Zimsko raspustilište: Novogodišnji SuperKviz (2024)

 

Nevenova enigmatika: Prvih 10 brojeva

 

Slonov rođendan

Slikovna priča sa zagonetkama u stihu za decu od 6 do 7 godina "Slonov rođendan" objavljena je u "Malom Nevenu" kao feljton. Poslednji, osmi nastavak izašao je u septembarskom broju (383). U realizaciji su, pored mene, učestvovale ilustratorka Maša Pavlović i glavna urednica časopisa Ivana Đukić.

Slikovnica je nastala mnogo ranije, i to na neobičan način, o čemu je već bilo reči na blogu. Naime, plod je neuspešne saradnje s izvesnim izdavačem bez renomea, koji prosto nije odgovorio mojim očekivanjima u pogledu profesionalnosti. Kao autor sadržaja za decu, ravno 10 godina sarađujem sa ilustratorima i dizajnerima i nikada ranije (niti kasnije) nije se desilo da neko od njih izgubi pojam o svojim nadležnostima. Dakle, saradnja sa profesionalcima podrazumeva jasnu svest o tome šta ko treba da radi, a pri nastanku "Slonovog rođendana" došlo je do amaterske interferencije zaduženja, te se u nekom trenutku više nije znalo ko je autor slikovnice: ilustrator, izdavač ili ja. Zaista ne znam kako to funkcioniše u opskurnim štamparijama bez reputacije (a u hodu sam shvatio da neko ko se decenijama bavi izdavaštvom nije slučajno i dalje anoniman), ali u mojoj radionici autor sam uvek samo ja. 

Tako sam došao na ideju da slikovnicu objavim u alternativnom aranžmanu i da pride izaberem saradnike za koje sam siguran da će pratiti moje zamisli. Uz to, nisam morao nikoga da vučem za rukav, da pravim nesuvisle kompromise, da se rvem u blatu za honorar i da slušam kukumavke i naricaljke o slaboj prodaji i lošoj zaradi. Umesto toga, iščupao sam svog slona iz ralja populizma i pronašao mu mesto u krilu dečje kulture. 

U "Malom Nevenu" br. 384 izlazi prvi deo nove slikovnice "Lukino ćoše".

Kompletan "Slonov rođendan" možete prelistati OVDE.

Retrovizor: Duplerice (2014)

Moja prva duplerica izašla je u Politikinoj "Enigmatici" (ako nije bila "Razbibriga") u junu 2011. Bila je posvećena nekoliko meseci ranije upokojenoj Elizabet Tejlor i rekapitulirala je njene najuspešnije filmove. I naredna je bila memorijalna: Olivera Marković nas je napustila 2. jula, rad sam poslao 4 dana kasnije, a objavljen je za dve nedelje. Uzgred, tako je u tim novinama počelo i  moje trogodišnje enigmatsko okukavanje svih istaknutih javnih ličnosti, čak i pre nego što se ohlade, a ponekad, bogme, i anticipativno (npr. glumica Zlata Petković je preminula dok je moj sastav sa njenom slikom bio u pripremi za štampu)... no, to ovde nije tema.  

U tim novinama je objavljeno bar 50 mojih duplerica, a nemam želju da citiram nijednu od njih. Zapravo, nemam nameru da u retrovizoru prikazujem bilo koji plod te saradnje jer je o njoj gotovo sve rečeno dok je slučaj bio aktuelan. Tamo je izašlo na stotine mojih skandinavki, klasičnih ukrštenica, belih, domino, 2 + 1 (...), a sa vremenske distance koja nije mala, mislim da sam se uzalud trudio i da sam pristajući na sumanuti tretman, na neki način javno ponižavao sebe kao ličnost. No, to nije najgore: verujem da me je boravak u toj ludoj kući ozbiljno unazadio kao autora. Sve što sam hteo da prikažem i što je činilo moj autorski izraz, nemilice je unakažavano, obezglavljivano i spuštano na nivo fušeraja tj. na nivo onih koji su uređivali te novine. U pokušajima da se ukalupim i odgovorim nepreglednom i nikad konačnom spisku nesuvislih zahteva, vremenom sam sve češće birao liniju manjeg otpora i pravio stereotipne, bezlične i jeftine ukrštenice (zaista nije prijatno kada vam neko rearanžira duplericu na koju ste potrošili 6 sati tako što ubaci 20 crnih polja, od kojih za 19 ne postoji ni logičko, a kamoli enigmatsko opravdanje... mnogo je lakše podneti takav masakr kad čovek pošalje smandrljanu "smuti pa prospi" ukrštenicu - a gle paradoksa, takve su mi obično objavljivane bez kasapljenja). Da mogu da vratim vreme, mnogo bih ranije prekinuo tu besmislenu saradnju sa ludacima. Čim sam im postavio dijagnoze. 

Elem, u drugoj, maloj, novoj Alo Razbibrizi radio sam duplerice sa mnogo više elana, bez grča i sa slobodom da se na velikom formatu izrazim kao autor. To je, inače, počelo 1. januara 2014. i trajalo do oktobra 2015, kada je izašao 92. broj. Imao sam 34 duplerice i mada taj podatak ništa ne znači kao puki broj, rekao bih da sam samo 34 puta u životu bio u prilici da na taj način koristim veliku mrežu. Naime, sve teme su bile naručene, dakle, uvek sam dobijao po pet tematskih pojmova i u svakom od tih zadataka sam video izazov i mogućnost da ispoljim nekakvu kreativnost. Licentia enigmistica mi je neobično značila jer se svih prethodnih godina u drugim novinama (pa i u prvoj Alo razbibrizi) od mene tražilo da obuzdam svoju spontanost, da je suzim, da je ukinem, poništim... i da sve ono po čemu bi jedna ukrštenica mogla da bude zapamćena ili bar primećena, svedem na minimum minimuma. 

Dotična licentia je, naravno, mač sa dve oštrice ukoliko autor nema dovoljno osećaja, niti meru za korišćenje pojmova koji izlaze iz okvira svakodnevne, obične enigmatike. Onoliko koliko lepe i smislene sintagme i kolokacije iz života mogu da oplemene i ožive jedan rad, toliko mogu da ga upropaste nakaradni spojevi reči, poput čuvenih namaza za palačinke. Godinama sam, zato, nastojao da prenesem živi govor u ukrštenice i da ekstrahujem iz svog iskustva one reči, fraze i izraze koji reprezentuju našu jezičku kulturu (to je kasnije, nažalost, bilo neizvodljivo na hrvatskom jeziku jer, prosto, nisam bio naslušan). 

HTEO NE HTEO, U DVE-TRI REČI, U KONTINUITETU, RUSKI SCENARIO, MORALNI PATULJAK, NULA OD ČOVEKA, POVRTNA SUPA, SATENSKI KONAC, REALNA CENA, PAMETNA VAGA, IZ PETNIH ŽILA... Sve su to pojmovi iz tih mojih duplerica, koji su sasvim spontano pronašli svoja mesta u mreži. To je vrlo poseban stvaralački proces, neka vrsta improvizacije. Autor u hodu donosi odluke o onome što će zadržati, proširiti, skratiti ili uobličiti tako da predstavlja nešto svima blisko iz stvarnog života, iz opšte ili popularne kulture, iz tradicije itd. Na primer, kad sam doneo odluku da sasvim običnu reč DARIVANJE proširim u kolokaciju DARIVANJE KUMOVA (toga se, razume se, ne sećam) i to opišem kao "svadbeni običaj", ja sam zapravo demonstirao svoju enigmatsku osobenost, a ipak nisam skliznuo u konstruisanje. Isti je slučaj sa kolokacijama ROTIRANJE SLIKE (naredba u fotošopu), SPORTSKI KUTAK (rubrika u nekim časopisima), TEATRALNI NASTUP (afektacija) itd.

Da ne bih odužio tekst do nečitljivosti, ostaviću za neki drugi put opsežnije kazivanje o pozicioniranju zadatih pojmova. Ukratko, u većini slučajeva, trudio sam se da realizujem nešto što nikad nisam video u novinama i otežavao sebi posao, bez prognoze kako će to na kraju ispasti. Hteo sam da vidim šta mogu da uradim kad sebi zadam najteži zadatak, pa ako procenim da ne valja, lako ću na kraju napraviti nešto drugo, manje ambiciozno. To je više bila esnafska stvar nego nešto što su rešavači mogli da vide ili prepoznaju (čak je bilo poželjno da ništa ne primete). Na primer, ako pogledamo duplericu sa voditeljima emisije BULEVAR B 92 (koja je spomenuta u prethodnom retrovizoru), zapažamo da sam 3 tematska pojma ukomponovao u centralnu belu kombinaciju (i to na nesvakidašnji način: sa razmakom), da sam izvukao belinu 7 x 7 i da je DŽ pozicionirano u donjem desnom uglu beline. To je moglo i drugačije, mogao sam da otaljam, umem ja svakojako... ali želeo sam baš ovako. 

Teatrov Superkviz na dar

 

Retrovizor: Markiz de Nekad (2014)

Neke skandinavke koje sam za različite namene pravio tokom 2010. i početkom 2011. godine, najzad su objavljene u lozničkom časopisu "Marbo" 2014. Dok je ta stvar bila aktuelna, mislio sam "bolje da nisu", a danas gotovo sa simpatijama gledam na tu čarlamu.

To baš i nije bila prava saradnja, kao što ni časopis nije bio baš pravi. Pre bi se moglo govoriti o učešću u humanitarnoj akciji, ali sve o tome je odavno ispripovedano na ovom blogu. Zanimljivo je da u samo 2 broja/120 i 121 (i još 2 broja "Marbo plusa") ima više mojih radova nego što sam u nekim drugim novinama mogao da objavim za godinu dana. Tako to biva kad se udruženo radi iz entuzijazma, dok je tamo gde se kako-tako plaćalo vazda bilo mnogo manje mesta za svakog entuzijastu. Uzgred, da podsetim, nisam zabranio dalje objavljivanje zato što nije bilo honorara, već zbog toga što sam utvrdio da tehničko lice koje je dirigovalo ansamblom dobrovoljaca ne zadovoljava ni osnovne uslove da uopšte komuniciram s njim, a kamoli išta drugo.

Moje ukrštenice su u tim nesrećnim izdanjima potpisane pseudonimima: Mel Mandraković, Mandrak, Remorker Mali, Denmark, Maksimilijan Bor i Markiz de Nekad. To poslednje je glupo da gluplje ne može biti, a eto, tako sam označio nekoliko starih radova koje nije bilo potrebno prilagođavati (ili su iziskivali minimalne intervencije). Prve dve (Zoran Ćirić i Suzan Bojl) sam još krajem 2010. slao Politikinoj "Enigmatici" i tada odande ne čuh ni "mu" ni "be". Tek sam nekoliko meseci kasnije preporučen i sagledan, ali kako ni vuk ne davi ovce po (pre)poruci, ne pamtim baš po dobru nastavak priče. 

Treća skandi koju citiram (Novak Đoković) nije nikakva senzacija, samo je zanimljivo da sam je napravio za Politikin enigmatski podlistak u martu 2011. Branislav Nikić je, valjda ispred "Nove zagonetke", trebalo da se prihvati uređivanja i zvao je da naruči dve ukrštenice. No, na kraju je saradnju preuzeo neko drugi, preciznije: jeftiniji ponuđač. 

Retrovizor: Otkud starleta u ukrštenici? (2015)

Sigurno ima onih koji se sećaju slučaja "Starleta u ukrštenici". Naime, u julu 2015. skandinavka sa pinap devojkom i zvezdom rijalitija Stanijom Dobrojević, objavljena u dnevnom tabloidnom listu "Alo", privukla je neobičnu pažnju. Propraćena je škakljivim prilogom u tadašnjoj TV emisiji "Bulevar" na B92 (uzgred, godinu dana ranije, kada sam pravio duplericu sa svim voditeljima/urednicima te emisije za podlistak istih novina - nisu reagovali, to im je valjda prijalo).

Ako obratimo pažnju na tekst u levom gornjem uglu mreže, zapažamo da je autor potpisan imenom i prezimenom. Dakle, kao autor naručenog rada (u tim novinama nikada nisam birao teme), nisam tu video nikakav problem i stavio sam paraf kao što bih se potpisao i da je u izrezu bila slika Ivane Španović, Bojane Stamenov ili bilo koje tada aktuelne face. No, neko je tamo, u redakciji "Bulevara", zaključio da starleti nije mesto na toj strani, bez obzira što je svakodnevno bila na svim drugim stranama, najčešće na naslovnoj!

Mogli su da dođu do mog broja, da me pozovu i pitaju o čemu se radi, a ako sam ja ipak bio odveć nebitan, trebalo je da pitaju tadašnjeg urednika enigmatike u tim novinama. Ali, ne: oni su se obratili tek ustoličenom, danas nažalost pokojnom, uredniku enigmatike u "Enigmi" i čak mu otišli u posetu, da im u kućnoj atmosferi sve lepo raščivija. I on se, suprotno svim mojim očekivanjima, javno zgrozio nad tom nakaradnom pojavom, ogradivši se od kolega koji, jelte, na taj način promovišu blud i nemoral.

Čak i da me nije poznavao (a odlično smo se znali i čuli telefonom bar 3 puta mesečno), kao višegodišnji saradnik tabloida "Alo", znao je da se skandinavke šalju isključivo po porudžbini i mogao je da reši slučaj samo jednom rečju: profesionalnost. Nikad nisam razumeo zašto u toj prilici nije stao na stranu kolega (a svi smo za te vesele novine radili najbolje što umemo, i to za 500 dinara), već je tercirao voditeljki, lažno se predstavljajući kao visokomoralni akademik koji je iznad i izvan takvih grozota. Na kraju, gledaoci su mogli samo da steknu utisak da je Staniju na svoju ruku enigmatski opevao neki idiot. Bilo je zumirano, mogli su i da pročitaju kako se idiot zove.

Još jedna zanimljivost: taj rad uopšte nisam imao do avgusta. Prosto, 21. jula nisam kupio novine (jer se nije ni znalo kada će koja i čija skandinavka izaći). No, jedan poznanik mi je, pri gotovo slučajnom susretu, rekao da je rešavao i sačuvao spornu skandinavku, pa je bio ljubazan da mi je pokloni za arhivu. :)

Retrovizor: Trivije o Čoli (2014)

U "Enigmi" sam objavio na desetine skandinavki sa kompresovanim biografijama slavnih ličnosti i sve te tekstove sam, razume se, ja pisao. Neki takvi radovi su izašli u "Marbu" i "Marbu plus" (2014), a na stranima koje citiram, skandinavku je pratio popis odabranih trivija o Zdravku Čoliću. 

Podaci su prikupljeni iz najrazličitijih izvora, poput Čolićevih intervjua (u tom trenutku, starih više od 40 godina!), intervjua njegovih saradnika (npr. Kornelija Kovača), novinskih osvrta iz časopisa, naročito iz jednog specijalnog izdanja koje je izašlo uoči druge "Marakane" itd. 

Retrovizor: Duet (2013)

Rešad Besničanin i ja smo uradili više duetskih ukrštenica, ali smo samo jednom potpisani kao koautori: u decembarskoj "Enigmi" 2013 (br. 2375).

Rad koji citiram je nastao u februaru 2013. kada mi je Rešad ispričao da je u Nemačkoj napravio ukrštenicu sa belinom 7 x 9, a jedan od pojmova bio je SARAJEVSKA, naziv ulice u kojoj se rodio (u novopazarskom kvartu Parice). Kombinaciju je poklonio Šabanu i taj pojam je u "Enigmi" verovatno drugačije opisan, ali mene je inspirisao da napravim belinu 7 x 9 sa imenom svoje ulice!

Mala digresija: ja sam, naravno, rođen u porodilištu, ali u opštini u kojoj nikad nisam živeo. Porodilište u Vladičinom Hanu je nekoliko godina ranije zatvoreno, tj. objedinjeno sa porodilištem najbliže opštine, te u mojoj krštenici i mnogim drugim dokumentima kao mesto rođenja stoji Surdulica. Međutim, kao saradnik Zavoda za statistiku, utvrdio sam da je u slučajevima poput mog, za mesto rođenja najispravnije navesti mesto stalnog boravka majke u trenutku porođaja. Postoje ljudi koji su slučajno rođeni na njivi (koja pripada drugom selu), na pijaci, u vozu, na letovanju, u našim najvećim gradovima (u Srbiji se takoreći sve žene sa rizičnim trudnoćama porađaju u Beogradu) itd. Princip "adresa majke u trenutku porođaja" brzo i efikasno kasnije otklanja sve nesporazume u vezi sa spornim podatkom. 

Ulica u kojoj sam ja živeo od 3. godine zvala se Ive Lole Ribara, a krajem devedesetih je dobila novo ime: Vladike Pajsija (taj vladika je, inače, osnivač Vladičinog Hana). Međutim, s obzirom na to da je Ivo generalno poznatiji od Pajsija (tj. Pajsije je ličnost lokalnog renomea), napravio sam belinu sa ovim prvim. Onda smo se Rešad i ja dogovorili da on dovrši ukrštenicu i tako je nastao naš duet. 

Sastav je, uopšte uzev, dobar. Glavni zadatak je, posmatran sa nemale distance, prilično uspešno realizovan, mada je belina premalo razvijena u širinu tj. crna polja skoro sasvim zatvaraju levu stranu. Što se tiče sadržaja, zapažam da je umesto sasvim očito planiranog pojma "kapislara", tu upao drugi, neobičan (ali ne i opskuran) pojam: KRIS LARABI ADAMS (eng. Chris Larabee Adams), puno ime glavnog junaka iz  filma "Sedmorica veličanstvenih" koga identifikujemo sa glumcem Julom Brinerom. 

Retrovizor: 3 u 1 (2014)

Listajući svoje radove od pre ravno 10 godina, naišao sam na jednu skandinavku iz martovske "Enigme" 2014 (br. 2378). Podsetila me na Milutina Tepšića. 

Kada sam 2011. upoznao Milutina, u aktuelnom broju "Enigme" mogli su se videti moji prvi radovi (dve skandinavke), poslati nekoliko meseci ranije. Dakle, moje ime se tada prvi put pojavilo u tom listu i Milutin je to ispratio. Tako smo zapodenuli razgovor o ukrštanju na formatu 11 x 17, razmenjujući ideje za što inovativniju eksploataciju mreže. Na pitanje da li znam kako se 3 beline 6 x 6 mogu elegantno uglaviti u taj format, rekao sam mu da već imam nekoliko skandinavki. Ispostavilo se da smo istovremeno, a nezavisno pronašli isti model: izrez za sliku 5 x 4 u središnjem delu, uz levu ili desnu ivicu + jedna 17-ica koja povezuje beline. 

Tada sam obećao da ću se uskoro oglasiti sa nekom od tih skandinavki, ali su do objavljivanja prošle 3 godine. Naime, tokom 2011. nisam slao ništa novo, a možebiti da je rad koji danas prikazujem otpremljen iduće godine, kada sam na Šabanov ljubazni poziv ipak odlučio da se aktivno uključim u proizvodnju sadržaja za "Enigmu"... ali se na objavljivanje čekalo dosta dugo. U svakom slučaju, skandinavka je nastala 2010 (ili još ranije). Imao sam još jednu sa Aleksandrom Radović koju sam detaljno opisao Milutinu, ali nisam baš siguran ni da sam je poslao Šabanu (nisam je našao među radovima iz 2014). 

Sastav kao sastav možda nije naročito vredan, ali je zanimljiv zbog same ideje "3 u 1". Inače, u "Enigmi" sam imao još mnogo sličnih eksperimenata koje verovatno niko nije razumeo. Osim Milutina, naravno. Po nerazumevanju mojih novotarija jednako pamtim i Šabana i Tošića - jer kad god sam želeo da objavim nešto što je van standarda i ne liči na ono što drugi rade, morao sam naširoko da objašnjavam u čemu je fora. Međutim, ni moja živa reč često nije davala rezultate, te su mi nesvakidšnji radovi neretko bili upropašćavani u procesu pripreme za štampu... ili uopšte nisu štampani. 

Ringe, ringe, raja

Enigmati su mnogo osetljivi ljudi. Među njima (tj. među nama) ima mnogo paperjastih dušica, pesničkih senzibiliteta, infantilnih karaktera i svakojakih romantičara koji u stvaralačkom smislu nemaju bogzna šta da ponude esnafu osim svoje sujete i naivnog izraza. Naravno, među enigmatama ima i odraslih, osamostaljenih pojedinaca, a stogodišnja istorija kaže da su našoj, rekli bismo: regionalnoj enigmatici najveći doprinos dali oni koji su više radili i trudili se da napreduju kao stvaraoci, nego što su fantazirali i pisali ekstatične eseje o enigmatskim druženjima. Uostalom, infantilci, čime god da se bave, najradije igraju "Ringe, ringe, raja".

Kao što među strastvenim ljubiteljima književnosti ima onih koji ne umeju da napišu pristojan sastav na nivou talentovanog deteta od 7 godina, tako i među nama ima mnogo autora kojima višedecenijski staž nije pomogao da postanu enigmate. Ovde moram da uključim prvo lice: zaista ne mogu da procenim koliko među enigmatama koji su tokom prethodnih 100 godina delovali na našim prostorima ima pravih talenata, ali sam gotovo siguran da je netalentovanih bilo u velikoj većini. Takođe, činjenica je da su neki radom uspevali da nadoknade nedostatak prirodnog dara i da ih danas pamtimo ili znamo po dobru. 

No, ako ipak ostavimo talenat po strani, kao adut kojim neko raspolaže, a ničim ga nije zaslužio, o enigmatama se mora govoriti kao o ljudima koji mnogo rade i ulažu abnormalne napore u svoje stvaralaštvo, bez obzira što znaju da verovatno, gotovo sigurno nikada neće biti adekvatno nagrađeni tj. da im se taj golemi trud neće isplatiti. To je samo po sebi paradoksalno, čak apsurdno. Sve je postalo još besmislenije poslednjih godina i decenija, ali to ovde nije tema; poenta je da je enigmata čak i u godinama kada je enigmatika bila zabava miliona bio potcenjen u javnom životu kao mečka kojoj će neko baciti sitniš i ona će igrati kako joj se svira. 

Kao enigmata koji ne voli da pripada nijednom krugu i koji prosto ne želi da se bilo kome dodvorava, ja zapažam i ono što članovi enigmatskih bratija možda  ne bi voleli da neko primeti. Na primer, vrlo sam rano kod starijih enigmata zapazio trajne devijacije u pogledu integriteta, individualnosti i samopoštovanja. Mislim da je to posledica odrastanja i formiranja u jednopartijskom sistemu gde je, navodno, postojala hijerarhija i pozitivna selekcija... A sve je bilo kobajagi. I tako su mladi i ne naročito bistri entuzijasti, koji su trošili dane i nedelje da bi udesili svoje pošiljke prema zahtevima nekakvih urednika (za koje se praktično niko nije ni pitao kako su i zašto postavljeni na ta mesta... jer to se u totalitarizmu ne pita), od početka pristajali da ih uprežu u jaram neki tipovi sa crvenim knjižicama i bili spremni da vuku ralo koliko god treba, ne žaleći krv i znoj, samo da bi im se ime pojavilo u novinama i da bi eventualno dobili honorar za koji su mogli da kupe tuce šibica. 

Hoću da kažem da je sudbina (merena tržišnom vrednošću) jednog prosečnog enigmate na našim prostorima i u najboljim vremenima bila tragična. Tu tragičnost ti nesrećni ljudi nose sa sobom do groba, jer među živima iz tog doba (a hvala bogu, ima ih na desetine, tj. sada čine gro našeg enigmatskog društva) srećemo slučajeve koji ne razumeju... skoro ništa. Oni su, jadni, tokom života na enigmatiku potrošili sve svoje slobodno vreme i misle da je to što su za nekoga nešto radili zapravo bio uspeh i prilika da se izraze kao autori i ličnosti, tj. da njihov sat, znanje i zanat ništa ne vrede, niti su ikad vredeli. I moguće je, da ne kažem: sasvim je izvesno da među nama ima onih koji kao proizvođači enigmatike ne nude nikakav kvalitet, ali je svakako nehumano zloupotrebljavati ih, kao što se to decenijama činilo. 

Ja sam imao 26 godina kada sam odlučio da se aktivno bavim enigmatikom (ono što sam radio kao klinac je nešto drugo). Objašnjavao sam više puta  kako je do toga došlo, a zapravo i nemam razloga da bilo kome dajem objašnjenja jer enigmatski prostor ne pripada nikome i niko tu nikoga ne treba da uvodi. Istina, za mene nigde nije bilo mesta (kao što nije bilo ni za koga ko se pojavio posle mene), no bez obzira što je vreme u kom sam ja stupio na scenu obeleženo rapidnim gašenjem časopisa, hteo sam to da radim. Da radim, ne da se igram.

Da se vratim na početak tj. temi: ja se ne bavim enigmatikom da bih igrao "Ringe, ringe, raja" sa ljubiteljima enigmatike. Ne, ja sam autor koji naplaćuje svoj rad. Takođe, ja sam autor koji je sam stvorio svoje ime i sa tim imenom stigao tamo gde niko od ovih što igraju "Ringe, ringe, raja" nije ni privirio za 100 godina. Mene niko nije postavio za urednika po preporuci, niti po babu i stričevima, već sam sve morao da zaslužim svojim radom. Taj moj rad je, naravno, podložan kritici i mogu ga argumentovano kritikovati i oni koji nisu naročito uspešni u ovom poslu (takoreći: volim da i trećeligaši kažu šta misle o tome), samo ne dozvoljavam da me neko paušalno i pride podmuklo omalovažava kao delatnika. Ne kao enigmatu, ne kao autora, nego baš kao delatnika, kao radnika. Jer ja sam mnogo radio, običan čovek bi teško mogao da zamisli koliko sam ergova uložio da bih dostigao određeni nivo kvaliteta u proizvodnji enigmatike. I zato niko neće besposledično unižavati moj rad. 

Još nešto: svih prethodnih godina, paralelno sam se bavio i drugim stvarima, svakako nisam živeo od enigmatike (i ne dao bog nikome da živi od honorara). Želim da kažem da ni u jednoj sferi, ni u jednom poslu nisam video takvu koncentraciju nelogičnih ljudi. Ne znam da li je do inteligencije, bojim se da su u enigmatskom društvu nadvladali mediokriteti, ali u životu nikad nisam imao nesporazume sa inteligentnim i logičnim ljudima.... valjda zato što mogu brzo da eliminišem one koji to nisu. Da sam mogao, enigmate koji u kolu pevaju "Doš'o čika Paja" ne bih uzimao za ozbiljno, prošao bih pored njih, zaboravio da sam uopšte video tu tužnu socijalnu pojavu. A ovako... izbegavanje nije baš uvek bilo uspešno. 

Zlatna križaljka i gavranski hor

Na dopisnom takmičenju u sastavljanju SOZAH 2024, moja križaljka je sakupila najveći broj poena. Zapravo, moje učešće je bilo zamišljeno kao podrška ekipi Rešada Besničanina i sve ono što sam poslao, sastavljeno je na njegovo insistiranje (zato sam mu i poklonio medalju). Da me je bilo ko drugi zamolio, morao bih da odbijem (ili da debelo naplatim), ali Rešadu sam rado izašao u susret, bez obzira na to što me ovakvi konkursi zanimaju kao lanjski sneg. 

Najpre želim da se izvinim svim autorima koji su pogođeni mojom pobedom, naročito onima koji su me kao hor vranih gavranova olajavali u subotu uveče (uši su mi gorele do pola 3, posle sam blaženo zaspao). Šta da vam kažem, najbolji sam, nije ni do mene, ni do vas, to je prosto tako. 

Kad sam napravio prve verzije radova bilo mi je unapred žao što ću verovatno razočarati kapitena. Zato sam se ipak malo više potrudio oko križaljke nego oko drugih zagonetaka, pa sam joj - uz sva naša slova - dodao i nekoliko tuđih. Nažalost, izgleda da sam iz svog asortimana izabrao pogrešnu verziju anagrama, jer sam danas utvrdio da sam imao i jedan vrlo sličan pobedničkom (GLE, TU RABAC: ZNAČAJ, NADA I DIKA ISTRI vs. GLE, RABAC ZNAČAJAN ADUT I DIKA ISTRI). Mislio sam da će od svega najbolje proći stihovna zagonetka (i usput, u dokumentu koji je organizator dao na uvid pučanstvu treći stih mi je okrnjen, te je i metrika upropašćena; dakle, treba: ... Ako K je u sredini / i pada na mjesto treće / ta skupina SLOVA čini / riječ za uvezano cvijeće ...), magični lik sam sklopio kao od bede, a u hodu mi je sinula jedna zanimljiva ideja za rebus. I eto, kad su eminentni članovi žirija sve to ocenili, ni kriv, ni dužan završih na četvrtom mestu u pojedinačnom plasmanu, iza trojice glasovitih hrvatskih enigmata: Barišića, Mihaljevića i Galogaže.

Da li je ovo ikome bilo potrebno? Meni sigurno ne: mnogo puta sam već pobeđivao u istoj ovoj disciplini (nije više ni bitno da li je ukrštenica ili križaljka), istestiran sam, atestiran i ne vidim poentu u ponovnom dokazivanju onoga što je već dokazano i pride očigledno. Hrvatskoj enigmatici takođe ne treba moja pobeda: ja sam u novinama s kojima imam nekakvu saradnju već dugo in margine (pojam iz pobedinčke križaljke, sasvim slučajno upotrebljen), takoreći: levo smetalo i trinaesto prase, a što sam bivao bolji, to sam više marginalizovan. Posle ovoga očekujem da me potpuno eliminišu sa svojih stranica, tim pre što sam primetio da na samom dnu rang-liste ima pojedinaca koji su tamo mnogo veće zvezde od mene (naravno, ovaj poredak je samo arbitrarni presek u datom trenutku i ne znači da oni koji su podbacili generalno nisu 3 ili više puta bolji). 

Prethodni pasus nije nikakva žalba ili kukumavka. Što se mene tiče, uopšte ne moramo da sarađujemo, moj honorar je toliko mizeran da mi ne pokriva ni troškove kurtoazije tj. nisam dovoljno plaćen ni da budem ljubazan. S obzirom na to koliko sam rada uložio tokom prethodnih desetak godina, za mene danas može biti samo uvredljivo da u tim novinama budem zastupljen kao najgori saradnici (mogu da ih navedem i po imenu, ali neki drugi put) i da nekome služim za potkusurivanje. Oni su praktično ugasili ta dva izdanja preko mojih leđa, a to valjda znači da je moj rad tamo najmanje cenjen. Tokom prethodnih 16 meseci zaradio sam jedva polovinu mjesečne plaće jednog prosečnog urednika sa srednjom stručnom spremom. Uz to, nisam  klošar da žickam po 20-30 evra od Željka Jandragića i da pocrvenim kad mi se obrati kao da sam njegov lični nadničar, a jednom stekoh utisak da baš to očekuje... I da ne razmotavam dalje (ni ovo ne bih izneo da g. Jandragić nije na SOZAH - u prepričavao našu prepisku od pre godinu i kusur dana, ali ne onako kako se odigrala nego harmonijski uklopljenu u gavranski hor)... Ukratko, molim urednike sa kojima sam sarađivao ili i dalje po inerciji sarađujem da u narednoj prilici, na nekom narednom skupu, bar sačuvaju dostojanstvo: nije baš sve čemu vas je Pero naučio dobro i nije časno olajavati svoje saradnike tj. one koji više rade za vaše plate nego za svoje honorare... barem dok saradnja traje. Evo, ja nikada nisam ružno pričao ili pisao o vama i ne razumem potrebu da grakćete sa grupom mojih poremećenih fanova...  i da uz to o meni tvrdite ono što nema veze sa istinom. 

Mandrakova enigmaGika: In memoriam Slađana Milošević

 

Listanje OVDE.

Kraj fantastičnog putovanja

Odlaskom Aleksandre Slađane Milošević privodi se kraju jedna muzička i umetnička epoha u kojoj su jedinstvene i harizmatične ličnosti donosile svet na naše tlo. U 21. veku ima mnogo pevača, mnogo muzičara, medijskih zvezda, zabavljača i svakojakih komercijalnih nakaza, ali sve je manje ličnosti spremnih da iskreno, hrabro i tvrdoglavo menjaju zatečeno stanje stvari i sopstvenim primerom, kroz demonstraciju slobode i neprekidan lični razvoj, uplivišu kolektivnu svest. 

Slađana je za života profilisana kao ekscentrična estradna pojava, buntovnica nestišljive mašte i nešto nalik filozofu koji o svemu ima vrlo precizno mišljenje. Posle smrti, o njoj će se verovatno češće govoriti kao o multitalentu, izuzetno obrazovanoj osobi, inovatoru, borcu za ljudska prava, možda čak i kao o retkom geniju među javnim ličnostima. I svi će manje ili više biti u pravu: u različitim periodima života bila je pomalo od svega. I još ponešto pride.

Njen put, zapravo, nije počeo bleskom i masovnim pomamom za polugolim telom i dugim nogama, kako varljiva sećanja na kasne sedamdesete govore onima koji ih imaju. Dvadesetdvogodišnja Slađana je tada samo mudro odigrala ulogu seksi dame, kako bi dospela u žižu javnosti i napravila bazu za nove, ozbiljnije uloge koje je imala u planu. Kao violinistkinja i pevačica neupadljivog izgleda godinama nije uspevala da se afirmiše. Tako je, na primer, bila jedan od glavnih vokala na albumu koji je ansambl Saše Subote izdao u Rusiji i prodao ga u preko milion primeraka (1976), ali na ploči nije čak ni potpisana!

Gotovo iz revolta stvorila je atrakciju za kojom svi uzvikuju "au, au", a rokenrol je bio idealni okvir za taj buntovnički poduhvat. I zvezda je zasijala: samo dve pesmice su joj donele 200 naslovnih strana, 2000 medijskih osvrta i bar 2 miliona obožavalaca! Doduše, bar polovina od tog broja je u njoj videla samo dobru ribu, neki su se divili njenoj drskosti, a tek poneko je uživao i u njenoj muzici. Kada je shvatila da je sužena na format seksualnog objekta za široke narodne mase, počela je da se - za sve novine ponaosob -  kaje što je "poslušala neke ljude", mada je u zrelim godinama priznavala da je poigravanje sa seksom u Titovoj Jugoslaviji bio jedini način da skrene pažnju na sebe.

O konceptu zasnovanom na erotici i seksepilu neretko je govorila kao o svom izumu, tvrdeći da se do njenog pojavljivanja u SFRJ za to nije ni znalo. I generalno, bila je sklona interpretacijama prošlosti u stilu "ceo svet se okretao oko mene", pa iako je to činila ubedljivo i s mnogo šarma, istina je bila malo trivijalnija: mnogo ranije, ime je od svog stasa napravila Olivera Katarina, a seksualna tematika se ušunjala u javni prostor bar jednu deceniju pre "Seksi dame". Zato ipak treba reći da Slađana Milošević ne duguje slavu trikou, niti plesnoj grupi sačinjenoj od polugolih momaka: da je golotinja bila jedino što je imala da ponudi, igrala bi samo jedno leto. No, ona se etablirala kao prva žena u domaćoj rok muzici sa smelošću muškarca i kao takva, postala prva estradna feministkinja i borkinja za emancipaciju. 

Kasnije je plasirala tvrđi zvuk,  sasvim drugačiju estetiku ("želela sam da poružnim") i istupila kao promoterka novog talasa. Onda je pauzirala, upisala veterinu (prethodno je napustila psihologiju), otišla u Minhen, odande donela Mikija velikog, pa je opet bila odsutna... onda se preselila u SAD, pa se vratila... Poslednje decenije provela je u rodnom Beogradu baveći se muzikom, društvenim aktivizmom, slikanjem i pisanjem. Nikada nije prestala da uči, da se usavršava i raste. 

Princeza nekog drugog sveta, neka čudna vrsta, kao muza čudesna i kao bajadera zanosna, završila je svoje fantastično putovanje. Slava joj. 

Potraga za blagom

U okviru dečjeg programa Radio-televizije Vojvodina "Dobro jutro, lenjivci", juče je premijerno prikazana emisija o ukrštenici, kao deo serijala Olivere Šunjević "Potraga za blagom".

Emisija je snimljena u prostorijama Novosadskog dečjeg kulturnog centra sa učenicima trećeg razreda OŠ Sveti Kirilo i Metodije. Moj zadatak je bio da prisutnim mališanima i svim gledaocima približim ukrštene reči, kao i enigmatiku uopšte, a posebna pažnja poklonjena je mrežastim zagonetkama koje donose naši listovi Neven i Mali Neven.

Stočetrdesetčetvoroipogodišnjakinja

 Juče je obeležen Međunarodni dan maternjeg jezika. 

Tim povodom, na mnogim portalima je reciklirana priča o najdužim rečima u pojedinim jezicima. Metodom resavske škole, a pozivajući se na podatke sa National Geographica, opet su nas dezinformisali da su najduže složenice u srpskom jeziku: prestolonaslednikovica (21) i antisamoupravnosocijalistički (29).

Nesrećna prestolonaslednikovica (što će reći: supruga prestolonaslednika) nekada i negde, rukom nekog resavca, prevedena je s ijekavskog na ekavsko narečje i uneta u knjige starostavne kao najduža srpska reč. A zapravo, ijekavski oblik od 26 slova (prijestolonaslijednikovica) je neispravan: drugo e je kratko, te drugo ije mora postati lje, što skraćuje niz za 2 slova. No, i ovako, i onako - ta kovanica nema rekordnu dužinu čak ni na ijekavskom području.

Nakaradni pridev "antisamoupravnosocijalistički" ne zavređuje ni komentar. To je samo jedna usiljena konstrukcija iz SFRJ, a zasigurno ima još mnogo takvih.

Bez imalo konstruisanja, najduže reči u našem jeziku su one koje označavaju  ženske osobe u određenim godinama: 

SEDAMDESETDEVETOGODIŠNJAKINJA (27) i 

SEDAMDESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (28). 

Ako iz konkurencije ne isključimo staramajke koje možda postoje, a možda ih i nema, dobijamo reči: 

STODVADESETJEDNOGODIŠNJAKINJA (27), 

STODVADESETDEVETOGODIŠNJAKINJA (28), 

STODVADESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (29), a onda i

Žana Luiza Kalman

STOČETRDESETČETVOROGODIŠNJAKINJA (30).

No, tu nije kraj: ako bismo iskoristili infiks "i po", sve navedene reči bi porasle za po 3 slova! To standardizacijom nije regulisano, pa kako nije zabranjeno, moglo bi se reći da je dopušteno, tim pre što ima uporište u jezičkoj praksi. Tako dolazimo do spoznaje da je, neformalno, najduža smislena i skoro sasvim prirodna složenica u srpskom jeziku STOČETRDESETČETVOROIPOGODIŠNJAKINJA (33). 

Usput, Ginisova knjiga za najdugovečniju osobu u istoriji čovečanstva priznaje izvesnu Francuskinju Žanu Luizu Kalman, sa 122 godine i 164 dana, ali je prema nezvaničnim podacima bilo i dugovečnijih (na Kavkazu i u azerbejdžanskom mestu Lerik). Zanimljivo je i da prvih 25 mesta na Ginisovoj listi zauzimaju žene.

Srećan mi rođendan

 

Misterija Dukinog rođenja

U SANU je 2021. obeleženo 150 godina od rođenja Jovana Dučića. Godišnjica je mogla biti i 2019 i 2022... a može i sada. Naime, kontroverza oko Dučićevog datuma rođenja do danas nije razmršena, te se u različitim izvorima kao godine rođenja navode 1869, 1871, 1872, te 1874! Uz to, varira i sam datum, pa su u igri: februar, jun i novembar!

Sličnih slučajeva, barem među istaknutim ličnostima rođenim u 19. veku, zapravo nema: ako je kod nekoga i promašen datum, bar je godina izvesna. U seoskim sredinama toga doba ljudi su se nepogrešivo orijentisali prema crkvenim praznicima, te je čudno što nijedan član Dučićeve porodice nije zapamtio da su dobili prinovu na Sretenje Gospodnje, ili dva dana kasnije, ili mesec dana pre Ognjene Marije, ili dve nedelje pre Svetih Vrača... Takođe, čudno je što budući pesnik, kao sva ostala normalna deca na svetu, u ranom detinjstvu nije naučio da pokazuje prstima koliko ima godina, pa da svake godine dodaje po jednu... Ako je to nekim čudom izostalo, opet je čudno što kao đak prvak nije imao pojma ni koliko je star, ni koja je godina (tim pre što je i ta škola koju je pohađao morala imati kalendar). 

Crkvene knjige iz vremena Dučićevog rođenja nisu sačuvane, kao ni dokumentacija trebinjske osnovne škole, pa ako se krene od pretpostavke da je pesnik znao za to, nameće se zaključak da je tokom života sasvim svesno davao netačne podatke. U mnogim prilikama je tvrdio da je rođen 1874, iako nesporne tačke njegovog životopisa govore da je to malo verovatno. Po svoj prilici, oduzimao je sebi po godinu, 2, 3, možda i 4 ili 5, valjda da ga ne bi precrtali kao prestarelog za poduhvate koje je imao u planu.

Jovo Andrije Dučić, za prijatelje: Duka, blesnuo je kao pesnik 1886. u somborskom "Golubu". Već je živeo u Mostaru, a tamo se iz Trebinja preselio da bi pohađao Trgovačku školu (u biografijama ne piše da su to, zapravo, stariji razredi osnovne škole u današnjem smislu), koju je završio 1887. Drugim rečima, ako deca u školu kreću sa 7 godina, na maloj maturi imaju oko 15. Toliko je najmanje morao imati i Dučić, pod uslovom da nije izgubio godinu ili dve tokom Hercegovačkog ustanka. 

Dalje školovanje je nastavio tek tri kasnije, upisavši Učiteljsku školu u Bijeljini. Odatle je prešao u Sombor gde je maturirao 1893. U međuvremenu je postao poznat u Mostaru i među publikom "Goluba" i "Nevena" (nažalost, prestao je da pravi zagonetke, iako je na početku bio strastveni ljubitelj enigmatike). Kao učitelj, bio je u raskoraku sa sopstvenim ambicijama, te je 1899. nekako uspeo da se dokopa Ženeve, gde je upisao Filozofsko-sociološki fakultet. Imao je blizu 40 godina kada je počela njegova diplomatska karijera. 

Što se samog dana i meseca rođenja tiče, čini se da je najverodostojniji podatak koji je lično izdiktirao u pero svom prijatelju Veljku Petroviću za Narodnu enciklopediju SHS iz 1929: 5. februar po starom, julijanskom ili 17. po novom, gregorijanskom kalendaru. Godina koju je tada naveo je 1971. No, zbunjuju sledeći podaci: u arhivi Srpske učiteljske škole u Somboru stoji 15. jun 1872, u Ženevi je kao datum rođenja zabeležen 1. novembar, a Srpska pravoslavna parohija trebinjska je 1938. izdala uverenje da je Dučić rođen 15. februara 1874, uz napomenu da podaci nemaju garanciju! Svetozar Ćorović, rođen 29. maja 1875, tvrdio je da je njegov prijatelj i saradnik Dučić jedva 3 godine stariji od njega, pa su na osnovu te tvrdnje neki biografi zaključili da je pravi datum 15. jun 1872. Jovan Skerlić, treći Dučićev prijatelj (sa kojim se zbližio u Parizu), izabrao je 5/17. februar 1874. 

1874, kao najverovatniju, navodi i Dučićev biograf Radovan Popović, možebiti da bi ispoštovao poslednju volju pesnika koji je u poznim godinama birao upravo tu godinu. Štaviše, 1874. uklesana je i na prvom pesnikovom nadgrobnom krstu koji je iz Gerija prenet u manastir Svetog Save u Libertvilu (1946). Pa ipak, Jovan Dučić je, gotovo sigurno, rođen 1971. Evo ključnog argumenta: u maju 1894. austrougarski žandari su pretresli njegov stan u Bijeljini i notirali da mladi učitelj ima 23 godine. 

Još nešto: ironijom sudbine, jedna od najpopularnijih anegdota iz Dučićevog života odnosi se baš na njegov datum rođenja. Elem, sukobio se nekom prilikom sa izvesnim Jovanom Markovićem i ovaj mu rekao da ga ni prvi komšija neće pamtiti posle smrti! Duka slegnuo ramenima: "To ne znam, ali znam da vaši unuci neće moći da polože maturu ako ne budu znali moj datum rođenja!"

Pevam danju, pevam noću

Frau Gabrijela & šjor Grašo

U vezi sa prethodnim postom, pronašao sam dve reportažno-biografske skandinavke koje sam krajem 2016. uradio za Feniks. Nisu se baš dopale primaocu, te nisu ni objavljene, ali sa nemale vremenske distance jedna od njih mi deluje odlično. Naime, te godine se navršavalo 60 godina od pevačkog debija Gabi Novak i mislim da je njen životopis vrlo efektno obrađen enigmatskim sredstvima. Tema druge skandinavke je Petar Grašo koji je tada punio 40 godina. Tekst je dobar i sve sam lepo zamislio, ali je sam sastav bio trapavo realizovan, pa sam ga malo preradio.