Na kraju, i to treba reći

Blog Enigmagika se bavi ukrštenim rečima, to mu je osnovna funkcija od prvog dana, što znači da je posvećen autorima. I koliko god se ja, kao konferansje, trudio da ne budem suviše pristrasan, istina je da moje privatne ili vanenigmatske simpatije i antipatije ponekad uzimaju maha. Tako je došlo do toga da neka imena, tačnije: neka značajna enigmatska imena, postanu non grata na ovom blogu. A to nije pravedno, i sada je valjda trenutak da to priznam. Zaista je besmisleno baviti se najvišim autorskim dometima, a zauvek izostavljati ili negirati Zlatka Delića. Pokojnog Delića. 

Nisam ga poznavao. Do pre nekoliko godina mi nisu bile poznate ni njegove autorske osobenosti, i tek što sam obratio pažnju na njegov rad, tačnije: tek što sam uvideo o kakvom je enigmatskom profilu reč, zavadili smo se. Sada ne znam baš tačno zbog čega, no izvesno je da se nismo slagali i da tu nije bilo pomoći. I ne bih voleo da posle svega ostanu samo te uvrede koje smo godinama javno razmenjivali (stvarno nisam sklon ponašanju u duhu floskule "o pokojniku sve najlepše"; oni koji su pratili blog znaju da sam čak i o Šabanu, kojeg sam smatrao prijateljem, nakon njegovog odlaska pisao realno, bez ulepšavanja; ali, prosto... ovaj slučaj je specifičan jer od borbe nikad nije ostalo lufta za nešto drugo). 

Baš u to doba kada smo se sporečkali, možda par dana ranije, nabasao sam na  nekakvu šampionsku Eureku iz 1990. godine. Tu je bilo 115 strana enigmatike i barem 80 ukrštenica. Eureka, uopšteno govoreći,  nije (bila) časopis za rešavače finijeg ukusa, pa su njene glavne zvezde bili Mihailo Reljić i Dušan Kos. Oni su, dakle, najuspešnije proizvodili robu za jednokratnu upotrebu, a pratili su ih: Ljubiša Jakšić, Nikola Malenović, Živa Rackov, Mile Janković, Žarko Pešić, Ljubiša Banović,  Sreten Perić (...) i silna manje poznata imena iz "Vuka Karadžića". Dakle, za te novine se nije radilo udarnički, ali su autori mahom bili iskusni i renomirani, što je garantovalo većinsku zanatsku korektnost. I u toj masi tezgaroških i poluamaterskih ukrštenica,  pronašao sam samo jednu koja vredi. Samo je jednu - od 80 - imalo smisla zapamtiti, iščupati i sačuvati kao primer izuzetnog autorskog uratka. Njen autor je bio Delić.

Ima i drugih časopisa u kojima je ranije i kasnije on jedini objavljivao ukrštenice sa premašenom normom. Video sam brojeve Enigme u kojima je bukvalno sve - osim njegovih sastava - goli šund, pa Iks, Bravo skandi itd. A to nisu moji utisci. To su činjenice. 

Ne znam šta bih još rekao. Mi smo bili neprijatelji, ali nikad nisam poželeo da nestane, da ga nema. Žao mi je što vam sada, od nas dvojice najluđih, ostajem samo ja. Žao mi je i srpske Vikipedije, koju će sada morati da pišu samo neki manje pismeni, žao mi je što će jezičkim nedoumicama morati da se bave samo oni koji za to primaju platu, ma koliko im to bilo mrsko... A najviše mi je žao enigmatike, jer odavno nije pretrpela ovakav gubitak. 

Temeljna ko Barsa

Monserat Kabalje

Pita jedan kolega da li je Monserat ili Montserat Kabalje?! Na nekom blogu je, kaže, pročitao da je ova druga varijanta ispravna, pa se začudio (ne znam da li je to plasirano na enigmatskom ili kakvom drugom panou, ali samim tim što neko ima dilemu, valja rasvetliti slučaj).

Katalonski sopran, gospođa Kabalje (šp. Montserrat Caballe), da se razumemo, jedna je od najpoznatijih i najcenjenijih operskih diva svih vremena. U zrelim godinama je čak postala ikona popularne kulture, i to zahvaljujući duetu sa Fredijem Merkjurijem i pesmi o njenoj rodnoj Barseloni ("Barcelona"). U Beogradu je nastupala više puta, izuzetno je naklonjena našem narodu, i bilo bi nedopustivo da ne znamo kako se zove.

U enigmatskim novinama starijim od 40 godina se, istina, može pronaći transliteracija Montserat. U to vreme su je, avaj, tako zvali u našim medijima (čak je i prezime prenošeno sa deformitetima: Kabale ili Kabalije), no vremenom se ukorenila transkripcija Monserat Kabalje. Nisam evidentirao da se od početka devedesetih do danas bilo gde i bilo kome potkralo T (osim na engleskom govornom području, gde i danas čitaju kako piše). 

I ime, i prezime se (u transkripciji) veoma često sreću u našoj enigmatici. Lično sam ih koristio mnogo puta, a kada je 2011. godine gostovala u Areni, opevao sam taj kulturni događaj u jednim novinama. Štaviše, kasnije sam objavio i anagram TEMELJNA KO "BARSA". 

Dakle, ne zove se Montserat. Zašto se to T ne čita ne znam, a objašnjenje po svoj prilici i ne postoji jer se imena iz katalonskog jezika prenose po sluhu. Ako neko baš želi da čuje kako to Katalonci izgovaraju, izvol'te (OVDE).

Sveska iz enigmatike

Prva ekskluzivna ukrštenica koju sam napravio, tačnije: prva na koju sam bio toliko ponosan da sam morao da je zapamtim, nastala je na jednom času matematike krajem 2001. godine. Svevišnji mi nije podario talenat za diferencijale i parcijalne izvode, a kako ne bih izgubio volju za životom na tim časovima, morao sam da napravim stabilno utočište. I tako sam, dok su drugi razvijali vijuge datim funkcijama, u ogromnoj A4 svesci za matematiku uglavnom sastavljao ukrštenice, od kraja prema sredini. S vremena na vreme bih, naravno, podigao glavu i klimnuo, praveći se da pratim nastavu, a zapravo, vrlo retko sam hvatao beleške. Viša matematika me je interesovala koliko i ekonomija Zanzibara (i do današnjeg dana nisam shvatio čemu to služi i kome treba), a u trećoj godini sam već počeo da je doživljavam kao moru i robiju, ali već sam bio u kolu i nisam mogao napolje. Logično, posle nekog vremena, moje enigmatske kombinacije su pregazile sredinu sveske. I krenule dalje.

Na kraju godine, imao sam svega 11 listova iliti 22 strane sa beleškama, a već na dnu te 22. strane bile su silne izukrštane reči. Sve ostalo (malo manje od 80 listova, što će reći: više od 150 strana) bilo je ispunjeno nabacanim kombinacijama, nezavršenim i završenim ukrštenicama, anagramima, rebusima, kvadratima, ispunjaljkama... i ko zna čime još. Kreativni haos se povremeno stišavao, te sam (logaritamskim!) lenjirom crtao mreže i imitatom nalivpera opisivao najuspelije skandinavke. Jedna od njih je ova koju danas premijerno objavljujem.

To je, dakle, tematska belina 7 x 7 sa učaurenim pojmom. Nažalost, ne mogu da prezentujem original jer je ta strana bila iščupana zbog kopiranja, i vremenom je skoro sasvim urnisana, ali sam je pronašao u drugoj svesci, gde su začuđujuće uredno nanizana rešenja ukrštenica tj. gotovi radovi (9 po strani). Iako sam sklon naricaljkama tipa žalibože izgubljenog vremena, sada, posle 17 godina vidim da ti mučni časovi matematike nisu bili sasvim jalovi. Evo, ovaj sastav (istina, prilično naivan i zanatski nesavršen) ide u prilog toj proceni: bez obzira na to što sam  propustio da naučim nešto što svi matematičari znaju, sastavio sam nešto što malo koji enigmata može. Da postanem novi Lajbnic nisam planirao (a i oni koji su upili sva matematička znanja to nisu postali), ali sam zato ispekao enigmatski zanat. I sada, gle ironije, niko živ ne zna za moju profesorku matematike (jednu ženetinu sa precenjenim, bezmalo suludim idejama o vrednosti i značaju te nauke), svi njeni vredni i pametni učenici su beznadežno anonimni (u najboljem slučaju su nekakvi nastavničići bez imena i lica), a ja sam - ha, ha - enigmatska zvezda. :) I slavim 20 godina rada. :)