Žrtvovani dijalekt

Poslednjih meseci se češće nego ikada govori, razglaba i debatuje o vranjanskom ogranku prizrensko-timočkog dijalekta, zahvaljujući pažnji koju je privukao film "Nečista krv: greh predaka" Milutina Petrovića, odnosno aktuelna TV serija u čijoj je realizaciji učestvovao i režiser Goran Stanković. Nova "Nečista krv" snimljena je po starom scenariju davno upokojenog Vojislava Nanovića, režisera koji je prvi ekranizovao "Koštanu" pod naslovom "Ciganka" (1954) i u visine vinuo Selmu Karlovac.

Nanovićeva "Nečista krv" je sinteza književnih dela Bore Stankovića, pri čemu su junaci njegovih pripovedaka, drama i romana nasilno umreženi i krvno povezani zajedničkim precima. U fenomenološkom smislu, rezultat je prilično efektan, mada je opravdanost prepravljanja piščevih zamisli nesumnjivo diskutabilna. Diskutabilan je i prikaz starog Vranja koje u filmu i TV seriji više liči na vrletni zapećak Sasanidskog carstva nego na grad koji datira iz XI veka, a naročito je kontroverzan do ekstrema naglašen mučenički položaj žene u orijentalnoj kasabi. Uz to, nema glumice mlađe od 30 godina čija se gola guzica i razdrljene mlečne žlezde bar jednom nisu našle u gro-planu, a razume se, svaka bludna antijunakinja je za telesnu strast surovo kažnjena. No, to ovde nije tema. 

Borisav Bora Stanković

Reditelj tj. reditelji su, prosto, tako videli Vranje iz druge polovine XIX veka. Bora Stanković je još jednom, po ko zna koji put, protumačen - moglo bi se reći i oskrnavljen - u skladu sa komercijalnim interesima producenata. Po svoj prilici, ambicije nove "Nečiste krvi" nadilazile su ekranizaciju Borinog književnog sveta, te su priče iz starog Vranja dobile opštiji karakter i postale pristupačnije onima koji nemaju smisla za regionalizam. U te svrhe je valjda vranjanski govor, tako bitan za oživljavanje Borinih melanholičnih slika, do te mere ispeglan i uštirkan da se na momente kida veza sa istorijom, geografijom i zdravim razumom. 

Reditelj Stanković je, naravno, imao objašnjenje: dao je prednost duhu Borinog pisma, a  Milutin Petrović je bio gotovo začuđen saznavši da neko tamo ima zamerke na govor glumaca u njegovoj "Nečistoj krvi". Zato je u maniru profesionalnog Beograđanina sa otmeno suženim vidikom, podsetio neuki i slabije obrazovani svet da je Bora Stanković pisao na književnom jeziku, te da su njegovi junaci gospoda i aristokratija, ljudi koji govore po nekoliko jezika i "nose odela od 10 000 evra u današnjoj vrednosti". Mi priprosti nebeograđani smo to ovako razumeli: vranjanski dijalekt je pripadao tj. pripada samo sirotinji i nepismenoj raji, dok oni koji su raspolagali tj. raspolažu izvesnim materijalnim bogatstvom automatski prelaze na književni jezik sa akcentima iz ulice Kralja Petra, pa makar bili Vranjanci.

No, stvari nisu tako jednostavne: Bori Stankoviću je na samom početku književne karijere praktično onemogućeno da svoje likove gradi bez dijalekatske adaptacije. Prva "Koštana" je dočekana na jatagan, a piscu je nalepljena etiketa "nepismen", te je posle svih izmena u konačnoj verziji drame jedino Mitka, za divno čudo, sačuvao svoj vernakular (nekom zgodom sam već pisao o tome, ali nije zgoreg ponoviti: Mitka nije Mitke, kako ga već decenijama zovu oni koji ne razumeju vranjanski vokativ! Zajedničke imenice poput: majka, tetka, snajka, a onda i vlastite poput:Vaska, Sofka, Stojanka, Mitka, u vokativu glase: majke, tetke, snajke, Vaske, Sofke, Stojanke, Mitke!)

U neskladu sa tezom reditelja Petrovića, Mitka je iz bogate, čorbadžijske familije, obrazovan je, govori turski, prošao je svet - ali frazira kao pravi, pravcati Vranjanac: "...Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam!" Doduše, povremeno prelazi na književni jezik, pa koristi književni futur ("daću", "bolovaću") i H gde mu mesto nije ("Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč'k?"), ali su Mitkini monolozi, u principu, najbliži izvornom vranjanskom dijalektu i takoreći predstavljaju kalup iz koga se mogu odlivati tekstovi za ekranizovanje Borinih dela. 

Malika Jeminović "Koštana"

Paradoksalno, svi ostali likovi iz "Koštane" su iznad ili barem izvan sopstvenog dijalekatskog okvira, uključujući samu Koštanu. Ona u poslednjoj, zvaničnoj verziji drame govori malo, ali neprirodno učeno, kao god da je diplomirala na Filološkom fakultetu. To je, avaj, bio prvi kompromis koji je Bora Stanković napravio pokušavajući da se dopadne beogradskoj publici. Na drugoj strani, stvarna Koštana Malika Jeminović (o kojoj je ranije bilo reči na blogu), izražavala se otprilike kao Mitka, možda malo iskvareno, ali isključivo na vranjanskom dijalektu. Tako je novinar "Politike" 6. aprila 1941. godine doslovno preneo njenu izjavu: "Bila sam mlada, lepa, kapka. Toj neje ni Bora pogrešija kad je pisuvaja..."

U Borinim delima koja su kasnije nastala, dijalekt se pojavljivao tek sporadično: inhibirano, bojažljivo i osakaćeno. Poređenja radi, Stevan Sremac iz Sente je sa daleko većom slobodom eksploatisao govor Nišlija u "Ivkovoj slavi" i "Zoni Zamfirovoj", dok je Vranjanac Bora Stanković neprekidno pazio da ne pretera u realizmu. Po legendi, nimalo ga nije zanimalo šta o njegovim delima kažu književni kritičari, ali sama činjenica da je upravni govor svojih likova do kraja života prilagođavao očekivanjima beogradske čaršije upućuje na zaključak da je de fakto žrtvovao dijalekt iz straha da ga opet ne proglase nepismenim (čitaj: isključe iz repertoara). 

Treba znati da je "Koštana" zrelog Boru Stankovića zanimala samo onoliko koliko mu je donosila prihode, a valja podsetiti i da se skućio zahvaljujući tom komadu. No, prva inscenacija (1900) bila je potpuni fijasko i činilo se da "srpsku Karmen" što pre treba zaboraviti; reditelj Čiča Ilija Stanojević je komad shvatio kao lakrdiju, glumci su oblikovali likove kao južnosrbijanske karikature, publika je bila zbunjena, a kritičari zgroženi. Do Borinih tantijema od 500 000 nečega, drama je pretrpela brojne modifikacije i tek u posleratnoj verziji zapalila gledalište i dobila nedvosmisleno dobre kritike.  Na originalnom rukopisu su se dotle izređali silni dramaturzi, reditelji, glumci i lektori, i svako od njih je imao nešto da prepravi, dopiše ili obriše, a Bora je vremenom postajao sve tolerantniji na intervencije (ili je, jednostavno, otupeo), tim pre što je svaka naredna verzija bila uspešnija u komercijalnom smislu. "Mucavom geniju" i vlasniku jedinstvenog lirskog talenta se neprekidno spočitavalo loše vladanje sintaksom, pa i opšta nedoučenost, i s obzirom na to da su ga tzv. veliki književni umovi često korili zbog nepoznavanja književnog jezika, može se naslutiti da je taj aspekt svog dramskog pisma prepuštao pismenijima od sebe. 

Kao neko ko je po rođenju i poreklu govornik tog dijalekta tj. interdijalekta koji se od vranjanskog razlikuje 2-3 %, čekajući novu epizodu serije "Nečista krv" (koja mi je, inače, vrlo zanimljiva) osećao sam potrebu da ukažem na jezičku neadekvatnost, ali i da raščivijam Borine motive da svojim književnim Vranjancima oduzme autentičan govor. Čini se da je on glavni krivac za sve irealistične ekranizacije, no uz razumevanje konteksta u kome je delovao i temeljnije sagledavanje njegovih književnih slika, svaki reditelj ima odrešene ruke da Hadži-Trifunu, Tašani, Sofki, Jovči, Vaski (...) vrati ono što im je Bora uskratio. Stojan Stojčić je, tako, u svojoj zamalo pornografskoj verziji filma "Nečista krv" (zapamćenog po povlačenju Svetlane Ražnatović iz projekta) insistirao na dijalektu, pa je npr. Rade Šerbedžija iz Bunića u ulozi gazda Marka zvučao kao rođeni Vranjanac. A eto, u verziji Petrovića i Stankovića, Ljubomir Bandović koji je odrastao u Vranju zvuči kao gazda Marko iz Bunića.