 |
| Mir-Jam |
Poslednje predratne generacije naših neobrazovanih žena koje su umele da čitaju, formirale su sliku sveta i negovale svoje snove uz pomoć njenih romana, novela, novinskih članaka i saveta; bila je jedna od najekscentričnijih figura starog Beograda, i premda je od intelektualne elite bila etiketirana kao karikatura i skaradni Nušićev imitator, uživala je veliku naklonost čitalačke publike; nikada se nije udavala, a pisala je o braku i bračnim odnosima kao nijedna udata žena u istoriji sveta; posle rata, ime joj je izbrisano, a delo satrto, no povampirila se godinama kasnije, kao riznica zaboravljenih emocija i svedok idiličnog vremena. Ona je Milica Jakovljević, svima znana kao Mir-Jam (1887 - 1952).
Ako je postojala potreba za rehabilitacijom neke javne ličnosti iz prve polovine XX veka, Mir-Jam svakako nije bila ni prva, ni druga, ni peta na listi. Pogotovo ne ako za kriterijum uzmemo književnu vrednost njenih dela, jer ono što je pisala nikada i nigde ne može biti oslobođeno oznake "šund". Prosto, ne postoji, niti je postojao svet u kojem bi njeno pismo moglo biti svrstano u neku drugu kategoriju. Ali... ako je na početku XXI veka trebalo ubediti naciju u jedan sladak i fin period bliske istorije i slagati praunuke da su nam prababe i pradede živele uštirkano, ušminkano i gospodski - Zdravko Šotra je izabrao pravo štivo za ekranizaciju.
O tom vremenu u kojem je delovala kontroverzna književnica (pre svega: novinarka), iz njenih romana se može saznati mnogo toga: kakve su toalete bile u modi, čime se farbala kosa, koji je obrazovni profil bio najviđeniji za mladoženju, koliko je iznosila kaucija za udaju, kakav je jaz postojao između bogatih udavača i siromašnih udvarača itd. Ozbiljnije posmatrano, o tzv. "zlatnom razdoblju" od Mir-Jam saznajemo koliko i o Trojanskom ratu od slepog pesnika Homera. On je pevao ono što je mogao da zamisli, onako kako je umeo, sa mnogo mašte, bez naročite brige o realnosti, slikovito i uzbudljivo, a ona je pisala s ambicijama da zahvati stvarnost svojim nevelikim umom, bez mere u kinđurenju i ulepšavanju, toliko idealizovano - ili savremenim jezikom rečeno: fotošopirano - da su slike koje je predočavala bile izvitoperene do neprepoznatljivosti.
Ne bi bilo problema da se Mir-Jam proslavila kao pisac SF ljubića. Štaviše, svi bismo mi danas mogli da budemo ponosni što je baš naša Milica patentirala jedan tako egzotičan žanr... Ali... ona je bila mrtva-ozbiljna! Sve o čemu je pisala plasirala je kao suvi realizam, te je i svoj doživljaj sveta, ljubavi i pravde nametala kao ogledalo stvarnosti, izigravajući svojoj publici lajf-kouča, i besomučno savetujući nedozrele i plitkoumne devojke da na život gledaju samo kroz ružičaste naočare.
Ukratko, Mir-Jam je u svoje vreme bila bensedin za intelektualno nerazvijene dame, a to je i danas - zahvaljujući TV serijama koje verno oživljavaju njene zamisli. U međuvremenu su te romane najčešće čitale maloletne provincijalke, stidljivo tražeći odgovore na pitanja koja se otvaraju sa buđenjem sekundarnih polnih karakteristika, a bilo je i onih koji su apstrahovali njene srceparajuće redove u potrazi za faktima o nekadašnjim socijalnim, kulturnim i moralnim prilikama. Prva grupa je mogla da nauči da ljubav sve pobeđuje, da sva devojačka stradanja na kraju bivaju nagrađena srećnim brakom, da nema druge sudbine za dobru ženu osim da bude verna pratilja (...), a u drugoj grupi su oni koji su brzo odustajali od mučnog posla jer nisu imali nerava za tu gomilu patetičnih idealizacija.
I još treba reći da niko nije mogao da uništi Mir-Jam. Fizički je bukvalno umorena, ali njen šund je nastavio da živi. Pre više od 45 godina, kada je Borislav Mihajlović Mihiz parodirao roman Ranjeni orao (i ličnost autorke, koju je tumačila Ružica Sokić), nakon premijere u Ateljeu 212 (u režiji Soje Jovanović) - nova publika je verovala da je ta Mir-Jam bila komediografkinja. I zaista, bile su potrebne vrlo sitne dramaturške intervencije da bi sve ono što je u njenom pismu prenaglašeno i zašećereno postalo urnebesno. 1991. godine, u TV drami Brod plovi za Šangaj (po motivima romana Samac u braku), načinjena je slična dramaturška dorada, te je Mir-Jam još jednom ismejana, ali na vrlo suptilan, čitaj: dosadan način. A onda se Zdravko Šotra pre 10 godina lukavo dosetio i ovaplotio njenu fantaziju bez izmena. Rezultat: Ranjeni orao je najgledanija TV serija u istoriji naše televizije, a otvoren je i koridor za slične projekte, pa sada svi znamo za Šotrinu komercijalnu trilogiju koju, pored spomenute, čine serije Greh njene majke i Nepobedivo srce.
Tako je Milica Jakovljević Mir-Jam pola veka nakon smrti konačno dobila afirmaciju. Televizijsku, masovnu. Opet je postala zvezda, ali veća i sjajnija nego ikada. Sada više nije ni bitno kolika je književna vrednost njenih dela, niti da li je taj svet koji je dočaravala bio stvaran ili ne, niti kakve je poruke slala... Ništa više nije bitno osim površne i jeftine zabave za sirotinju. I posle svega, malo ko zna za njenog nekad hvaljenog i onoliko cenjenog brata Stevana Jakovljevića (1890 - 1962), autora Srpske trilogije, ali zato je trilogija njegove sestre postala klasika našeg doba.
3 коментара:
Nisam pročitao nijedan njezin roman. Znaš li zašto baš pseudonim Mir-Jam?
Pretpostavljam da je to modifikovani akronim, možda postoji i poseban naziv za takav pseudonim.
Nije MIL-JAN jer to ništa ne znači, nego MIR-JAM - belosvetsko ime.
Autorka je, zašto kriti, patila od vrlo ozbiljnog i teškog oblika snobizma, i to se očitavalo u svemu što je radila. Zapravo, ona je bila jedna mala, seoska učiteljica, da ne kažem malograđanka, i lako su je zanela svetla velikoga grada, pa nije baš bilo otmeno nositi obično ime Milica, a biti tako popularna gradska faca. Možda nije poznato da se oblačila kao strašilo, uvek bila naćefleisana kao Frankenštajnova nevesta, volela drečavu šminku, vrišteće boje... i kao tipična histrionična ličnost, bila je strastveni ksenofil, naravno. Između ostalog, zato međuljudski odnosi u njenim romanima mnogo više liče na francuštinu, nego na bilo šta domaće.
Mir Jam je pisala za prosečne žene i svoja dela prilagodjavala populaciji prosečnih, koji su u većini, dok je nesmetano živela svoj život. Ovaj svet je svet prosečnih ljudi, nadprosečni su kao manjina obično ismejani i neshvaćeni. Pa koja bi budala pisala visokoumnu književnost u vremenu kad su ljudi jedva znali da čitaju i pišu?! Ona je tačno znala kojim idealima ciljna grupa publike teži i te ideale je i prezentovala, dok je njen stvarni život bio daleko od tih ideala i gotovo suprotan od istih. Žena je dobro poznavala psihologiju Balkana gde je udaja i nevinost i danas najveći uspeh života. Evo istražite malo po internetu, svuda je prisutan taj primitivno seljački mentalitet averzije prema seksu, seksističke uvrede gde je svaka pevačica i starleta ku**a„ ko će nju oženiti"„,toliko je glupih i polupismenih i danas. Ona je išla niz dlaku malogradjanštini, tačno je znala ukuse većine i zagarantovala svojim delima besmrtnost. Da je pisala velika književna ostvarenja za nju danas bi retko ko znao.
Постави коментар