Sa 10 prstiju, za 10 godina (5)

Usled nagomilanih obaveza - enigmatskih i neenigmatskih - nisam stigao da dovršim svoj mali feljton, ali nisam smetnuo s uma da mi je preostalo da rekapituliram dva najvažnija perioda svoje zagonetačke odiseje.

Nije da nisam pisao o tome koliko mi je bilo teško da se prilagodim novim enigmatskim standardima i da tranformišem svoje ukršteničarsko umeće u križaljkotvorstvo, no, evo prilike za evaluaciju sa određene vremenske distance. Najgore je bilo na početku, tim pre što nikako nisam uspevao da se maknem s tog početka. Bio sam u grču tokom čitave 2016. i često mi se činilo da sam nesposoban da savladam gradivo bar za trojku, a kamoli da izvodim kojekakve sastavljačke akrobacije. Morao sam da se - ponajpre pred sobom - ponašam kao početnik koji gotovo ništa ne zna i sve treba da nauči od nule. Zapravo, ne verujem da je ijedan kolega ikada bio u takvoj situaciji: prosto, tokom života nisam dolazio u dodir sa hrvatskim enigmatskim časopisima, a Feniks sam prvi put video 2013. na SES - u u Vranju, kada je Dubrović delio primerke kolegama. Do 2015. sam ponešto naučio na blogovima, ali ni u snovima sebe nisam video kao sastavljača za hrvatsko govorno područje. 

Ilustracije radi: za jednu prosečnu ukrštenicu mi je tada trebalo 5 puta manje vremena nego za križaljku na istom formatu, i pri tome, ta rutinska ukrštenica je bila pet puta kvalitenija od moje početničke križaljke. Za sastavljanje nije dovoljno imati ispred sebe HJP i još nekoliko preporučenih sajtova za proveru pojmova. Autor mora imati znanje (pre svega: enigmatsko), normative i modele koje je usvojio i pre nego što je počeo da sastavlja. Uostalom, kao što su dobri ukršteničari listom govornici  srpskog jezika i pripadnici kulture u kojoj je sve na tom jeziku, tako i dobre križaljke mogu raditi samo oni koji poznaju hrvatski jezik i sve ostalo što ima veze sa njim. Dakle, moja višegodišnja nesigurnost je bila potpuno opravdana: bio sam svestan svog neznanja i frustrirala me je činjenica da će mi trebati godine da uđem u materiju. 

To što sam radio ne bi radio ni klinički lud čovek, garantujem životom. Na neki način, probio sam gornju granicu ludila u nameri da postanem križaljkaš, kad sam već kao ukršteničar propao. "Propao" znači da u Srbiji više nisam imao s kim i gde da radim iako sam bio na vrhuncu i - zašto i to ne reći kad svi znaju - malo ko je mogao da ukršta bolje od mene. Premda su u Hrvatskoj svi bolje križali, što je sasvim logično, Galogaža mi je, eto, dao priliku da uđem u njihovo jato, i to kao prva ptica iz ovih krajeva. Pod nekim drugim okolnostima, najverovatnije bih brzo odustao, ali samim tim što mi je ukazano takvo i toliko poverenje u trenutku kada ni sam nisam mogao da dam jemstvo za kvalitet svog rada, više nije imalo smisla da se povučem. A ko se ne povlači, mora da se bori, tako je vazda bilo. I ja sam se borio.

Feniks 700, Mladen Marković

Kao što rekoh, ni lud čovek se ne bi borio za takvu stvar - a za te pare. Ja sam praktično studirao križaljkaštvo znajući da će moj honorar biti nikakav i kada doktoriram. No, bez obzira na to, motivisalo me to što sam imao utisak da se - istina, sporo i intermitentno - pribižavam nekim svojim idealima. Ni taj period nije trajao kratko i u mom radu su se tek povremeno pojavljivali znaci napretka, a onda sam konačno stigao do faze kada je počelo silno da me zabavlja to što bez grča i nekog abnormalnog napora mogu da radim sa križaljkama sve ono što mogu i sa ukrštenicama. Do tog nivelisanja je otprilike došlo 2019. tj. bile su mi potrebne tri godine kontinuiranog sastavljanja da stanem na noge.

Da ne govorim o tome koliko sam tuđih križaljki za to vreme morao da rešim, koliko sam kilometara teksta o svemu i svačemu morao da pročitam, koliko sam beleški uneo u svoju "encefalopediju" i koliko sam se trudio da sve što danas naučim sutra primenim. I gle čuda, vremenom mi je postalo lakše i prirodnije da sastavljam na hrvatskom nego na srpskom jeziku! To je, zapravo, logičan sled događaja: s obzirom na to da sam godinama sastavljao (a i rešavao) isključivo križaljke, na neki način sam kroatizirao svoje stare šablone i, zahvaljujući neprekidnoj upotrebi, postali su dominantni.

Kako god, Feniks je od mene dobio najbolje i najviše što sam mogao da dam. Ne znam da li je to više ili manje od onoga što su dali drugi saradnici, to nije ni važno, ali sam siguran da ne postoji niko ko je prolio toliko znoja u borbi sa križaljkama i za njih. Naravno, ne očekujem nikakav orden, niti poseban tretman, ali mislim da nisam ni zaslužio da se prema meni ponašaju kao prema levom smetalu. Recimo, u februaru je objavljeno svega 6 (šest) mojih radova - jer nisam poslao nove, a starih, navodno, nije bilo na lageru. Bilo je, i to dosta (šta ću, vodim evidenciju, stalo mi je da mi trud ne bude uzaludan; znate, sve što pošaljem prethodno moram sam da osmislim i sastavim: otac mi je umro, pa ne mogu da ga zadužim da sastavlja umesto mene, a nisam ni u mirovini). Takođe, navikao sam da me - kad god izlaze tri mesečna izdanja - iz trećeg izbace, valjda da mi masni honorar ne premaši vrednost uloženog rada (a možda i da ne bih otišao na put oko sveta sa tim ogromnim parama, jer bi me tako izgubili na neko vreme). Da se razumemo: kada redakcija poštuje stalnog i korisnog saradnika - a taj saradnik još nije umro - može da mu se obrati i da zatraži novu saradnju (ili da stavi primedbe na staru, pa da ga zamoli da popravi). Nažalost, poslednjih meseci imam utisak da neki od Feniksovih urednika - koji zasigurno imaju svoje favorite i ortake - iz poznatih i nepoznatog razloga koriste svaku priliku da me marginalizuju kao saradnika. 

Nastaviće se...