Kraj fantastičnog putovanja

Odlaskom Aleksandre Slađane Milošević privodi se kraju jedna muzička i umetnička epoha u kojoj su jedinstvene i harizmatične ličnosti donosile svet na naše tlo. U 21. veku ima mnogo pevača, mnogo muzičara, medijskih zvezda, zabavljača i svakojakih komercijalnih nakaza, ali sve je manje ličnosti spremnih da iskreno, hrabro i tvrdoglavo menjaju zatečeno stanje stvari i sopstvenim primerom, kroz demonstraciju slobode i neprekidan lični razvoj, uplivišu kolektivnu svest. 

Slađana je za života profilisana kao ekscentrična estradna pojava, buntovnica nestišljive mašte i nešto nalik filozofu koji o svemu ima vrlo precizno mišljenje. Posle smrti, o njoj će se verovatno češće govoriti kao o multitalentu, izuzetno obrazovanoj osobi, inovatoru, borcu za ljudska prava, možda čak i kao o retkom geniju među javnim ličnostima. I svi će manje ili više biti u pravu: u različitim periodima života bila je pomalo od svega. I još ponešto pride.

Njen put, zapravo, nije počeo bleskom i masovnim pomamom za polugolim telom i dugim nogama, kako varljiva sećanja na kasne sedamdesete govore onima koji ih imaju. Dvadesetdvogodišnja Slađana je tada samo mudro odigrala ulogu seksi dame, kako bi dospela u žižu javnosti i napravila bazu za nove, ozbiljnije uloge koje je imala u planu. Kao violinistkinja i pevačica neupadljivog izgleda godinama nije uspevala da se afirmiše. Tako je, na primer, bila jedan od glavnih vokala na albumu koji je ansambl Saše Subote izdao u Rusiji i prodao ga u preko milion primeraka (1976), ali na ploči nije čak ni potpisana!

Gotovo iz revolta stvorila je atrakciju za kojom svi uzvikuju "au, au", a rokenrol je bio idealni okvir za taj buntovnički poduhvat. I zvezda je zasijala: samo dve pesmice su joj donele 200 naslovnih strana, 2000 medijskih osvrta i bar 2 miliona obožavalaca! Doduše, bar polovina od tog broja je u njoj videla samo dobru ribu, neki su se divili njenoj drskosti, a tek poneko je uživao i u njenoj muzici. Kada je shvatila da je sužena na format seksualnog objekta za široke narodne mase, počela je da se - za sve novine ponaosob -  kaje što je "poslušala neke ljude", mada je u zrelim godinama priznavala da je poigravanje sa seksom u Titovoj Jugoslaviji bio jedini način da skrene pažnju na sebe.

O konceptu zasnovanom na erotici i seksepilu neretko je govorila kao o svom izumu, tvrdeći da se do njenog pojavljivanja u SFRJ za to nije ni znalo. I generalno, bila je sklona interpretacijama prošlosti u stilu "ceo svet se okretao oko mene", pa iako je to činila ubedljivo i s mnogo šarma, istina je bila malo trivijalnija: mnogo ranije, ime je od svog stasa napravila Olivera Katarina, a seksualna tematika se ušunjala u javni prostor bar jednu deceniju pre "Seksi dame". Zato ipak treba reći da Slađana Milošević ne duguje slavu trikou, niti plesnoj grupi sačinjenoj od polugolih momaka: da je golotinja bila jedino što je imala da ponudi, igrala bi samo jedno leto. No, ona se etablirala kao prva žena u domaćoj rok muzici sa smelošću muškarca i kao takva, postala prva estradna feministkinja i borkinja za emancipaciju. 

Kasnije je plasirala tvrđi zvuk,  sasvim drugačiju estetiku ("želela sam da poružnim") i istupila kao promoterka novog talasa. Onda je pauzirala, upisala veterinu (prethodno je napustila psihologiju), otišla u Minhen, odande donela Mikija velikog, pa je opet bila odsutna... onda se preselila u SAD, pa se vratila... Poslednje decenije provela je u rodnom Beogradu baveći se muzikom, društvenim aktivizmom, slikanjem i pisanjem. Nikada nije prestala da uči, da se usavršava i raste. 

Princeza nekog drugog sveta, neka čudna vrsta, kao muza čudesna i kao bajadera zanosna, završila je svoje fantastično putovanje. Slava joj.