2014. godine sam radio bolje nego ikada. Ne znam baš tačno zbog čega sam tada bio na vrhuncu stvaralačke moći, ali znam da sam sa neopisivom lakoćom sastavljao vrlo komplikovane stvari i nalazio neprocenjivo zadovoljstvo u otkrivanju novih predela kombinatorike. Nažalost, bio sam mnogo aktivniji na blogovima nego u drugim medijima, pa sam te godine u štampi objavio vrlo mali broj radova. Na još veću žalost, naredne 2015. moja produkcija za široku rešavačku publiku je sasvim zamrla, premda sam još uvek bio neobično produktivan.
Slučaj "Alo razbibriga" je detaljno, feljtonizirano obrađen na ovom blogu i poznato je da sam u jednom dugom periodu, kada nisam sarađivao ni sa jednim ozbiljnim enigmatskim novinama (Enigmu ne računam u ozbiljne), tamo ostavljao najbolji enigmatski deo sebe. Zapravo, verujem da su duplerice koje sam pravio za jeftini podlistak tabloida najskuplji radovi koje sam u životu proizveo za novine, iako se to najčešće nije videlo golim okom. Zadaci koje sam dobijao od urednika mogli su da se izvrše na hiljadu načina, a bar 998 kolega bi biralo najlakši i najkraći put: tja, pa to je bila samo tezga, bilo je važno da sastavi budu korektni i da ih isporučimo u predviđenom roku.
Ali... za mene to nije bila tezga. Honorar je bio prilično destimulativan, gotovo smešan, i s obzirom na to da je podlistak sadržao svega desetak enigmatskih strana, svi iz ekipe smo imali po 4 porudžbine mesečno, što će reći: u najboljem slučaju sam radio po 2 duplerice i pazario... ne znam, 40 evra. Ni pijačni prodavci tikvica ne bi radili po 4 dana za tu mizernu sumu, a to može značiti samo jedno: da sam ono što smatram najboljim u svom opusu napravio iz čistog ludačkog entuzijazma. Vidite ovako: dobijem 5 tematskih pojmova, vrlo dugih i džombastih, i umesto da ih izanaliziram i poslažem tako da sebi uštedim vreme i trud - ja ih poređam najnelogičnije moguće, rukovodeći se nekakvom vizuelnom estetikom. Npr. poređam vodoravno 3 pojma sa razmakom od 2 polja, i na početku izgleda kao da se uspravno ne može izvući ni jedna jedina pristojna reč... a ipak, nekako iz toga porodim četvrtastu belinu i sve uspravne reči budu jednostavne i poznate. Kako su to uvek bili dugački pojmovi (imena i prezimena, naslovi filmova, serija itd.), satima se mučim da sve krake van centralne kombinacije ispreplićem i povežem tako da nigde nema arhipelaga crnih polja, nema zatvorenih pasaža, suvišnih dvoslova i sl. (a uz sve to, imam još 2 dugačka tematska pojma koje moram da uglavim u mrežu sa fiksnim izrezima za fotografije). Takođe, često sam glavni tematski pojam pozicionirao ukoso, pa kroz celu mrežu po dijagonali ide npr. odbojkašice Srbije, u sredini je belina 6 x 6 ili 6 x 7, ređe veća, a njih 4 su smeštene u mrežu tako da se čini da je svaka legla na svoje mesto. I još treba reći da su tematski pojmovi bili nepromenljivi, radiš sa onim što dobiješ, čak i kad je na ivici verovatnog da sve to može da stane u jednu mrežu.
Svih 90 i kusur ukrštenica koje sam po porudžbini napravio za malu "Alo razbibrigu" odradio sam kao da ću dobiti 100, a ne 10 evra po radu (ili manje, za sitnije zagonetke). Prosto, to je bilo jedino mesto gde sam mogao kontinuirano i neometano da se izražavam kao enigmata, a da se ne osećam ugroženo ili degradirano od matoidnog ili neuračunljivog urednika. Ali... to ne znači da sam bio spreman da po svaku cenu učestvujem u produkciji: kada su posao preuzeli udruženi hohštapleri (na više nego skandalozan način, valjda se svi toga sećaju), ja sam bez ikakvog razmišljanja odbio da "nasledim" Živanića, iako su me odmah nakon puča pitali da li hoću da uređujem novu "Alo razbibrigu". To je valjda značilo da treba da se priključim bagri i da se ponašam kao da me boli uvo za otimačine, nepravde i ljage koje se nanose ne samo Živaniću nego i celom enigmatskom društvu. Bilo je takvih... u stvari, većina je takva: neki su izigravali neobaveštenost, neki su se krili iza tvrde sive kore, neki su za 300 dinara u slast lizali guzicu vepru... a jedan mali postotak je zaista (bio) mentalno defektan i jedino su ti dementni primerci ljudskog roda među enigmatama imali opravdanje za ignorisanje javnog masakriranja nedužnog čoveka. Naravno, bilo je i onih koji su se borili protiv nečuvenog čina šačice najgorih među nama, ali hrabrih je vazdan, pa i tada, bilo tek za pomen.
Elem, sredinom 2015. više ništa (ili skoro ništa) nisam radio. Sa "Alo razbibrigom" smo izgubili i dnevnu skandinavku, i još uvek mi je žao što cirka 50 poručenih komada koje sam unapred poslao nije otišlo u štampu (određeni broj je prikazan na blogu pod naslovom "PreostALO", ovde, ovde i ovde). Mnogi od tih radova su bukvalno bili kao za izložbu, da baš ne kažem: za antologiju, i bez obzira na to što su kvalitetom nadilazili nivo petparačkih, žutih novina, nije mi bilo pravo što se nisu našli na planiranim stranama (uostalom, ne bi ih ni bilo da nisu poručeni). No, budući da je jedan mentalno oboleli i ekstremno povodljivi delegat okupacione ESS klike uspeo trostruko da obori cenu, bilo je najlogičnije (i najdostojanstvenije) da se povučemo. Ja nikada nisam prodavao svoje radove budzašto i đuture, naročito ne radove ovog formata i kvaliteta.
Nisam prodavao enigmatiku budzašto, ali sam te godine pokušao da pomognem sirotom Periću da zaradi za... ne znam... krevet. No, ubrzo se ispostavilo da siroti Perić nije baš u vinklu i da nije slučajno propao, premda je bez sumnje jedan od boljih enigmata. To mi se, moram reći, gotovo nikada nije dešavalo: neko prvo traži pomoć, pa je dobije (a ja kad poklanjam ne škrtarim), pa počne da vas maltretira zato što ste mu pomogli. Ne znam kako bih drugačije opisao faze kroz koje smo prošli, ali ne bih se tu mnogo zadržavao jer se, na sreću, sve brzo završilo. Stvar je okončana tako što sam mu zabranio da dalje objavljuje ono što je dobio na poklon (i to je kuriozitet: ne pamtim da sam u životu još neki put tražio da mi se poklonjeno vrati nazad).
Uzgred, ako neko ima utisak da svih ovih godina bez pauze pišem o honorarima i njihovom odsustvu, u pravu je. Šta ću, kamo sreće da ne moram stalno da se vraćam na tu temu. No, treba znati da sam uvek bio gotov da pomognem onome kome stvarno treba pomoći. To što je naše enigmatsko društvo duboko poremećeno i bezmalo dehumanizovano, to nije problem koji ja mogu da rešim. Ja samo mogu da garantujem da bih bio prvi kad bi neko pokrenuo akciju "radimo besplatno u korist kolege siromaha, pogorelca ili teškog bolesnika" (zašto se niko nikad nije setio da kaže: hajde da se svi odreknemo honorara ili dela honorara iz tih i tih novina da bismo pomogli npr. Rakoviću?) A na drugoj strani, zaista je sumanuto raditi besplatno za kompanije i redakcije; recimo, uopšte ne razumem zašto ljudi besplatno šalju svoje radove "Kvizorami"?! Tamo ima enigmata koji su plaćeni za taj posao, a niti su invalidi, niti su beskućnici da bi neko, odmenivši ih, učinio dobro delo.
 |
| Feniks 529 (april 2015)/Kvizorama 1206 (sep 2015); Mladen Marković |
P.S. Kada budem u prilici, skeniraću nekoliko svojih radova iz "Alo razbibrige" i objaviti ih u zasebnom postu.
Nastaviće se...
Нема коментара:
Постави коментар