Baveći se enigmatikom na ovaj i ovakav način, čovek može doći u (ne)priliku da se prema njemu ponašaju kao prema javnoj ličnosti. Štaviše, neki vrlo iskreno veruju da enigmata može biti vrlo istaknut, ako ne više, onda bar koliko i bilo koji novinar, pa ukoliko im internet potkrepljuje to uverenje, počinju neobično da ga tretiraju zato što je uspešan ili popularan, i pride atestiran u nekoj apstraktnoj oblasti o kojoj, naravno, vrlo malo znaju. Zabavno, čudno, tragikomično, ali istinito.
U vreme dominacije elektronskih medija, izguglani podaci o bilo čemu i bilo kome postaju mera prisustva u životu. I ne samo u životu, već i u istorijskoj stvarnosti. Evo plastičnog primera: enigmati listom znaju za Boška Petrovića; neki su mu se decenijama divili iz daljine, neki su imali čast da ga upoznaju, mnoge je inspirisao na stvaranje... i zato ponekad pišemo o njemu. Bez obzira na to što se odavno ne bavi enigmatikom, on se sporadično, kao enigmatski heroj iz daleke prošlosti, pojavljuje u našim internet pričama (ređe i u delima). No, paradoksalno je to što se o njemu kao hirurgu i anesteziologu svetskog kalibra na internetu ne može pronaći ni šturi članak! Dakle, iako je posvetio život jednoj ozbiljnoj nauci i bio retko uspešan u svom poslu, Boško danas na globalnoj mreži postoji samo kao enigmata. Sve ostalo je arhivirano u nekim drugim fiokama. A njih više niko ne otvara.
Poenta je da na osnovu podataka sa interneta o mnogim ličnostima dobijamo nepotpune, hiperbolisane, iščašene ili lažne slike: ono što je ozbiljno i bitno često biva ignorisano i sasvim zapostavljeno, a marginalne pojave i dostignuća dospevaju u prvi plan. I budući da eru u kojoj živimo karakteriše opsednutost potrebom za eksponiranjem tj. za isticanjem po svaku cenu, do vidljivosti najlakše stižu najagresivniji egzibicionisti. Prosto, na internetu se najjasnije vide oni koji žele da budu viđeni.
Meni se, kao enigmati koji svoj blog koristi za ličnu (ali i tuđu) promociju, mnogo puta dogodilo da budem precenjen na račun te internet-vidljivosti. Neću ovde navoditi motive koje istraživači obično imaju, već samo jednu činjenicu: kada neko u pretraživač ukuca moje ime i prezime, pa tome doda enigmatika, rezultati ga, po svoj prilici, navode na pogrešan zaključak. Tu se više ništa ne može, Gugl sugeriše da je Mladen Marković vrlo važan enigmata, takoreći maskota naše enigmatike. Da, da... tako je.
Ja sam najviše kriv za svoju internet slavu. Da ne postoji blog Enigmagika, podaci o mom radu ne bi izašli iz uskog enigmatskog kruga. Međutim, da sam čekao da me drugi ističu i hvale, dosad bih garantovano propao (i) kao enigmata. Propao bih i povukao se, jer bih uvideo da tu nema selameta i da je nemoguće pronaći mesto u jednom tako dezorganizovanom sistemu. Ja nisam pecaroš, niti igram domine da mi prođe dan, i hteo sam afirmaciju kao ozbiljan enigmatski autor. Ozbiljan u najtradicionalnijem mogućem smislu, nastavljač dela onih čija su imena u kolektivnom enigmatskom sećanju napisana najkrupnijim slovima. Neko bi rekao da mi je išlo naruku to što su mi starije kolege oduševljeno tapšale, ali sam u praksi kao "veliki talenat" bio interesantan samo onoliko koliko sam mogao da budem iskorišćen (nažalost, nemam talenat za izigravanje konja, pa je odmah, čim su me zajahali, došlo do konflikta). U trenutku kada sam poželeo da se etabliram, već sam bio mator: imao sam punih 26 godina i - ma koliko to nadobudno zvučalo - bilo mi je kasno da se ikome saginjem, nosim skute i trčim po cigare. Sasvim sam dobro znao šta mogu, šta mi pripada i gde mi je mesto u hipotetičkoj hijerarhiji, pa je bilo besmisleno da se od mene očekuje da se ponašam kao skromni maloletnik. A baš se to očekivalo.
Svako ko je ikada sarađivao sa mnom (pogotovo ako je reč o dugoročnoj saradnji koja mobiliše kreativne snage), čak i ukoliko smo se u međuvremenu posvađali oko nečega petog, verovatno i dalje misli da sam ja najtalentovanija osoba koju poznaje. Ja takođe mislim (tačnije: znam) da imam više talenta od većine ljudi, ali vremenom sam oguglao na tu nepravdu. Eto, kad sam imao 26 godina, na zapažanja tipa: "ti si veliki talenat", reagovao sam otprilike kao na kompliment "imaš lepe oči". Iznenadilo bi me kada bi neko primetio da sam nadaren za sport ili politiku - jer zaista nisam, pa se tamo ne trpam, i zato sve te ingracijacije koje sam dobijao kao mladi enigmata, a koje su se svodile na davno utvrđenu činjenicu da sam majstor za verbalne akrobacije, nisam doživljavao kao uspeh. Praktično, ja sam tada (a i sada) u svemu za šta sam nadaren bio samo na nivou detektovanog talenta; ništa nije (bilo) ostvareno kako valja, pa sam valjda stoga postao ravnodušan.
Šta želim da kažem? Možda, čak verovatno jeste glupo što sam rešio da se posvetim enigmatici kako bih realizovao bar jedan svoj talenat. Ne znam šta mi bi, ali eto... rešio sam. I pošto mi nije krenulo tj. nisam dobio ništa osim aplauza, a gazili su me oni koji su bez sumnje gori od mene, navalio sam da dokazujem celom svetu da boljih sastavljača ukrštenih reči niti je bilo, niti će biti. Da li je to stvarno ili nije, ovde nije ni važno, tek zahvaljujući internetu, postao sam jedan od - uslovno rečeno - najslavnijih enigmata našeg doba.
I da se vratimo na početak: sada su svakom korisniku interneta dostupni podaci o mojim enigmatskim uspesima. Pobeđivao sam na konkursima, sarađivao sa svim mogućim novinama, priređivao enigmatske senzacije i ekskluzive, katkad i skandale, učestvovao u svim ratovima itd. Realno, nema žive osobe na ex yu prostoru koja je iole zainteresovana za enigmatiku, a koja ne zna za mene - jer čak i ukoliko je neko propustio epizode u kojima sam igrao glavnu ulogu, put ga je pre ili kasnije doveo do mog bloga. Dakle, takvi namernici su ljudi iz branše, i oni znaju pravu vrednost mojih postignuća tj. znaju da u ovom i ovakvom sistemu sve to vredi tek malo više od jedne crvljive šljive. To dalje znači da me niko od njih ne doživljava kao uspešnu javnu ličnost, jer im je jasno da enigmata to po logici stvari ne može biti.
Nesporazumi nastaju kada se o mom enigmatskom radu informišu ljudi koji se ne bave enigmatikom. Gugl ih, kao što gore rekoh, ubeđuje da sam vrlo bitan u toj oblasti. A nisam. Samo sam kao enigmata toliko prisutan na internetu da se od toga ništa drugo ne vidi: tokom prethodnih 8 godina sam radio bezbroj ozbiljnijih stvari, a o tome nema nikakvih podataka. U jednoj retkoj prilici sam kao gost za 2 meseca zaradio više novca nego od enigmatike za sve ove godine (da ne govorim o tome da sam u enigmatiku uložio 100 puta više truda i vremena nego u bilo šta drugo). U praksi, moja internet-slava služi samo da bi mi se povremeno javili pojedinci sa uvredljivim poslovnim ponudama, tipa: "Da li biste pristali da radite skoro besplatno?" (takođe, javljaju se roditelji koji traže pdf sa enigmatikom za decu, slikari koji nude svoje slike sa popustom, šalabajzeri koji ne znaju šta im treba itd.)
Ukratko, zamolio bih sve one koji na bazi izguglanih rezultata zaključuju da sam napravio ozbiljnu enigmatsku karijeru (smešno jeste, ali to je citat) da ne precenjuju moju vidljivost na internetu. Ja sam 20 godina išao u školu da bih imao zanimanje, a enigmatikom se bavim 1) iz ljubavi i 2) za vrlo, vrlo, vrlo sitne pare koje su mi ponekad neophodne za hleb i mleko (da i sam nisam sirotinja, sigurno bih donirao te honorare sirotinji). Sa takvim ograničenjima, nemoguće je postići uspeh po definiciji, tj. nemoguće je živeti od enigmatskog rada. Dakle, ja nisam uspešan enigmata, nisam javna ličnost, nisam popularan i zarađujem kao prosečan Kubanac. Slika koju Gugl šalje o meni je krajnje nerealna, i jedino mogu da se složim s tim da akumulirani elektronski podaci nedvosmisleno potvrđuju moj enigmatski talenat. Ali, već sam objasnio koliko mi to znači.
1 коментар:
Enigmatski blogovi pomažu promociji enigmatike i enigmata i treba ih biti još mnogo više.
Постави коментар