Huper, tragično nastradali tridesetogodišnjak

Nedavno sam otkrio da na internetu postoje budžaci gde se mogu pronaći skenirani domaći časopisi, i to baš iz onog perioda koji je meni najinspirativniji: iz druge polovine devedesetih. Više puta sam isticao da je tih godina moj omiljeni časopis bio Huper, i da sam na neki način formirao enigmatski ukus kao čitalac i rešavač tog lista, pa me je veoma obradovalo kada sam utvrdio da postoje još neki ljudi koji se sa nostalgijom sećaju tog vremena. Štaviše, izgleda da ih ima poprilično i udruženim snagama su skenirali na desetine brojeva kako bi digitalizovali i od zaborava sačuvali jednu lepu priču koja je počela pre ravno 3 decenije.

Da podsetim, pre par godina sam od Miroslava Živkovića na poklon dobio pregršt brojeva iz perioda 1990 - 96. Smatram ih vrlo vrednim delom svoje enigmatske biblioteke (i čuvam kao oči u glavi), a poseban značaj za mene ima činjenica da sam se zahvaljujući Živkovićevom gestu retroaktivno sprijateljio sa prvom fazom lista. Naime, bio sam veoma mali kada se  Huper pojavio i postao brend, i mada sam ga i tada čitao (i pokušavao da rešavam), mislim da sam za konzumaciju kompletnog sadržaja sazreo tek kao dvanaestogodišnjak, neke 1996. godine, i bio vrlo veran i redovan konzument do 1999. Zato pod Huperom podrazumevam samo prvih 226 brojeva tj. integralni časopis sa originalnim konceptom, koji je postojao do smrti urednika Milana Jelenkovića. O svemu tome je već bilo reči na blogu. 

Huper 127, 7. 2. 1995.

Ovog lista se svi enigmatski saradnici veoma rado sećaju, to sam ustanovio tokom prethodnih godina. Čini se da je to bio poslednji srpski (u to vreme se govorilo: jugoslovenski) enigmatski (tj. poluenigmatski) časopis u kojem je bila čast, možda i privilegija objavljivati radove. Akcenat je, naravno, bio na funkcionalnoj upotrebljivosti iliti na komercijalnosti, te je osnovni enigmatski imperativ bio: jednostavna enigmatika za decu, odrasle i stare (plastično: za svih 100 i kusur hiljada čitalaca, koliki je bio prosečan tiraž). To znači da se od saradnika nije tražilo ništa drugo osim stopostotne rešivosti, pa je zato broj sastava koji prevazilaze nivo "za jednokratnu upotrebu" objektivno veoma mali. U tih 226 brojeva se zaista teško može pronaći neki antologijski rad, ali se zato u svakom broju vrlo jasno vidi izvanredna profesionalnost. Profesionalnost enigmatskih saradnika, urednika i svih ostalih sudeonika.

Krug saradnika se povremeno širio (nažalost, uglavnom nauštrb kvaliteta), ali se i sužavao, pa je tako Stanislav Železnik preminuo 1990, Pavle Bogdanović tri godine kasnije, a nesrećni Fehim Kujundžić je nastradao u međuvremenu. Rešad Besničanin je 1992. zbog privatnih obaveza morao da napusti društvo, a kasnije su pojavljivanje proredili ili sasvim utihnuli: Ivica Mlađenović, Ljubiša Jakšić, Miodrag Tošić, Milan Šaban, Branko Polić, Jadran Goloigra... A tim su, uz urednika Jelenkovića, sve vreme činili sada već legendarni autori iz Politikinog Mozaika (koji je u izvesnom smislu preteča Hupera): Veljko Dopuđa, Toma Vukadinović i Zoran Zeljković. Moja statistika kaže da su najzastupljeniji saradnici sve vreme bili Mihailo Reljić i Žarko Đokić (čak i prvih godina, iako Rešad veruje da je to bio on). Sarađivali su i: Mladen Đurđević, Jan Bažik, Dinko Knežević, Milorad Živanić, Vladimir Krajnović, Dušan Nikić, Žarko Pešić, Saša Čolaković, Slavko Bovan, Krsta Ivanov, Jelenkovićev naslednik Veselin Patrnogić itd. Zapravo, ne postoji iole kvalitetan srpski enigmatski autor koji je tih godina bio aktivan, a nije se bar nekoliko puta oglasio u Huperu. 

Nažalost, bilo je i enigmata koje je teško dovesti u vezu sa ikakvim kvalitetom, a koji su se u Huper ufuljali zloupotrebljavajući Jelenkovićevu bolećivost i dobrodušnost. Najistaknutiji među njima je Dragan Nikolić, apsolutni šampion u kategoriji "Huperov šundać" (čoveku je čak neprijatno dok gleda i analizira te njegove neuke i nervozne diletantske skalamerije; mene, recimo, obuzima nešto između sažaljenja i gađenja kad naletim na takvo štivo), i prvi izuzetak koji je, opet nažalost, otvorio koridor tevabiji sličnih majstora. Saradnici Hupera su - do njegovog pojavljivanja - imali biografije; svi su oni nekada i negde atestirani, stariji i autoritativni ljudi su u njihovom radu prepoznali enigmatsku vrednost, a ukoliko nisu pobeđivali na konkursima, barem su bili zapaženi. To je jedini logičan put, a klošare i sitne kriminalce koji su dolazili s ulice i cvileli: "hoću da budem enigmata, jedem samo postan pasulj", trebalo je ipak poslati u narodnu kuhinju. Takva dobročinstva su postepeno pomerala crtu pozitivne selekcije naniže, te su posle samo nekoliko godina najgori postali najbitniji, najvidljiviji, najuticajniji. U stvari, izgleda da je smak srpske enigmatike počeo već u Huperu.

Huper 204, 21. 4. 1998, autor: Nebojša Dragomirović

Ako je i postojala potreba da se u takvim novinama promoviše neki nedovoljno afirmisan autor, onda je najdeblje opravdanje imao Nebojša Dragomirović. On je pokazivao redak talenat za ukrštanje, i u Huper je stigao kao gost iz inostranstva koji kao od šale pravi ugaone beline 7 x 7, ponekad i veće. Malo koji saradnik je za sve te godine objavio makar jednu takvu ukrštenicu (čudnovat je slučaj Branislava Ristića, koji se bukvalno pred smrt zainteresovao za taj vid enigmatskog izražavanja, pa je u broju 175 od 4. marta 1997. iznenada plasirao naivnu belinu 7 x 7 usred skandinavke), i Dragomirović je, popunjavajući to prazno mesto, napravio svoj stil. Od 1996. nadalje, objavio je na desetine skandinavki sa prepoznatljivim belinama, i mada su uglavnom bile dozlaboga dosadne i otrcane, odgovarale su imperativu lista i istovremeno isticale autora. Međutim, postojao je problem u vidu brkanja narečja, tipičan i za iskusnije ijekavce, kao posledica nedovoljnog poznavanja standardnog srpskog jezika (recimo, našao sam u broju 206 zacrnjeni nogostup, dok mu se u slučajevima poput izolirati očito gledalo kroz prste... kao uostalom i Dopuđi, na čiji se galimatijas mahom žmurilo, a mi sa druge strane smo mahom mislili da tako treba). 

Na kraju bih dodao da su meni svakako bile najinteresantnije Dopuđine stepenaste beline (vizuelno su najdopadljivije, a kako sam ih rešavao kao dečak... više se i ne sećam). Kasnije je moj favorit postao Patrnogić, a u međuvremenu sam bio najuspešniji u rešavanju tzv. sindynavke, koja je povremeno objavljivana kao b strana rubrike "U fazonu jedne tinejdžerke". Naime, Pataković je tu vrlo popularnu rubriku (maznutu iz Ježevog humora) pisao uz pomoć svoje ćerke Ivane (ukratko: ismevali su narodnjake i druge javne nakaradne pojave), a skandinavka je manje-više pratila tekst i sadržala nekoliko iščašenih opisa. Ne znam ko je sastavljao, ali je uvek bila naivna i lagana, prilagođena tinejdžerima. 

Huper 170, 24.12. 1996, Sindy/sindynavka