Borba za ludaju

Na konkursu Enigmatski Dani ludaje, i ove godine je najveći broj bodova sakupila skandinavka iz moje radionice (o tome je bilo reči na blogu TIO, no ovo je prilika da zaokružim tekuće komentare celovitim prikazom). Istina je da sam u ne tako dalekoj prošlosti učestvovao na nekim takmičenjima sa ciljem da impresioniram žiri tj. rešen da pobedim, ali jedino što sam ovoga puta hteo je da dam podršku organizatoru Slavku Bovanu, a da pri tom ne skliznem ispod nivoa na koji me obavezuje određeni autorski profesionalizam. Nije me zanimalo ni ko će učestvovati, ni ko će žirirati, niti sam pokušavao da predvidim kako će se moji radovi plasirati. Naravno, samo sam se nadao da neću poneti fenjer (ne toliko zbog sebe, jer mi je potpuno svejedno da li sam 3. ili 33. kada nisam prvi, već ponajviše zbog obožavalaca kojima bi, jelte, moj fijasko godio kao tabla belgijske čokolade).

Međutim, neočekivanom i - zašto kriti - prijatnom igrom slučaja, organizator je ovoga puta sastavio žiri baš po mom ukusu (Rešad Besničanin, Žarko Đokić, Pero Galogaža, Hajrudin Hodžić, Radojica Jovičić, Branislav Nikić, Aladin Mahmutović i Ejub Semić). "Po mom ukusu" znači: većinu članova visoko cenim kao enigmate (i kao ljude, ali to je ovde manje važno), tj. skoro svi oni su na listi mojih favorita među autorima mrežastih zagonetaka. Pošto se pomalo razumem u psihologiju, slučajno znam da je naklonost koja se zasniva na sličnom ukusu obično uzajamna (razume se, snažnija je kada je uočeno preklapanje veće), pa izgleda da nisam mogao da izbegnem dobar plasman čak i sa ne naročito ambicioznim radovima. 

EDL 2016 - Glasanje (II krug)

Kada smo se organizator i ja sreli u Međugorju, glasanje je već bilo završeno, samo je još trebalo prekonstrolisati zbirove. U poverenju mi je rečeno da je moja skandinavka verovatno pobedila, i umesto da se radujem - u prvi mah mi je bilo izuzetno neprijatno. Prosto, činilo mi se da repriza nema mnogo smisla jer sam već osvojio tu titulu, i stoga sam zamolio da se to - ako je moguće - promeni i da se šansa da bude u centru pažnje pruži kolegi koji je sastavio drugoplasiranu skandinavku, i koji do sada nije nosio zlato na prsima, a po mom uverenju zaslužuje. Međutim, ispostavilo se da to ne može (u žiri je, teoretski, mogao biti uveden deveti član, ali ne bi mogao unazad da učestvuje u prvoj fazi žiriranja, a to bi ozbiljno ugrozilo propozicije i bacilo senku na regularnost čitavog konkursa). 

Elem, bez obzira na informaciju koju sam nekoliko dana ranije primio, rezultati su me veoma iznenadili! Prvo, bio sam šokiran saznanjem da je svaka od tri moje skandinavke u drugoj fazi žiriranja dobila bar jednu najvišu ocenu, odnosno da je 6 od 8 članova svoje desetke dalo baš meni (treba imati u vidu da su radovi bili nepotpisani). Da budem iskren, to je najugodnije i najlaskavije priznanje koje sam dobio otkad se bavim enigmatikom (tačno pola života!), tim pre što se sve dogodilo bez moje namere da očaram bilo koga. Eto, ispostavilo se da su i moji svakodnevni, obični, čak nervozni radovi dovoljno efektni da mogu biti primećeni i favorizovani u kamari od 72 uratka značajnih i oprobano kvalitetnih autora našeg regiona. Drugo, do objave sam pretpostavljao da je zlatom zakićena skandinavka sa Anom Ivanović (br. 15, u konačnom plasmanu šesta), eventualno ona sa Marko Bošnjakom (br. 13, osmo mesto), pa iako sam bio svestan da nijedna od njih nije baš po JUS - u, najmanje sam očekivao da na vrhu bude rad sa Anom Nikolić (br. 17), budući da je reč o kombinaciji sa sasvim naivnom, moglo bi se reći i početničkom strukturom. 

No, pobednički rad, osim te naivne strukture, ima i neka ozbiljna obeležja: belina očigledno nije tek otaljana, osim o sadržinskoj jednostavnosti vodio sam računa i o vizuelnom efektu, glavna kombinacija je pažljivo dovršena, te opšti utisak govori da je proliveno dosta zanatskog znoja pri njenom stvaranju. To su, dakle, stvari koje su bile očigledne onima koji se u kombinatoriku neosporno razumeju, odnosno prešli su većinu nivoa koje sam ja savladao igrajući ovu igru, te prilično precizno mogu da procene šta koliko objektivno vredi. Koliko se skandinavka dopada nekom drugom takmičaru, ili članu žirija koji ne ljubi taj vid ukrštanja, ili Žiki i Miki iz publike, posle svega, kao ni pre svega, nije naročito bitno. Uostalom, čak se i meni kao ocu koji bi mogao biti skoro jednako ponosan na troje uspešne dece ipak najviše sviđa rad br. 15. No, ako metnem ruku na srce, moram da priznam da sam na pobedničku skandinavku izarčio najviše vremena, te da je kao celina čistija i pitkija od ostale dve (ovde neću porediti svoje sa radovima drugih učesnika, ali ne sporim da među njima ima izvanrednih; takođe, ako postoji neko ko ostrašćeno veruje da je žiri loše glasao ili da je njegova skandinavka bila bez premca - šaljem tople pozdrave uz nadu da lečenje i oporavak neće predugo trajati). 

EDL 2016 - 1. mesto (118 p)

EDL 2016 - 6. mesto (97 p)

EDL 2016 - 8. mesto (86 p)

Stara rana

Malo je verovatno da postoji ijedan sastavljač ukrštenih reči i križaljki koji u svojoj enigmatskoj karijeri bar nekoliko puta nije upotrebio sintagmu STARA RANA. Naravno, najčešće se sreće u belinama, i to na petoj, šestoj ili sedmoj poziciji, a razlog je vrlo jednostavan: ovaj niz slova se pojavljuje kao nusprodukt pri kombinovanju, budući da je sačinjen od najfrekventnijeg samoglasnika (A) i najfrekventnijih suglasnika (S, T, R i N). 

Strukturno, enigmatska vrednost pojma je 0 (nula): to je, dakle, najobičniji monotoni lanac ultrafrekventnih slova, kao stanar, tarana, narata, nanara itd. Takođe, opravdanost upotrebe je pod znakom pitanja, jer bez obzira na učestalu primenu u svakodnevnom govoru, sintagma nije zabeležena u autoritativnim rečnicima. Po značenju je bliska pojmu RAK-RANA, koji obično opisujemo kao težak ili nerešev problem (fig.), s tim što stara rana ima malo intimniji kontekst, te je i korišćenje rezervisano za izražavanje emocija. Zato se najčešće opisuje kao bolna uspomena (fig.)

Pre nekoliko godina, jedan kolega (ZR) je u javnoj kritici rada drugog kolege (SB), kao primer manjkavosti naveo i ovaj pojam, nazvavši ga sintagmom koja ne postoji u rečnicima, niti je naziv nekog poznatog dela. Može se diskutovati o tome da li je zaista reč o mani ili nije, ali je izvesno da čak ni neumereno, gotovo neukusno pominjanje stare rane u novokomponovanoj poeziji još uvek nije iznedrilo ni jedan jedini iole značajan naslov (takođe, svi pokušaji da se pronađe bilo kakvo književno delo nekog koliko-toliko poznatog autora su uzaludni). 

Urednici generalno ne vole ovaj otrcani devetoslov. Kao što je Pero Galogaža nedavno objasnio - pustiti pojam jednom znači podići rampu, a pošto su gotovo svi autori manje ili više slabi na ovaj niz, lako bi se moglo desiti da stara rana i u križaljkama postane zastupljena kao u narodnjačkim naricaljkama. To, budimo realni, ne bi baš služilo na čast enigmatici.

No, u nekim izuzetnim situacijama sa debelim opravdanjem, tj. onda kada neku kombinaciju nema smisla odbaciti samo zbog stare rane, bilo bi zgodno upotrebiti neki atraktivniji opis. Takav opis bi, na primer, bio: pesma Željka Joksimovića ili Nine Badrić ili Tonija Cetinskog ili bilo kog popularnog izvođača koji je likom i delima poznat svakom prosečnom rešavaču. No, nijedna muzička zvezda našeg regiona nema takav naslov u diskografiji. Doduše, Hanka Paldum nam je jednom umalo rešila problem, ali je usled nebrige o prioritetnim enigmatskim potrebama pretumbala reči, te se njena pesma zove RANA STARA (1995).

Što se tiče množine, enigmatici se do trepavica približio Dino Merlin, a onda je ipak odustao na našu, a i na svoju štetu: iako je 1989. godine pevao o starim ranama, pesmu je zvanično krstio glomazno i rogobatno "Zar je to sve što imam od tebe", i tako sebi uskratio dugoročnu i potpuno besplatnu enigmatsku reklamu. Na sreću, nisu nas baš svi izdali: drama "Flesh and Bone" Stiva Klovza (eng. Steve Kloves) iz 1993. godine sa Denisom Kvejdom (eng. Denis Quaid) i Meg Rajan (eng. Meg Ryan), kod nas je distribuirana (i na našim televizijama više puta prikazana) pod imenom STARE RANE.

Stare rane se, inače, skrivaju i u naslovu nekadašnjeg hita Zlatka Pejakovića NE DIRAJ U STARE RANE (1996), kao i u pesmi Mila Vasića alijas Jasmina Stavrosa sa Hrvatskog Radijskog Festivala Tri: RANE STARE, RANE NOVE (na kompilaciji iz 2004. objavljena pod tim imenom, a na solo albumu kao RANE STARE). Bosanski folk pevač Halid Muslimović i izvesna Ella B imaju duet BOLE STARE RANE (2002), a ako krenete u potragu za nekim sličnim zemljoradničkim hitom u kome je bol folk individue strogo lokalizovan u jednoj tački, gugl će vas bez sumnje odvesti do Nade Obrić i njene pesme JOŠ ME BOLI JEDNA STARA RANA (1988).

Uzgred, možda bi priča Nedjeljka Nedića mogla da pomogne u pribavljanju kvalitetnog alibija za staru ranu: jedan naš stari kolega je nekom zgodom sastavio magični kvadrat 8 x 8 sa pojmom stenozin. Da mu trud ne bi bio uzaludan, iskoristio je svoj uticaj u nekim ozbiljnim novinama, te se pre objavljivanja enigmatskog rada tamo pojavio (njegov) tekst sa potpisom Stenozin. Naravno, pojam je kasnije opisao kao "pseudonim našeg novinara ***". Dakle, ne bi bilo loše preduzeti nešto slično i sa STAROM RANOM: krajnje je vreme da predložimo nekom renomiranom muzičaru (književniku, novinaru...) da što pre iskoristi tu sintagmu i obezbedi sebi regionalnu (a možda i večnu) enigmatsku slavu. Dotle, razume se, slobodno možete koristiti opis: Mandrakov post na blogu Enigmagika. :D

Akt sa grlicom i džep pun nade

Na nedavno održanom SOZAH - u, jedan od najkomentarisanijih zadataka za rešavanje bila je klasična križaljka (ime autora poznato redakciji). Za razliku od križaljki koje su teške samo u sadržinskom pogledu, dok su deskriptivno obrađene uz manju ili veću brigu o rešavaču, tj. uz sugestivne, olakšavajuće opise - u ovom radu su upotrebljena sva tri teorijski moguća kriterijuma težine, te smo pred sobom imali križaljku sa 1) dvocifrenim brojem teških pojmova, 2) vrlo nehumano opisanu i 3) lišenu grafičkih elemenata koje obično nazivamo prelomima, što znači da su rešavači sami morali da otkriju sintagme.

Ako stvari posmatramo nezavisno od konteksta (a zaključak ni zavisno nije mnogo drugačiji), ovo je metodološki neispravna križaljka: ostavimo li po strani 5 dvoslova i pregršt troslovnih kratica (mnogi i to smatraju metodološkim falinkama) i fokusiramo se na sadržaj, primećujemo da je na više mesta ukrižano potpuno nepoznato sa potpuno nepoznatim, te su neki delovi toliko nerešivi da ih ni opisi ne bi mogli spasiti (a pri tom, autor se nije ni trudio da bude spasitelj). Najslikovitiji detalj je besmisleni niz slova EIL ("krater na Marsu") ukrižan sa jednako smislenim četvoroslovom ALI G ("lik Sache Barona Cohena"). 

Onaj ko je uspeo da se izbori sa prvim vertikalnim pojmom DRAMA U KAMBODŽI nije imao mnogo razloga za radost, jer je ta sintagma - ma koliko bila teško odgonetljiva - zapravo najrešivija! Sa njom se križaju jedan AKT i jedan DŽEP, no malo ko od nas je čuo za tu Pikasovu sliku i taj roman Agate Kristi. To znači da je većina bila prinuđena da rekonstruiše te pojmove - ali, kako ih rekonstruisati kad se ovaj prvi preseca sa francuskim gradićem (TOUL), besmislenim petoslovom MORRO ("rt u Čileu"), malo kom fudbaleru, a kamoli rešavaču poznatim pojmom ELVER (jedanaesterac) i šestoslovom OMARIK, koji je opisan uz pomoć Google map - a, te je neodgonetljiv (čovek može da otkrije 2 od 6 slova, ostala mora da nagađa dok ne dobije bilo šta što liči na reč).

U drugoj sintagmi je valjalo otkriti čega je to džep pun (pod uslovom da rešavač nije odustao kada je naišao na dva p bez preloma), a za to otkriće je bilo potrebno imati u malom prstu mikrotoponime Koruške (TRBIŽ), sve uloge Saše Barona Koena (pomenuti ALI G), dakako i filmografiju čuvenog Zrinka Ogreste (TU), te kompletnu ornitologiju sa sh prevodima (MODRAŠ; opis "plava čaplja" sugeriše samo prva 4 slova, jer se reč hipotetički može završavati bilo kako: modrak, modrik, modrek, modran, modrač, modreč, modrič, modraš, modreš, modrić, modralj itd).

Tako smo mi prosečni rešavači (da ne kažem paceri) došli u situaciju da izmišljamo rešenja, tačnije: da pravimo nove križaljke po datim motivima. Eto, taj Pikasov AKT S OGRLICOM je u mojoj režiji postao AKT SA GRLICOM (mada sam razmišljao i o gu*ici, jer ako bi u susednom, nikome poznatom pojmu, _ _ CE NA NASIPU, prva reč bila SRCE, LICE, MACE ili, da prostite, PICE - onda bi glasoviti rt u Čileu postao Morrs, Morrl, Morrm ili Morrp, a to baš ne može, pa mi je i slovno, a i vizuelno uz akt najbolje išla jedna gu*ica). Uz to, nije mi baš (bilo) jasno zašto je autor odlučio da niz ELV ne završi sa IS, kad su već ta dva slova bila slobodna (valjda se plašio da će s Elvisom još neko osim Pere, Valtera, Darka i Ilije uspeti da reši križaljku).

Ima tu još pojmova sa kojima se nije bilo lako izboriti (recimo, kad rešavač na jedvite jade shvati da se u međumurskoj narodnoj pesmi nešto dešava ćuku, sedmo slovo mora da lupi jer je mrtvo; može biti i "sedi" i "sede" i "seda"... a može se i zvati Sedo, zašto ne, pesma je to). Ima, bogme, i neispravnih: reč KARMAR ne postoji, a kiridžijski starešina se zove KRAMAR (pri tom, to se ukršta sa meni nepoznatim fudbalskim stručnjakom, te mi je R bilo nedokučivo; takođe O sa umlautom je opisano kao "strano slovo", što znači da je na tom mestu teoretski moglo da stoji bar 20 tuđih grafema), a nije baš izvesno gde i kada je igrao taj rumunski glumac Constantin SINCO kad ga nema čak ni na IMDb - u. I, naravno, umesto rumene jagode na šlagu, ovde se pojavio nekakav žuti cvet ... PETOPRST, ali već obrađen apsurdni pasaž (sa žitom) je pridev GUŠČJI učinio nerešivim (u mojoj verziji: mačiji). 

Na kraju, ipak bih u duhu parole "neka cveta svaki cvet" predložio da se ubuduće - iz obzira prema našoj enigmatskoj tradiciji, a i prema ljubiteljima enigmatike koji su solidni u rešavanju i voleli bi da okušaju sreću na nekom narednom SOZAH - u, SES - u ili bilo gde - slične glavolomke ne nude na takmičenjima za obične smrtnike (idealnu primenu bi imale na turniru za urednike). Postoji sijaset efikasnijih načina da se napravi takmičarska križaljka koja je istovremeno metodološki ispravna, kvalitetna i diskriminativna. Ova nije ništa od toga, i njen jedini domet je oštra podela rešavačkog tela na superrešavače i pacere. To je isto kao kad bi na takmičenju Snađite se u šumi učestvovalo njih troje koji svakog dana prolaze kroz tu šumu i znaju svaki njen žbun, i 20 onih koji su mahovinu videli samo na slici. Nelogično.

U svakom slučaju, čestitke svima koji su stopostotno uspeli da rekonstruišu ovu čudnu kreaciju (i pozdrav za autora koji je u biti solidan križaljkaš, no ovde je verovatno namerno i namenski preterao, pa se u tom preterivanju malo pogubio; kako god, nisam želeo da ga pominjem po imenu jer ovo nije bilo ništa lično, već sasvim dobronameran osvrt na ne baš pozitivnu enigmatsku pojavu).