Časna starina

Branka Veselinović, najstarija živa glumica u Srbiji, danas puni ravno 100 godina. Nismo često u prilici da slavimo tako krupne i okrugle rođendane od nacionalnog značaja jer naši popularni umetnici mahom umiru u mlađem dobu, odbačeni, poniženi i od svih zaboravljeni. Zato je današnji dan prilika da odamo počast glumačkim velikanima koji nisu bili dovoljno žilavi da potraju duže, ali i da čestitamo našoj skromnoj Branki, koja se hrabro i srčano bori sa Kirkom Daglasom, Olivijom de Hevilend, Doris Dej i drugim holivudskim multimilionerima za titulu najstarijeg živog dramskog umetnika na svetu.

Kada sam bio dečak, moji omiljeni domaći glumci, tačnije: junaci koji su me vodili u svet starih filmova, TV serija, kamernih drama i snimaka pozorišnih predstava, bili su: Rade Marković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Mira Stupica, Radmila Savićević, Danilo Lazović i kasnije Nebojša Glogovac. Nadao sam se da ću jednom upoznati bar nekoga od njih, ali nam se putevi nisu ukrstili. I svi su tiho otišli (poslednja dvojica mnogo ranije nego što je iko mogao da nasluti). A eto, bez želje da se to dogodi, a lepom igrom slučaja, jednom sam sreo Branku i njenog pokojnog supruga, svog imenjaka Mladena Mlađu Veselinovića. 

Bilo je to pre nešto manje od četvrt veka u međunarodnom vozu za Budimpeštu. Voz je neobično dugo stajao na nekoj stanici, te sam izašao u hodnik i znatiželjno gledao kroz prozor, a onda je iz susednog kupea izmilela starica koja se raspitivala o razlozima zastoja (oprostićete mi na iskrenosti, ali gospođa Veselinović je već tada bila u poznim godinama). Prepoznao sam joj glas jer govori na vrlo osoben način, brzo i šuškavo, a onda sam je pogledao i rekao:"Ha, Vi ste Branka Veselinović!" Ona je dramski klimnula glavom i nastavila da govori o zastoju. Da li se je obraćala meni ili svim prisutnim putnicima, nisam bio baš sasvim siguran, i dok je objašnjavala da putuje iz Skoplja, da je umorna i da jedva čeka da stigne u Beograd, ja sam nervozno bacakao noge. Iznenada se okrenula ka meni i veselo rekla: "O, ti si pravi mali baletan." (Naravno, ja sam oduvek i zauvek daleko od bilo kakvog baleta, ali to je bila samo šala i poziv na razgovor, jer Branka iznad svega voli da se druži sa decom). I tako... malo smo ćaskali, ne sećam se više o čemu, a onda je Mlađa to prekinuo, pozvavši je nazad u kupe. 

Te 1995. godine, ja sam već bio vrlo dobro upoznat sa Brankinim likom i delom. Da smo duže razgovarali, sigurno bih joj rekao da sam gledao insert iz šou-programa u kojem je urnebesno imitirala Oliveru Marković, skečeve iz Vesele večeri u kojima je šarmirala publiku kao Koko Flanel, prvu verziju komedije Pop Ćira i pop Spira gde je nezaboravno tumačila seosku alapaču, a možda bih dodao i da mi se nije dopala kao gospa-Nata u komediji Zajednički stan jer njen vrcavi duh nije mogao da dođe do izražaja u toj ulozi. Znao sam i da je Mira Stupica njena kuma, pa mi je kasnije bilo žao što je nisam pozdravio (baš sam u to vreme gledao Otvorena vrata i bio oduševljen Kristinom Trobozić), a najviše sam žalio što nisam stigao ni da je pitam kako se zove onaj lutak u eskimskom odelu kojeg uvek i svuda nosi sa sobom.

Branka Veselinović je u prirodi potpuno ista kao na televiziji: puna života, humora i zanimljivih priča. Takva je bila u vozu, takva je i danas. Godine joj nisu mogle ništa. Doduše, nikada nije imala pojavnu toplinu i familijarnost jedne Radmile Savićević, te nikada nije bila nacionalna i televizijska zvezda tog ranga, ali treba podsetiti da je ona jedna od naših najhumanijih javnih ličnosti, i da nas je zadužila mnogo širim spektrom dela od igre i pesme. Između ostalog, sa suprugom je osnovala fondaciju za pomoć deci sa posebnim potrebama i bila ambasadorka UNICEF - a, a još uvek obilazi domove za nezbrinutu decu i stara lica, ulepšavajući im dane svojim duhovitim kazivanjima. Takođe, na ulici prodaje svoje suvenire i lične stvari kako bi tim novcem pomogla unesrećenim mališanima!

Krepka, visprena i glagoljiva, Branka nas samim svojim postojanjem, a onda i svojim dirljivim gestovima, nagoni da budemo ponosni na nju. I da učimo od nje. Danas će svim televizijskim ekipama koje je budu posetile egzaltirano deklamovati sve one priče koje je već milion puta ispričala (tako to ide u tim godinama), i svi će se iznova smejati anegdoti iz Narodnog pozorišta od pre bogzna koliko godina kada joj je neka dama prišla i iznenađeno primetila da strašno liči na pokojnu Branku Veselinović, a da sam u prilici, uz čestitku i želju da nam još dugo bude živa i zdrava, ja bih je zamolio da jednom kad se zaista upokoji, obavezno prenese moje pozdrave Miri Stupici i svim ostalim gorepomenutim kolegama. 

U to ime, neka se danas na ovom blogu smeška u izrezu omažne, rođendanske ukrštenice sa belinom 8 x 8, i to sa svojim voljenim lutkom Sarmikom (da, da, tako se zove... inače, Laponac Sarmiko je Brankin najbolji drug već 62 godine, otkad joj ga je u Moskvi darovao Sergej Obrascov). Voljom kombinatorike, u centralnoj kombinaciji su se našli i pojmovi koji savršeno upotpunjuju priču o našoj Branki: GEROVITAL i ČASNA STARINA! Pa, srećan rođendan, vitalna i časna starino!