Starcu za poslednje dane

Sudbina mojih ukrštenica iz 2009 je dugo bila vrlo neizvesna. To su bili potpuno gotovi, nacrtani i opisani radovi kojima sam tokom 2010. pridodao fotografije -  samo nisam imao kome da ih pokažem. Prošlo je mnogo vremena dok se za mene nije saznalo, ali o tome sam već pisao, i to više puta. 

Otežavajućih okolnosti je bilo napretek. Zapravo, sve su okolnosti bile protiv mene, i danas mislim da je ta činjenica i bila ključna za donošenje odluke da kako znam i umem negde nešto objavim. U nekom trenutku je zaista počelo da me zabavlja ignorisanje pojedinaca kojima sam se obraćao mejlovima, a u Nišu praktično ništa nisam mogao da uradim jer je enigmatika usko povezana sa novinsko-izdavačkom delatnošću, tj. sa nečim što tamo ne postoji. Niš je, inače, jedna beznadežna kasaba, malo bolje osvetljena od prosečnog sela i malo gušće naseljena od prosečne ciganske mahale, ali ustrojena kao albanska komuna, sa strukturalnim devijacijama koje joj  onemogućavaju bilo kakvu vezu sa urbanizmom, i gradom se može smatrati samo administrativno; to je jedna od najdepresivnijih selendri koje sam u životu upoznao, na kazahstanskom kulturnom nivou i sa površnim, gotovo komično iskopiranim velegradskim klišeima i šnitovima iza kojih ključaju samo najsiroviji prostakluk i mentalitet šaržiran podozrenjem i brdsko-planinskom agresijom. Tamo čovek svuda naleće na degenerike sa kretenskim govornim manama, na egzistencijalno zastrašene paranoike i dizel-kriminalce, ali ako mu zatreba bilo kakva šalterska usluga... e, to teško ide (mala digresija: baš tih meseci, dok sam tragao za nekim živim predstavnikom enigmatskog zanata, radio sam istraživanje sa profesionalnim glumcima; u uzorku sam imao Nišlije, Kruševljane, Šapčane, Novosađane i Beograđane, i sa gađenjem konstatovao da ni u Holivudu, a kamoli u Srbiji, nema većih zvezda od lokalnih šmiranata i trok-recitatora iz Narodnog pozorišta u Nišu; kakav grad, takvo pozorište, takvi glumci, takvo sve). 

U svakom slučaju, bilo je teško pronaći nekoga ko će, makar po službenoj dužnosti, baciti pogled na moje enigmatske sastave. U tzv. gradu sa 260 000 stalnih stanovnika (i još 100 000 privremenih) nije postojao (niti danas postoji) nijedan enigmatski klub. Tačnije: postojao je jedan kobajagi klub, sa kobajagi članstvom i sa kobajagi adresom, kao istureno odeljenje beogradskog kluba Nova zagonetka. I naravno, povezao sam se sa Radakovićem i pok. Pešićem (ta priča je, verujem, poznata svim čitaocima), ali... ta ekipa mi nije mnogo obećavala. Doduše, ovaj prvi me je preporučio svom guruu Lazareviću, i cirkus je zvanično počeo u februaru 2011. Iako sam sve to mnogo drugačije zamišljao, izbora nije bilo.

Pre toga, iz Beograda se za moj slučaj koliko-toliko zainteresovao stari Lojanica, no toliko je bio uticajan da mu je trebalo negde oko 6 meseci da prosledi 4 (četiri) skandinavke pok. Marekoviću i da ih ovaj otpremi u štampu. Sa pok. Šabanom nije bio u dobrim odnosima (sve sami pokojnici u priči, kao da je bilo pre 50 godina), tako da sam u Enigmu ušao na sporedan ulaz (u maju 2011), i to kao persona non grata. Šaban me uopšte nije zvao te godine, niti ga je zanimalo ko je autor sastava (možebiti zato što ih je Lojanica poslao). Samo ih je tiho pustio.

Enigmi nisam ništa slao do 2012, kada se Šaban iznenada javio i ponudio saradnju (tome je prethodio moj razgovor sa pok. Tošićem). Da budem sasvim iskren, ja uopšte više nisam želeo da sastavljam za Enigmu, i to iz više razloga: prvo, godinu dana ranije sam video kako stvari kod njih funkcionišu i uopšte mi se nije dopalo; recimo, saradnici su još uvek pripremali i slali radove kao 100 godina ranije jer je urednik bio elektronski nepismen; drugo, list kao list je do mere bio opustošen da nisam imao ni najmanji praktični interes da se priključim društvu; treće, smatrao sam da Enigma nema ništa osim imena, pa budući da sam je pre toga već upisao u svoj enigmatski CV, nisam video razlog za dalje učešće; i četvrto, najvažnije: Šaban me je ignorisao dva puta (2002 i 2011), i bilo je glupo da se naturam nekome ko me očigledno neće, makar bacio to što sam ranije spremio za njega. 

To je ključni momenat ove govorancije: Šaban se početkom 2012. javio telefonom i medenim glasom me pozvao međ' Enigmine sastavljače. Za tih godinu dana, od februara 2011, objavljivao sam sve i svašta u svim mogućim novinama u kojima se moglo objavljivati, pa mislim da je taj poziv bio  samo posledica fame, i nije u direktnoj vezi sa onim što sam ranije slao Enigmi (pretpostavljam da me je Tošić preporučio). Pristao sam da potpišem ugovor, a ako niste znali, Šaban me je do kraja života svakog meseca zvao i naručivao radove, i bez obzira na to što sam za tih par godina dobio svega tri ponižavajuća honorara, svakog prvog sam štampao svoje ukrštenice, pakovao ih u velike koverte i otpremao brzom poštom na Senjak. Imao sam utisak da ga čine srećnim te moje pošiljke, i mada sam nekad smandrljavao i otaljavao, nisam se povlačio. 

Elem, neki sastavi iz 2009. su poslati Šabanu tj. Enigmi tek 2012. Među njima je i skandinavka koju danas citiram, sa belinom sličnom onoj iz prethodnog posta. Međutim, Šaban je želeo da sklonim jedan ulaz, pa sam latiničare pretvorio u atoničare. To je dovelo do vodoravnog problema, jer je rovina (ili rivina) morala da postane rovona, revona ili rivona, i tako je u štampi završila verzija sa nekakvim gradom u Indiji. Kao protivnik opskurnih pojmova, pogotovo toponima, uz sastav sam poslao i pismeni predlog da se ipak objavi original sa ulaznim L, no to nije uvaženo (kasnije sam se postepeno navikao na kompromise tog tipa, a danas mi je potpuno svejedno; znate, ja mogu i umem da radim po PS - u, ali samo kad mi se plaća po PS - u; budući da sam uglavnom radio, a  i dalje radim besplatno ili tome slično, vremenom sam izgubio potrebu da mi radovi budu cakum-pakum i boli me uvo da li ću imati grad u Keniji ili kakvo mesto na Madagaskaru; pa i to moje đubre koje je Šaban objavljivao - a nije da ga nije bilo - jeste pošteno odrađeno, samo bez velikih ambicija;  meni ukrštenice nikada nisu rasle u žardinjeri, svaku sam morao da sastavim, opišem, odštampam, popunim i pošaljem, a razlike ne bi bilo ni da sam zapinjao kao sivonja da napravim nešto za antologiju; moje pare bi svakako dobilo neko govedo bliže kasi, kao i mnogo puta pre i posle toga, pa posle svega ostaje nada da sam bar ulepšao poslednje dane bolesnom starcu).  

Enigma br. 2357, jun 2012, M. Marković