Blog Enigmagika se bavi ukrštenim rečima, to mu je osnovna funkcija od prvog dana, što znači da je posvećen autorima. I koliko god se ja, kao konferansje, trudio da ne budem suviše pristrasan, istina je da moje privatne ili vanenigmatske simpatije i antipatije ponekad uzimaju maha. Tako je došlo do toga da neka imena, tačnije: neka značajna enigmatska imena, postanu non grata na ovom blogu. A to nije pravedno, i sada je valjda trenutak da to priznam. Zaista je besmisleno baviti se najvišim autorskim dometima, a zauvek izostavljati ili negirati Zlatka Delića. Pokojnog Delića.
Nisam ga poznavao. Do pre nekoliko godina mi nisu bile poznate ni njegove autorske osobenosti, i tek što sam obratio pažnju na njegov rad, tačnije: tek što sam uvideo o kakvom je enigmatskom profilu reč, zavadili smo se. Sada ne znam baš tačno zbog čega, no izvesno je da se nismo slagali i da tu nije bilo pomoći. I ne bih voleo da posle svega ostanu samo te uvrede koje smo godinama javno razmenjivali (stvarno nisam sklon ponašanju u duhu floskule "o pokojniku sve najlepše"; oni koji su pratili blog znaju da sam čak i o Šabanu, kojeg sam smatrao prijateljem, nakon njegovog odlaska pisao realno, bez ulepšavanja; ali, prosto... ovaj slučaj je specifičan jer od borbe nikad nije ostalo lufta za nešto drugo).
Baš u to doba kada smo se sporečkali, možda par dana ranije, nabasao sam na nekakvu šampionsku Eureku iz 1990. godine. Tu je bilo 115 strana enigmatike i barem 80 ukrštenica. Eureka, uopšteno govoreći, nije (bila) časopis za rešavače finijeg ukusa, pa su njene glavne zvezde bili Mihailo Reljić i Dušan Kos. Oni su, dakle, najuspešnije proizvodili robu za jednokratnu upotrebu, a pratili su ih: Ljubiša Jakšić, Nikola Malenović, Živa Rackov, Mile Janković, Žarko Pešić, Ljubiša Banović, Sreten Perić (...) i silna manje poznata imena iz "Vuka Karadžića". Dakle, za te novine se nije radilo udarnički, ali su autori mahom bili iskusni i renomirani, što je garantovalo većinsku zanatsku korektnost. I u toj masi tezgaroških i poluamaterskih ukrštenica, pronašao sam samo jednu koja vredi. Samo je jednu - od 80 - imalo smisla zapamtiti, iščupati i sačuvati kao primer izuzetnog autorskog uratka. Njen autor je bio Delić.
Ima i drugih časopisa u kojima je ranije i kasnije on jedini objavljivao ukrštenice sa premašenom normom. Video sam brojeve Enigme u kojima je bukvalno sve - osim njegovih sastava - goli šund, pa Iks, Bravo skandi itd. A to nisu moji utisci. To su činjenice.
Ne znam šta bih još rekao. Mi smo bili neprijatelji, ali nikad nisam poželeo da nestane, da ga nema. Žao mi je što vam sada, od nas dvojice najluđih, ostajem samo ja. Žao mi je i srpske Vikipedije, koju će sada morati da pišu samo neki manje pismeni, žao mi je što će jezičkim nedoumicama morati da se bave samo oni koji za to primaju platu, ma koliko im to bilo mrsko... A najviše mi je žao enigmatike, jer odavno nije pretrpela ovakav gubitak.
