmatika bi ga zasigurno nadživela i na večni počinak bi ga ispratilo na desetine naslednika. No, nije bilo ni deli Radivoja, ni mladog Tatomira, ni djeteta Gruice, ni Starine Novaka da pomognu malom Radojici u plemenitom nastojanju da sačuva esnaf za nove generacije. Zato ga tiho ispraćamo kao zaštitnika tradicionalne, autorske enigmatike, sa kojim odlaze poslednje nade i fantazije o lepšoj enigmatskoj budućnosti.
Razmišljajući kako da enigmatskim sredstvima uputim poslednji pozdrav vernom čitaocu ovog bloga i blagom, odmerenom i pravdoljubivom učesniku u našim virtuelnim druženjima i razdruživanjima, setio sam se svog prvog susreta sa sastavima koje je potpisao Inž. R. Jovičić. Bilo je to pre više od 25 godina, kada sam kao osnovac natrapao na ukoričeni feljton iz "Praktične žene" s početka sedamdesetih. Ne bih mogao da vam kažem o kom se romanu radilo jer me to štivo nije zanimalo, ali su mi pažnju privukle skandinavke na poslednjim stranama svih nastavaka. Dakle, ako je feljton imao 20 delova, u knjizi je bilo 20 Jovičićevih skandinavki (i čak ukoliko je koričar želeo da ih izostavi, to je bilo nemoguće jer je na drugoj strani lista bio tekst romana). Roman je, inače, pripadao tetki neke moje drugarice i čuvala ga je kao oči u glavi, pa nije imalo smisla da tražim dozvolu za škrabanje po nedirnutim enigmatskim stranama. Zato sam sve te strane nekako iskopirao (a 1997. to uopšte nije bilo lako izvesti!) i danima znatiželjno rešavao grafički - za moj tadašnji pojam - vrlo čudno pripremljene ukrštenice.
Kasnije sam često viđao Radojičine radove u starim i aktuelnim novinama i uvek sam lepo mislio o njima. Gospodin Jovičić nije bio ambiciozan sastavljač, pre bi se reklo da je bio ležeran i nežan prema rešavačima, a fascinirala me je njegova doslednost. Potpuno je isto sastavljao 1972. i 2022. i njegove ukrštenice iz spomenutog ukoričenog romana su stilski i sadržinski bile identične onima koje je 2000. pravio za "Marbo", za neki enigmatski podlistak koji je valjda petkom izlazio u "Politici ekspres", za "Pink reviju" i za sve druge listove koje je enigmatikom snabdevalo udruženje "Vuk Karadžić". Te ukrštenice su uvek bile lagane, nepretenciozne, pomalo naivne, ali pismene, zanatski korektne i savršeno upotrebljive.
Opraštam se od gospodina Jovičića posvećenom skandinavkom koju sam dizajnirao po sećanju na njegove radove iz "Praktične žene". Čuvaću raritetne časopise koje mi je poklonio i pamtiću sve lepe reči. Hvala mu na svemu.
Нема коментара:
Постави коментар