Uskoro: Progovori da vidim ko si

Poštovani publikume, imam čast da najavim izlazak jedne knjige. Ne radi se o nekom enigmatskom štivu, jer se iz principa držim postrance od takvih poduhvata (zaista smatram da je pisanje enigmatskih knjiga uzaludan posao koji niti čemu služi, niti kome koristi), već je reč o jednom nastavnom sredstvu akreditovanom od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja,  u izdanju Udruženja za razvoj izlagačke pismenosti "Izražajnost" iz Novog Sada. 

Širom sveta, pogotovo na engleskom govornom području, enigmatski zadaci se smatraju vrlo efikasnim pomoćnim alatom za evaluaciju gradiva, te su nezaobilazni u osnovnoškolskim udžbenicima. Kod nas je to, naravno, svedeno na puku formu jer se naš obrazovni sistem još uvek oslanja na srednjovekovne modele, pa ukoliko je u neki udžbenik i zalutao kakav enigmatski prilog, daleko je od klasične enigmatike. Ukratko, kod nas je svest o upotrebljivosti enigmatskih zadataka u obrazovne svrhe izuzetno niska, i utoliko sam ponosniji na učešće u ovom pionirskom projektu. 

Slobodan Roksandić

Knjiga glumca i komunikologa Slobodana Roksandića "Progovori da vidim ko si" svojevrsni je vademekum za usmeno izražavanje dece i mladih. S obzirom na prirodu materije, kao i na osobenosti ciljne grupe, autor je smatrao da bi svaku lekciju trebalo začiniti prikladnom enigmatikom. Zadatak je najpre poveren jednom kolegi koji nije zadovoljio očekivanja idejnog tvorca, i mada sam predlagao da zadržimo (i) ono što je već urađeno, na kraju je odlučeno da se u knjizi nađu samo moji prilozi. Uz to, u hodu je odlučeno da ih bude više nego što je planirano na početku. Mnogo više. 

Verujem da je poznato koliko volim da stvaram enigmatiku za decu (štaviše, ako još uvek uživam u nečemu što ima veze sa enigmatikom, to je nesumnjivo ta oblast; sve ostalo odavno radim po navici ili iz praktičnih razloga). U ovom slučaju sam imao vrlo konkretne, razumne, i pride inspirativne smernice, te sam rado pristao da proučim nastavne jedinice u rukopisu, i da za svaku od njih osmislim i kreiram enigmatske zadatke sa jasnom didaktičkom funkcijom. I šta da vam kažem: bilo mi je zadovoljstvo da u skladu sa svojim mogućnostima nekoliko dana radim na povezivanju lepog sa korisnim. 

Rekao bih još samo da je ovaj projekat jednako značajan za našu enigmatiku kao sasvim marginalizovanu i potcenjenu sferu stvaralaštva, i za mene - takođe marginalizovanog i potcenjenog enigmatskog autora iz Srbije, preciznije: iz Južne Srbije. Bez zalaženja u detalje, na ovom mestu moram da spomenem i činjenicu da godinama gotovo ništa ne radim za srpsko tržište, prosto zato što u ovim pasjim vremenima, u sumanutoj zemlji bez sistema vrednosti ne postoji ni minimum optimuma primeren mom shvatanju enigmatskog dostojanstva, ali eto... jedno mesto je bilo slobodno u malo drugačijoj štampi. I zato, ako neko vodi evidenciju, neka pribeleži da sam ja prvi (i jedini) - uslovno rečeno: srpski - enigmata koji je imenom i prezimenom, sa autorskim radom na sedam strana ušao u jedan udžbenik (i neka doda da me tamo nisu pozvali zato što sam član neke enigmatske sekte, nečiji kum, pobratim, potrčko, član komisije za odobravanje projekata i sl). 

Huper, tragično nastradali tridesetogodišnjak

Nedavno sam otkrio da na internetu postoje budžaci gde se mogu pronaći skenirani domaći časopisi, i to baš iz onog perioda koji je meni najinspirativniji: iz druge polovine devedesetih. Više puta sam isticao da je tih godina moj omiljeni časopis bio Huper, i da sam na neki način formirao enigmatski ukus kao čitalac i rešavač tog lista, pa me je veoma obradovalo kada sam utvrdio da postoje još neki ljudi koji se sa nostalgijom sećaju tog vremena. Štaviše, izgleda da ih ima poprilično i udruženim snagama su skenirali na desetine brojeva kako bi digitalizovali i od zaborava sačuvali jednu lepu priču koja je počela pre ravno 3 decenije.

Da podsetim, pre par godina sam od Miroslava Živkovića na poklon dobio pregršt brojeva iz perioda 1990 - 96. Smatram ih vrlo vrednim delom svoje enigmatske biblioteke (i čuvam kao oči u glavi), a poseban značaj za mene ima činjenica da sam se zahvaljujući Živkovićevom gestu retroaktivno sprijateljio sa prvom fazom lista. Naime, bio sam veoma mali kada se  Huper pojavio i postao brend, i mada sam ga i tada čitao (i pokušavao da rešavam), mislim da sam za konzumaciju kompletnog sadržaja sazreo tek kao dvanaestogodišnjak, neke 1996. godine, i bio vrlo veran i redovan konzument do 1999. Zato pod Huperom podrazumevam samo prvih 226 brojeva tj. integralni časopis sa originalnim konceptom, koji je postojao do smrti urednika Milana Jelenkovića. O svemu tome je već bilo reči na blogu. 

Huper 127, 7. 2. 1995.

Ovog lista se svi enigmatski saradnici veoma rado sećaju, to sam ustanovio tokom prethodnih godina. Čini se da je to bio poslednji srpski (u to vreme se govorilo: jugoslovenski) enigmatski (tj. poluenigmatski) časopis u kojem je bila čast, možda i privilegija objavljivati radove. Akcenat je, naravno, bio na funkcionalnoj upotrebljivosti iliti na komercijalnosti, te je osnovni enigmatski imperativ bio: jednostavna enigmatika za decu, odrasle i stare (plastično: za svih 100 i kusur hiljada čitalaca, koliki je bio prosečan tiraž). To znači da se od saradnika nije tražilo ništa drugo osim stopostotne rešivosti, pa je zato broj sastava koji prevazilaze nivo "za jednokratnu upotrebu" objektivno veoma mali. U tih 226 brojeva se zaista teško može pronaći neki antologijski rad, ali se zato u svakom broju vrlo jasno vidi izvanredna profesionalnost. Profesionalnost enigmatskih saradnika, urednika i svih ostalih sudeonika.

Krug saradnika se povremeno širio (nažalost, uglavnom nauštrb kvaliteta), ali se i sužavao, pa je tako Stanislav Železnik preminuo 1990, Pavle Bogdanović tri godine kasnije, a nesrećni Fehim Kujundžić je nastradao u međuvremenu. Rešad Besničanin je 1992. zbog privatnih obaveza morao da napusti društvo, a kasnije su pojavljivanje proredili ili sasvim utihnuli: Ivica Mlađenović, Ljubiša Jakšić, Miodrag Tošić, Milan Šaban, Branko Polić, Jadran Goloigra... A tim su, uz urednika Jelenkovića, sve vreme činili sada već legendarni autori iz Politikinog Mozaika (koji je u izvesnom smislu preteča Hupera): Veljko Dopuđa, Toma Vukadinović i Zoran Zeljković. Moja statistika kaže da su najzastupljeniji saradnici sve vreme bili Mihailo Reljić i Žarko Đokić (čak i prvih godina, iako Rešad veruje da je to bio on). Sarađivali su i: Mladen Đurđević, Jan Bažik, Dinko Knežević, Milorad Živanić, Vladimir Krajnović, Dušan Nikić, Žarko Pešić, Saša Čolaković, Slavko Bovan, Krsta Ivanov, Jelenkovićev naslednik Veselin Patrnogić itd. Zapravo, ne postoji iole kvalitetan srpski enigmatski autor koji je tih godina bio aktivan, a nije se bar nekoliko puta oglasio u Huperu. 

Nažalost, bilo je i enigmata koje je teško dovesti u vezu sa ikakvim kvalitetom, a koji su se u Huper ufuljali zloupotrebljavajući Jelenkovićevu bolećivost i dobrodušnost. Najistaknutiji među njima je Dragan Nikolić, apsolutni šampion u kategoriji "Huperov šundać" (čoveku je čak neprijatno dok gleda i analizira te njegove neuke i nervozne diletantske skalamerije; mene, recimo, obuzima nešto između sažaljenja i gađenja kad naletim na takvo štivo), i prvi izuzetak koji je, opet nažalost, otvorio koridor tevabiji sličnih majstora. Saradnici Hupera su - do njegovog pojavljivanja - imali biografije; svi su oni nekada i negde atestirani, stariji i autoritativni ljudi su u njihovom radu prepoznali enigmatsku vrednost, a ukoliko nisu pobeđivali na konkursima, barem su bili zapaženi. To je jedini logičan put, a klošare i sitne kriminalce koji su dolazili s ulice i cvileli: "hoću da budem enigmata, jedem samo postan pasulj", trebalo je ipak poslati u narodnu kuhinju. Takva dobročinstva su postepeno pomerala crtu pozitivne selekcije naniže, te su posle samo nekoliko godina najgori postali najbitniji, najvidljiviji, najuticajniji. U stvari, izgleda da je smak srpske enigmatike počeo već u Huperu.

Huper 204, 21. 4. 1998, autor: Nebojša Dragomirović

Ako je i postojala potreba da se u takvim novinama promoviše neki nedovoljno afirmisan autor, onda je najdeblje opravdanje imao Nebojša Dragomirović. On je pokazivao redak talenat za ukrštanje, i u Huper je stigao kao gost iz inostranstva koji kao od šale pravi ugaone beline 7 x 7, ponekad i veće. Malo koji saradnik je za sve te godine objavio makar jednu takvu ukrštenicu (čudnovat je slučaj Branislava Ristića, koji se bukvalno pred smrt zainteresovao za taj vid enigmatskog izražavanja, pa je u broju 175 od 4. marta 1997. iznenada plasirao naivnu belinu 7 x 7 usred skandinavke), i Dragomirović je, popunjavajući to prazno mesto, napravio svoj stil. Od 1996. nadalje, objavio je na desetine skandinavki sa prepoznatljivim belinama, i mada su uglavnom bile dozlaboga dosadne i otrcane, odgovarale su imperativu lista i istovremeno isticale autora. Međutim, postojao je problem u vidu brkanja narečja, tipičan i za iskusnije ijekavce, kao posledica nedovoljnog poznavanja standardnog srpskog jezika (recimo, našao sam u broju 206 zacrnjeni nogostup, dok mu se u slučajevima poput izolirati očito gledalo kroz prste... kao uostalom i Dopuđi, na čiji se galimatijas mahom žmurilo, a mi sa druge strane smo mahom mislili da tako treba). 

Na kraju bih dodao da su meni svakako bile najinteresantnije Dopuđine stepenaste beline (vizuelno su najdopadljivije, a kako sam ih rešavao kao dečak... više se i ne sećam). Kasnije je moj favorit postao Patrnogić, a u međuvremenu sam bio najuspešniji u rešavanju tzv. sindynavke, koja je povremeno objavljivana kao b strana rubrike "U fazonu jedne tinejdžerke". Naime, Pataković je tu vrlo popularnu rubriku (maznutu iz Ježevog humora) pisao uz pomoć svoje ćerke Ivane (ukratko: ismevali su narodnjake i druge javne nakaradne pojave), a skandinavka je manje-više pratila tekst i sadržala nekoliko iščašenih opisa. Ne znam ko je sastavljao, ali je uvek bila naivna i lagana, prilagođena tinejdžerima. 

Huper 170, 24.12. 1996, Sindy/sindynavka

Starcu za poslednje dane

Sudbina mojih ukrštenica iz 2009 je dugo bila vrlo neizvesna. To su bili potpuno gotovi, nacrtani i opisani radovi kojima sam tokom 2010. pridodao fotografije -  samo nisam imao kome da ih pokažem. Prošlo je mnogo vremena dok se za mene nije saznalo, ali o tome sam već pisao, i to više puta. 

Otežavajućih okolnosti je bilo napretek. Zapravo, sve su okolnosti bile protiv mene, i danas mislim da je ta činjenica i bila ključna za donošenje odluke da kako znam i umem negde nešto objavim. U nekom trenutku je zaista počelo da me zabavlja ignorisanje pojedinaca kojima sam se obraćao mejlovima, a u Nišu praktično ništa nisam mogao da uradim jer je enigmatika usko povezana sa novinsko-izdavačkom delatnošću, tj. sa nečim što tamo ne postoji. Niš je, inače, jedna beznadežna kasaba, malo bolje osvetljena od prosečnog sela i malo gušće naseljena od prosečne ciganske mahale, ali ustrojena kao albanska komuna, sa strukturalnim devijacijama koje joj  onemogućavaju bilo kakvu vezu sa urbanizmom, i gradom se može smatrati samo administrativno; to je jedna od najdepresivnijih selendri koje sam u životu upoznao, na kazahstanskom kulturnom nivou i sa površnim, gotovo komično iskopiranim velegradskim klišeima i šnitovima iza kojih ključaju samo najsiroviji prostakluk i mentalitet šaržiran podozrenjem i brdsko-planinskom agresijom. Tamo čovek svuda naleće na degenerike sa kretenskim govornim manama, na egzistencijalno zastrašene paranoike i dizel-kriminalce, ali ako mu zatreba bilo kakva šalterska usluga... e, to teško ide (mala digresija: baš tih meseci, dok sam tragao za nekim živim predstavnikom enigmatskog zanata, radio sam istraživanje sa profesionalnim glumcima; u uzorku sam imao Nišlije, Kruševljane, Šapčane, Novosađane i Beograđane, i sa gađenjem konstatovao da ni u Holivudu, a kamoli u Srbiji, nema većih zvezda od lokalnih šmiranata i trok-recitatora iz Narodnog pozorišta u Nišu; kakav grad, takvo pozorište, takvi glumci, takvo sve). 

U svakom slučaju, bilo je teško pronaći nekoga ko će, makar po službenoj dužnosti, baciti pogled na moje enigmatske sastave. U tzv. gradu sa 260 000 stalnih stanovnika (i još 100 000 privremenih) nije postojao (niti danas postoji) nijedan enigmatski klub. Tačnije: postojao je jedan kobajagi klub, sa kobajagi članstvom i sa kobajagi adresom, kao istureno odeljenje beogradskog kluba Nova zagonetka. I naravno, povezao sam se sa Radakovićem i pok. Pešićem (ta priča je, verujem, poznata svim čitaocima), ali... ta ekipa mi nije mnogo obećavala. Doduše, ovaj prvi me je preporučio svom guruu Lazareviću, i cirkus je zvanično počeo u februaru 2011. Iako sam sve to mnogo drugačije zamišljao, izbora nije bilo.

Pre toga, iz Beograda se za moj slučaj koliko-toliko zainteresovao stari Lojanica, no toliko je bio uticajan da mu je trebalo negde oko 6 meseci da prosledi 4 (četiri) skandinavke pok. Marekoviću i da ih ovaj otpremi u štampu. Sa pok. Šabanom nije bio u dobrim odnosima (sve sami pokojnici u priči, kao da je bilo pre 50 godina), tako da sam u Enigmu ušao na sporedan ulaz (u maju 2011), i to kao persona non grata. Šaban me uopšte nije zvao te godine, niti ga je zanimalo ko je autor sastava (možebiti zato što ih je Lojanica poslao). Samo ih je tiho pustio.

Enigmi nisam ništa slao do 2012, kada se Šaban iznenada javio i ponudio saradnju (tome je prethodio moj razgovor sa pok. Tošićem). Da budem sasvim iskren, ja uopšte više nisam želeo da sastavljam za Enigmu, i to iz više razloga: prvo, godinu dana ranije sam video kako stvari kod njih funkcionišu i uopšte mi se nije dopalo; recimo, saradnici su još uvek pripremali i slali radove kao 100 godina ranije jer je urednik bio elektronski nepismen; drugo, list kao list je do mere bio opustošen da nisam imao ni najmanji praktični interes da se priključim društvu; treće, smatrao sam da Enigma nema ništa osim imena, pa budući da sam je pre toga već upisao u svoj enigmatski CV, nisam video razlog za dalje učešće; i četvrto, najvažnije: Šaban me je ignorisao dva puta (2002 i 2011), i bilo je glupo da se naturam nekome ko me očigledno neće, makar bacio to što sam ranije spremio za njega. 

To je ključni momenat ove govorancije: Šaban se početkom 2012. javio telefonom i medenim glasom me pozvao međ' Enigmine sastavljače. Za tih godinu dana, od februara 2011, objavljivao sam sve i svašta u svim mogućim novinama u kojima se moglo objavljivati, pa mislim da je taj poziv bio  samo posledica fame, i nije u direktnoj vezi sa onim što sam ranije slao Enigmi (pretpostavljam da me je Tošić preporučio). Pristao sam da potpišem ugovor, a ako niste znali, Šaban me je do kraja života svakog meseca zvao i naručivao radove, i bez obzira na to što sam za tih par godina dobio svega tri ponižavajuća honorara, svakog prvog sam štampao svoje ukrštenice, pakovao ih u velike koverte i otpremao brzom poštom na Senjak. Imao sam utisak da ga čine srećnim te moje pošiljke, i mada sam nekad smandrljavao i otaljavao, nisam se povlačio. 

Elem, neki sastavi iz 2009. su poslati Šabanu tj. Enigmi tek 2012. Među njima je i skandinavka koju danas citiram, sa belinom sličnom onoj iz prethodnog posta. Međutim, Šaban je želeo da sklonim jedan ulaz, pa sam latiničare pretvorio u atoničare. To je dovelo do vodoravnog problema, jer je rovina (ili rivina) morala da postane rovona, revona ili rivona, i tako je u štampi završila verzija sa nekakvim gradom u Indiji. Kao protivnik opskurnih pojmova, pogotovo toponima, uz sastav sam poslao i pismeni predlog da se ipak objavi original sa ulaznim L, no to nije uvaženo (kasnije sam se postepeno navikao na kompromise tog tipa, a danas mi je potpuno svejedno; znate, ja mogu i umem da radim po PS - u, ali samo kad mi se plaća po PS - u; budući da sam uglavnom radio, a  i dalje radim besplatno ili tome slično, vremenom sam izgubio potrebu da mi radovi budu cakum-pakum i boli me uvo da li ću imati grad u Keniji ili kakvo mesto na Madagaskaru; pa i to moje đubre koje je Šaban objavljivao - a nije da ga nije bilo - jeste pošteno odrađeno, samo bez velikih ambicija;  meni ukrštenice nikada nisu rasle u žardinjeri, svaku sam morao da sastavim, opišem, odštampam, popunim i pošaljem, a razlike ne bi bilo ni da sam zapinjao kao sivonja da napravim nešto za antologiju; moje pare bi svakako dobilo neko govedo bliže kasi, kao i mnogo puta pre i posle toga, pa posle svega ostaje nada da sam bar ulepšao poslednje dane bolesnom starcu).  

Enigma br. 2357, jun 2012, M. Marković