
Kao bivši srpski enigmata, u ovom postu želim da iznesem svoje utiske o saradnji sa hrvatskim enigmatskim časopisom Feniks, i to iz tri razloga: 1) da bih na bazi svog iskustva plastično prikazao kontrast između srpskog enigmatskog gliba i enigmatike u civilizovanom svetu, 2) da bih još jednom podvukao da me je sramota što sam se ikada bavio srpskom enigmatikom i što sam ikada bio član enigmatskog udruženja koje svaki KV majstor može da otkupi sa sve predsedništvom za 5000 (pet hiljada) dinara, i da ga za iste pare radikalno, da ne kažem naprednjački, preuredi i udesi prema privatnim antienigmatskim tj. svinjskim potrebama, i 3) da bih iskreno pohvalio jednu ozbiljnu redakciju koja ozbiljno priprema porodicu ozbiljnih enigmatskih izdanja.
U prethodnim obraćanjima su detaljno opisana moja saradnička iskustva sa srpskim enigmatskim svinjama (i to bez ikakvog preuveličavanja, čak uz eufemizaciju), a treba imati u vidu da ja nisam (bio) jedini srpski enigmata koji je iz tog obora izašao smrdeći na svinjsko gnojivo, ali na dve noge. Ja sam (bio) samo jedan od srpskih autora koji nije mogao i hteo da postane svinja. A, vidite... ako bi se neko objektivan i nepotkupljiv (ako takav postoji) malo pozabavio srpskom enigmatikom otkad ona postoji, pa ako bi morao da izabere deset autora koji su dali najveći doprinos enigmatskom stvaralaštvu na srpskom jeziku, on bi bez sumnje morao bar na deseto mesto da stavi Mladena Markovića. Ja, doduše, nisam pisao mudre enigmatske knjige, niti sam bilo kome lizao, da prostite (a, kao što već znate, i ne morate), dupe da bih dobio lizalicu, ali sam potpisao nekoliko enigmatskih radova kakvih ranije nije bilo ni u jednom enigmatskom sistemu na svetu.
Možda ja generalno i nisam vrhunski enigmata, o tome se može diskutovati, ali je činjenica da sa 5-6 godina enigmatskog - uslovno rečeno - staža iza sebe imam dela kakva 95 % srpskih enigmata nikada neće imati, makar poživeli kao sekvoje. Time, da se razumemo, ne veličam sebe, a nema ni potrebe isticati se delima jer praksa svakodnevno pokazuje da su vanenigmatski momenti mnogo važniji u srpskom enigmatskom sistemu. Uz to, nikada nisam očekivao poseban tretman. Ni od koga. Samo sam hteo da se bavim enigmatikom na logičan način i da se u tom sistemu ne osećam kao idiot, već kao autor. Smatram da je to minimum koji svaki stvaralac može i treba da očekuje od oblasti kojom se bavi sa dobrim pokrićem: dobar pesnik od poezije, dobar slikar od slikarstva, dobar književnik od književnosti, pa i dobar enigmata od enigmatike. Dakle, ne moramo se složiti da sam ja vrhunski enigmata, ali ako sam makar dobar - zaslužio sam da mi srpski enigmatski sistem dozvoli da budem autor. No, iako sam naivno i nadobudno verovao da jesam dobar autor, spomenuti sistem to nije potvrdio. I, eto... sada sam van matičnog sistema, iliti nesrpski enigmata koji misli na standardnom srpskom jeziku, govori standardni srpski jezik i stvara na tom jeziku - sve osim enigmatike.
Enigmati su, verujte mi ako možete (obraćam se srpskim enigmatama), u civilizovanom svetu i dalje prevashodno autori. Njihovi nacionalni enigmatski sistemi ih podržavaju, daju im šanse, neguju i visoko vrednuju njihovo stvaralaštvo. Pitam se da li igde na svetu npr. Čolaković, eklatantni predstavnik oveće grupe polupismenih srpskih enigmata sa osmoletkom i srednjoškolskim kursom o kukičenju, predenju vune ili tesanju hrasta, koji za 30 godina enigmatske karijere nije napravio ni jedan jedini rad po kom bi mu neko zapamtio ime, ali je zato već asociranom metodom lizanja dupeta popunio sve svoje intelektualne i kreativne šupljine, i objavio milion gotovo besmislenih štanc-ukrštenica kojima je obesmislio kompletnu višedecenijsku enigmatsku tradiciju, dakle da li bi u bilo kom enigmatskom sistemu na planeti Zemlji jedan takav profil mogao da bude istaknutiji, važniji i hiljadu puta vidljiviji od npr. Dinka Kneževića?! Zdravorazumski odgovor je: to nije logično i nije realno, te teoretski nije ni moguće. Tačnije: kada ne bih poznavao srpsku enigmatsku realnost, i dalje bih na srpskom jeziku mogao da klepam silogizme čije bi konkluzije nedvosmisleno govorile protiv te teze.


Još uvek mi izgleda pomalo nestvarno kada pronađem svoje ukrštenice među radovima ozbiljnih ljudi, izvanrednih enigmata, i to u novinama koje su uredili i priredili vrhunski profesionalci. Časna reč, valjda sam navikao da delim korice i susedne stranice sa Tanasijem (sinonim za šundaća), a da mi urednik bude onaj dunster sa praznom flašom ili onaj mentol sa posnim pasuljem, pa se borim s nevericom kad vidim da u Feniksu zapravo sve valja. I onda spontano zaključim da i to što ja radim verovatno valja čim je tu (dok iz sklopa srpskih enigmatskih izdanja čovek može samo da zaključi da je urednik lice bez mature, degenerik, dupelizac ili nešto slično; npr. ako jedan srpski kvaziurednik popuni 16 strana sramnim i skaradnim radovima izvesnog Tanasija, a npr. Novo Zekić dobije 2, to implicira da se u tim novinama ono što izrazito ne valja 8 puta više ceni od onoga što izrazito valja, pa kad u narednom broju Tanasije dobije 18 strana, a npr. Rešad Besničanin 4, mene je u Rešadovo ime sramota što je udostojio pijanduru saradnje).
I još nešto: verovali ili ne (opet se obraćam srpskim enigmatama), u hrvatskom enigmatskom sistemu saradnicima ne naplaćuju saradnju! Dakle, tamo autor ne mora nikome da plati da mu objavi rad kao što sam ja plaćao Enigmi (vremenom i novcem) ili Politikinim izdanjima (vremenom, uzaludnim trudom, jalovim strpljenjem) ili nekim anonimnim lozničkim novinama (vremenom, proigranim poverenjem, neosnovanom solidarnošću) itd. Feniks, verovali ili ne, nagrađuje autore (honorarima, poštovanjem, tolerancijom), baš onako kako se to radi već 100 godina u svim civilizovanim enigmatskim sistemima.
3 коментара:
I ovaj tvoj osvrt, Mladene, kao i sve druge pročitao sam u cijelosti. Osobno mi se ne sviđaju izrazi "svinje", "dupelisci" i sl. i ja ih ne bih koristio, ali prateći Enigmagiku, TIO i otvarajući blogovske stranice drugih srpskih enigmata shvatio sam da mnogo toga uopće ne valja. Istinabog, zbog rata i obilja posla u radiju u kojemu sam radio, sve do 2009., kada su me se moji domaći političari konačno riješili, nisam pratio, niti sam mogao pratiti, srpsku enigmatiku. U Orašju se nisu mogli kupovati srpski enigmatski časopisi, nego samo izdanja banjolučke Bine i neke Orbite, Monopoli, Rubikoni i dr. Ljudi koje upoznah u 80-tim godinama bili su posve pristojni i normalni, ali su se očigledno pojavili neki novi. Svima pravim srpskim zagonetačima želim da ustraju i izdrže.
Glede Feniksa, želim reći da je to prvorazredni enigmatski časopis u kojemu se dobro zna tko što i kako radi. U Feniksu se ne objavljuju križaljke sastavljene računalno, nego samo one koje je sastavio ljudski mozak. Isto pravilo vrijedi čak i za čarobne brojevne kvadrate tzv. sudokue. Kamo sreće da je u Hrvatskoj više Feniksa. Čestitke na dobrim skandicama i pozdrav!
Milutin je poslao sms: Gledam ovu naslovnicu Feniksa - ne znam da li si ti autor, ali si me inspirisao da napravim poboljšanje:
S A R A G
T K A L A
V O K A L
* P E R O
R U T I G
A R A J A
T I R A Ž
I N I N A
Hvala, Milutine. Ja sam autor, naravno, a to je kobajagi naslovna strana napravljena povodom konkursa. Lepo si to uradio, samo nisam baš siguran da si poboljšao ideju: vodoravno imaš 4 malo poznate reči (bolje Anina umesto Inina, šta god to bilo), a uspravno 2. Kod mene je jedino nepoznato ARIMA /japanski fizičar i haiku pjesnik, Akito, a ima još 20 opisa koje sam sakupio od drugih autora/.
Sastavio sam i ja jednu, ali ne radi natjecanja, nego onako:
P O L O G
E K I P A
P U J O L
P E R O
R A V A G
O T A V A
K O T A Ž
A R I K A
Постави коментар