Simetrija za ljubiće

Nekada davno, kada su se ukrštenice sastavljale isključivo manuelno, početnicima se savetovalo da uče zanat uz pomoć simetričnih i ne previše zahtevnih likova. Tako su, recimo, veći deo sadržaja Enigme i Razonode miliona sve do druge polovine sedamdesetih činili nemaštoviti i stereotipni simetrični likovi sa dijagonalnim lancima crnih polja, a zanimljivo je da su na isti način korišćeni i malobrojni asimetrični likovi (jednom sam već pisao o svom otkriću da su saradnici Enigme mogli da šalju samo popunjene isečke iz starih brojeva, tj. ako je neko želeo da sastavi asimetričnu ukrštenicu, morao je da je sklapa po šabonu, kao simetričnu; a to se, naravno, činilo da bi se redakcija osigurala od dodatnog mukotrpnog posla koji se svodi na ucrtavanje novih crnih polja i novo obrojčavanje). 

Iako ja ne pripadam generaciji tj. generacijama enigmata koji su bili primorani da popunjavaju postojeće simetrične mreže, niti je iko ikada od mene tražio simetriju, oduvek sam voleo da osmišljavam takve likove. Mislim da je mazohističko iskustvo koje donosi borba sa zahtevnijim simetričnim likovima potrebno svakom iole ozbiljnom autoru, ako ne zbog nečega drugog - barem da bi umeo da proceni vrednost takvih uradaka. Lako je iskritikovati, ocrniti ili odbaciti neki ambiciozan rad ukoliko procenjivač nema pojma koliko je teško to proizvesti. Među enigmatama postoje vrlo ograničeni ljudi, rigidni, tvrdi, ako hoćete preciznije: tupi, glupi i nerazvijeni, a što je najgore, ima ih i među urednicima. Nekoliko puta sam bio u situaciji da sarađujem sa tom felom, i čak i onda kada u računicu uključimo strogo komercijalne interese (koji su, jašta, svim novinama na prvom mestu), redovno se pojavljuje jedan potpuno nelogičan ostatak, kao posledica razlike između onoga što urednik-kreten ne zna i ne razume, i onoga što autor želi da kaže ili pokaže. Ukratko, bez obzira na to koliko volim simetrične likove, vrlo sam ih retko pravio za novine, i to iz straha da nešto neće biti po meri urednika i da će mi sav trud biti uzaludan. To se, naravno, prevashodno odnosi na teške likove.

Na drugoj strani, jednostavne simetrične ukrštene reči nisam često sastavljao jer sam rano prerastao taj vid enigmatskog izražavanja. Uvek mi je bilo dosadno da ređam kratke reči, a nije me posebno inspirisala ni činjenica da takvi likovi ostavljaju mnogo mogućnosti za poigravanje džombastim skupinama i retkim slovima. Ipak, povremeno se oglašavam nekim srednje teškim i sasvim originalnim simetričnim ukrštenicama, pa i poslednjih godina za Feniks s vremena na vreme pravim takve križaljke, mada ih tamo uopšte nema na redovnom repertoaru (eto, u proslednjem broju je objavljena jedna, i to bez ivičnih i drugih jednoslova i dvoslova, no jedan duhoviti kolega bi rekao: "što će ti to, nisi ti dvoslov, ti si bjelina").

Osvrt koji ovde želim da napravim tiče se kontingenta simetričnih ukrštenica koje sam 2011. pravio za ljubavne romane u izdanju Marketprinta. To nije bio baš klasičan angažman, već izraz moje dobre volje i podrška jednom enigmatskom klubu, no najinteresantniji momenat u priči je da sam ih sastavljao podražavajući Ivicu Mlađenovića! Naime, nisam imao jasnu predstavu o ukrštenim rečima koje se objavljuju u takvoj literaturi, i kada mi je rečeno šta treba da radim - iznenada sam se setio nekadašnjeg časopisa Nada (koji je čitala moja mama) i ljubavnog romana u nastavcima, na čijoj je poslednjoj strani izlazila Arhimova skandinavka. Tu je bilo i slobodnih radova, ali igrom slučaja sam nekada i negde video i zapamtio nekoliko simetričnih, pa mi je taj model delovao najprikladnije. 

Tako su čitateljke ljubića bile u prilici da rešavaju (i) moje sasvim izuzetne skandinavke, možda ne po dometu, ali po stilu svakako: osim za njih, nikada nisam pravio jednostavne i lagane ukrštenice tog tipa. Uz sve navedeno, trudio sam se da i tematski ispratim afinitete i interesovanja uske ciljne grupe (te sam često koristio naslove slavnih ljubića Mir-Jam, Emili Bronte, Danijele Stil... i slične pojmove), a sasvim retko mi je bilo bitno da izvedem kakvu strukturalnu bravuru ili da minimiziram broj crnih polja. Objavljeno je na desetine mojih sastava (simetričnih i asimetričnih), no u arhivi imam samo jedan ljubavni roman, i to sa asimetričnom skandinavkom (nikad nisam preuzeo paket sa primercima koji su bili spremljeni za mene... zapravo, taj za koga sam zagonetao je bio toliko zahvalan da nije mogao ni da mi ih pošalje na kućnu adresu, nego je prosto rekao: dođi i uzmi ako hoćeš). Od zaborava spasavam 8 komada (doduše, u elektronskom rukopisu).

Permutacija

U Alo razbibrizi br. 83 (11. dec. 2011), objavljene su dve mini skandinavke potpisane mojim imenom. Jedna nije bila moja. 

Alo razbibriga 83, dec 2011, autor: Duško Lazić

Autor je Duško Lazić, no omaškom je u gornjem levom uglu istipkano drugo ime. Da budem iskren, skandinavka mi se nimalo nije dopala, tim pre što sam se cele godine trudio da na kreativniji način iskoristim taj minijaturni format, onoliko koliko su okolnosti dozvoljavale (izrez za sliku je bio fiksni, dakle uvek 4 x 3 gore desno na toj stranici, a tematske pojmove je birao urednik). Nisam imao u paleti proizvoda ovakve cap-carap uratke koji nastaju tako što autor sedne i popuni mrežu iz cuga, bez ikakve brige o formalnim karakteristikama. Tako je vazda radio samo Lazić, inače jedan vrlo fin gospodin koji je išao u školu sa Metuzalemom, i čije sam naivne ukrštenice godinama unazad viđao u Enigmi, pa ga nije bilo teško prepoznati. Jedino mi je bilo teško da odlučim kojim radom da mu se revanširam, jer je urednik tražio da izaberem jednu svoju skandinavčicu koju će potpisati njegovim imenom, da bi pravda bila namirena. 

U broju 85 (25. dec. 2011) objavljena je skandinavka koju sam izabrao. U tom trenutku je na lageru bilo možda desetak mojih skandinavki, a pored toga što mi se učinilo da je ta dovoljno neambiciozna da bi joj Duškov potpis lepo stajao, glavni kriterijum je bio tematski pojam: igrom slučaja, imao sam jednog Lazića čije se ime ne podudara sa Duškovim u samo dva slova. :)

Alo razbibriga 85, dec 2011, autor: Mladen Marković

Starcu za poslednje dane

Sudbina mojih ukrštenica iz 2009 je dugo bila vrlo neizvesna. To su bili potpuno gotovi, nacrtani i opisani radovi kojima sam tokom 2010. pridodao fotografije -  samo nisam imao kome da ih pokažem. Prošlo je mnogo vremena dok se za mene nije saznalo, ali o tome sam već pisao, i to više puta. 

Otežavajućih okolnosti je bilo napretek. Zapravo, sve su okolnosti bile protiv mene, i danas mislim da je ta činjenica i bila ključna za donošenje odluke da kako znam i umem negde nešto objavim. U nekom trenutku je zaista počelo da me zabavlja ignorisanje pojedinaca kojima sam se obraćao mejlovima, a u Nišu praktično ništa nisam mogao da uradim jer je enigmatika usko povezana sa novinsko-izdavačkom delatnošću, tj. sa nečim što tamo ne postoji. Niš je, inače, jedna beznadežna kasaba, malo bolje osvetljena od prosečnog sela i malo gušće naseljena od prosečne ciganske mahale, ali ustrojena kao albanska komuna, sa strukturalnim devijacijama koje joj  onemogućavaju bilo kakvu vezu sa urbanizmom, i gradom se može smatrati samo administrativno; to je jedna od najdepresivnijih selendri koje sam u životu upoznao, na kazahstanskom kulturnom nivou i sa površnim, gotovo komično iskopiranim velegradskim klišeima i šnitovima iza kojih ključaju samo najsiroviji prostakluk i mentalitet šaržiran podozrenjem i brdsko-planinskom agresijom. Tamo čovek svuda naleće na degenerike sa kretenskim govornim manama, na egzistencijalno zastrašene paranoike i dizel-kriminalce, ali ako mu zatreba bilo kakva šalterska usluga... e, to teško ide (mala digresija: baš tih meseci, dok sam tragao za nekim živim predstavnikom enigmatskog zanata, radio sam istraživanje sa profesionalnim glumcima; u uzorku sam imao Nišlije, Kruševljane, Šapčane, Novosađane i Beograđane, i sa gađenjem konstatovao da ni u Holivudu, a kamoli u Srbiji, nema većih zvezda od lokalnih šmiranata i trok-recitatora iz Narodnog pozorišta u Nišu; kakav grad, takvo pozorište, takvi glumci, takvo sve). 

U svakom slučaju, bilo je teško pronaći nekoga ko će, makar po službenoj dužnosti, baciti pogled na moje enigmatske sastave. U tzv. gradu sa 260 000 stalnih stanovnika (i još 100 000 privremenih) nije postojao (niti danas postoji) nijedan enigmatski klub. Tačnije: postojao je jedan kobajagi klub, sa kobajagi članstvom i sa kobajagi adresom, kao istureno odeljenje beogradskog kluba Nova zagonetka. I naravno, povezao sam se sa Radakovićem i pok. Pešićem (ta priča je, verujem, poznata svim čitaocima), ali... ta ekipa mi nije mnogo obećavala. Doduše, ovaj prvi me je preporučio svom guruu Lazareviću, i cirkus je zvanično počeo u februaru 2011. Iako sam sve to mnogo drugačije zamišljao, izbora nije bilo.

Pre toga, iz Beograda se za moj slučaj koliko-toliko zainteresovao stari Lojanica, no toliko je bio uticajan da mu je trebalo negde oko 6 meseci da prosledi 4 (četiri) skandinavke pok. Marekoviću i da ih ovaj otpremi u štampu. Sa pok. Šabanom nije bio u dobrim odnosima (sve sami pokojnici u priči, kao da je bilo pre 50 godina), tako da sam u Enigmu ušao na sporedan ulaz (u maju 2011), i to kao persona non grata. Šaban me uopšte nije zvao te godine, niti ga je zanimalo ko je autor sastava (možebiti zato što ih je Lojanica poslao). Samo ih je tiho pustio.

Enigmi nisam ništa slao do 2012, kada se Šaban iznenada javio i ponudio saradnju (tome je prethodio moj razgovor sa pok. Tošićem). Da budem sasvim iskren, ja uopšte više nisam želeo da sastavljam za Enigmu, i to iz više razloga: prvo, godinu dana ranije sam video kako stvari kod njih funkcionišu i uopšte mi se nije dopalo; recimo, saradnici su još uvek pripremali i slali radove kao 100 godina ranije jer je urednik bio elektronski nepismen; drugo, list kao list je do mere bio opustošen da nisam imao ni najmanji praktični interes da se priključim društvu; treće, smatrao sam da Enigma nema ništa osim imena, pa budući da sam je pre toga već upisao u svoj enigmatski CV, nisam video razlog za dalje učešće; i četvrto, najvažnije: Šaban me je ignorisao dva puta (2002 i 2011), i bilo je glupo da se naturam nekome ko me očigledno neće, makar bacio to što sam ranije spremio za njega. 

To je ključni momenat ove govorancije: Šaban se početkom 2012. javio telefonom i medenim glasom me pozvao međ' Enigmine sastavljače. Za tih godinu dana, od februara 2011, objavljivao sam sve i svašta u svim mogućim novinama u kojima se moglo objavljivati, pa mislim da je taj poziv bio  samo posledica fame, i nije u direktnoj vezi sa onim što sam ranije slao Enigmi (pretpostavljam da me je Tošić preporučio). Pristao sam da potpišem ugovor, a ako niste znali, Šaban me je do kraja života svakog meseca zvao i naručivao radove, i bez obzira na to što sam za tih par godina dobio svega tri ponižavajuća honorara, svakog prvog sam štampao svoje ukrštenice, pakovao ih u velike koverte i otpremao brzom poštom na Senjak. Imao sam utisak da ga čine srećnim te moje pošiljke, i mada sam nekad smandrljavao i otaljavao, nisam se povlačio. 

Elem, neki sastavi iz 2009. su poslati Šabanu tj. Enigmi tek 2012. Među njima je i skandinavka koju danas citiram, sa belinom sličnom onoj iz prethodnog posta. Međutim, Šaban je želeo da sklonim jedan ulaz, pa sam latiničare pretvorio u atoničare. To je dovelo do vodoravnog problema, jer je rovina (ili rivina) morala da postane rovona, revona ili rivona, i tako je u štampi završila verzija sa nekakvim gradom u Indiji. Kao protivnik opskurnih pojmova, pogotovo toponima, uz sastav sam poslao i pismeni predlog da se ipak objavi original sa ulaznim L, no to nije uvaženo (kasnije sam se postepeno navikao na kompromise tog tipa, a danas mi je potpuno svejedno; znate, ja mogu i umem da radim po PS - u, ali samo kad mi se plaća po PS - u; budući da sam uglavnom radio, a  i dalje radim besplatno ili tome slično, vremenom sam izgubio potrebu da mi radovi budu cakum-pakum i boli me uvo da li ću imati grad u Keniji ili kakvo mesto na Madagaskaru; pa i to moje đubre koje je Šaban objavljivao - a nije da ga nije bilo - jeste pošteno odrađeno, samo bez velikih ambicija;  meni ukrštenice nikada nisu rasle u žardinjeri, svaku sam morao da sastavim, opišem, odštampam, popunim i pošaljem, a razlike ne bi bilo ni da sam zapinjao kao sivonja da napravim nešto za antologiju; moje pare bi svakako dobilo neko govedo bliže kasi, kao i mnogo puta pre i posle toga, pa posle svega ostaje nada da sam bar ulepšao poslednje dane bolesnom starcu).  

Enigma br. 2357, jun 2012, M. Marković

Mala Parižanka

Ove godine se navršava cela decenija od mog povratka u iščašeni svet enigmatike, što će reći da već 10 godina aktivno i samopregorno zagonetam (takođe, u decembru se navršava 20 godina od objavljivanja prvog rada). Zato će se ovogodišnji postovi uglavnom ticati jubileja. 

Blog Enigmagika postoji od marta 2013. i premda je bilo malih i velikih pauza, konceptualnih varijacija i svakojakih turbulencija, opstao je čitavih 7 godina, tj. ja sam opstao kao enigmata koji bez obzira na sve nepodopštine ne napušta havarisani brod ludaka. Čitaoci bloga su u tom periodu mogli da isprate jedan deo mojih enigmatskih akcija, no mnogo toga je ostalo neviđeno, neobelodanjeno i nerečeno. 

U nameri da sistematizujem svoj desetogidišnji rad, da prebrojim nule, podsetim (se) na uspehe i padove i podvučem crtu, tokom narednih meseci ću se hronološki i faktografski osvrtati na svoje objavljene radove, i to ponajpre na one za koje verujem da su objektivno vredni pamćenja, a oprostićete mi ako ponekad citiram i nešto što je teško nazvati antologijskim. Ima više desetina radova za koje sam sentimentalno vezan, iako znam da u njima malo ko može prepoznati vrhunski kvalitet. 

Elem, u krajnje nepovoljnim okolnostima, za 10 godina sam u štampanim izdanjima objavio skoro 2 000 (slovima: dve hiljade/dvije tisuće) ukrštenica i križaljki (i ne više od 50 drugih enigmatskih priloga). Moglo ih je biti i mnogo više, barem duplo, da mnogo puta nisam prekidao saradnju iz razloga koji su manje ili više poznati. Takođe, u više navrata sam demonstrativno odbijao učešće u enigmatskim mutljavinama. U pojedinim novinama sam mogao da objavljujem do mile volje, no samo za ličnu statistiku (čitaj: besplatno ili skoro besplatno), a ponegde sam mogao da računam i na izvesne smešne honorare, ali pod uvredljivim, preciznije: ponižavajućim uslovima. To nikada nije dolazilo u obzir, i danas mislim da sam, uzveši u obzir principe kojima se rukovodim, u većini slučajeva ispravno postupao. 

Vesnik NZ, GEN, april 2011

Ukrštenice koje sam tokom 2010. slao pojedinim kolegama su nastale godinu dana ranije. Čitaoci bloga su dvadesetak radova mogli da vide u Almanahu br. 3, a treba reći da je nekoliko komada iz tog kontingenta objavljeno u Enigmi tokom 2012. Takođe, jedan interesantan rad je izašao u GEN - u (to je podlistak Vesnika Nove zagonetke), i danas ga prezentujem kao sasvim zaboravljen. 

U to vreme sam bio posvećen velikim ugaonim belinama (sa dodatnom nivelacijom zbog izreza za sliku), i premda su to po pravilu strukturalno naivne kombinacije, može se reći da su bile prilično efektne (sklopio sam i jednu 6 x 10, već predstavljenu na blogu OVDE). Niko ni pre ni posle nije pravio, niti objavljivao ukrštenice sa takvim belinama većim od 6 x 7, eventualno 6 x 8, a ono o čemu sam posebno vodio računa je sadržinska jednostavnost. Kao što vidite, sve reči su sasvim poznate, čak otrcane, a to mi je bilo bitno da bih se u startu distancirao od masturbantske gugl enigmatike (tj. hteo sam da se predstavim kao ozbiljan, klasični autor). Sve beline iz tog perioda, pa i ova, nastale su - kako bismo to rekli - iz glave, uz minimalno korišćenje nekih rečnika i podsetnika. Doduše, u ovom slučaju, donji, sporedni deo ne potkrepljuje tu činjenicu jer je vrlo trapavo realizovan, pa iako zaista ne pamtim proces dovršavanja, rekao bih da sam pokušao da pojačam utisak tako što ću dva tematska pojma povezati bez dodavanja crnih polja. Kako je ta ambicija u tom trenutku prevazilazila moje umeće, postigao sam kontraefekat: spustio sam rad sa vrlo profesionalnom belinom na vrlo amaterski nivo. Zapravo, i samu belinu sam degradirao glupom frazom NAVITI SAT, iako je sat tu bio potpuno nepotreban.