Želja iz detinjstva

Ne znam koliko radova čovek treba da objavi u novinama kako bi stekao alibi da se svetu predstavlja kao karikaturista, ali obaveštavam javnost da sam u Feniksu stigao do broja 14, a računajući i ono što je ranije izašlo u drugim novinama, trenutni rezultat je: preko 30. 

Činjenica je da u današnje vreme i ozbiljni, renomirani portretni karikaturisti rezignirano dižu ruke od svog zanata. Iako karikatura kao novinska forma još nije prevaziđena, čini se da je nepoželjna u savremenim vulgarno-tabloidnim izdanjima čiju ciljnu grupu čine ljudi operisani od kulture i smisla za umetnost. Na primer, Konstantin Grosu, vrhunski umetnik iz Zrenjanina čije su karikature bile zaštitni znak Hupera, danas gotovo ništa ne radi jer, kaže, za njega nema mesta u domaćoj štampi. 

Tamo gde karikatura još uvek daje znake života, u novinama poput Blica, najčešće je u službi društvene kritike i karakteriše je vizuelna uprošćenost. Zapravo, u Srbiji više ne postoje novine koje redovno ili periodično donose prave, ozbiljne, skupe portretne karikature, jer ovde valjda niko nema para za takav luksuz. Naš moderni pragmatizam ima tendenciju da pod maskom racionalizacije troškova sve što vredi i valja odbacuje i supstituiše nakaradnim surogatima, pa stoga u svim oblastima, od politike do masovne kulture, na površinu isplivavaju najjeftiniji ljudi i sadržaji. I sasvim je očekivano što je u takvim okolnostima kvalitetna karikatura pala na dno i nestala u mulju. 

Kao poštovalac tog vida likovnog izražavanja i kao enigmata, bio sam veoma nesrećan što su se te dve manufakture vremenom razišle. Kad sam bio mali, obožavao sam novogodišnje specijale Hupera u kojima su sve skandinavke bile ilustrovane svečanim Grosuovim portretnim karikaturama, i verovao da ću i ja jednog dana crtati za slične novine (zanimljivo: tada još nisam sebe video kao enigmatu). Te želje sam se setio tek pre nekoliko godina, i budući da sam tada pravio ukrštenice za onaj list koji je istorijski povezan sa Huperom, lako sam realizovao tu davnašnju ideju. Ali... to me nije učinilo srećnim. Em sam za te novine radio potpuno besplatno, em je moja intelektualna svojina sknavljena do besmisla, em je kontekst bio takav da sam se osećao kao da se moji crteži štampaju na toalet-papiru. I onda sam odustao.

Sada sam vrlo zadovoljan, to želim da istaknem. Lepo je što je redakcija Feniksa prihvatila moje ilustracije i mislim da je ona želja iz detinjstva sada sasvim adekvatno ispunjena. Nisam više u godinama kada se munjevito napreduje, nemam ni dovoljno entuzijazma, ni dovoljno vremena da se studiozno pozabavim crtanjem, no na sreću, nemam ni ambiciju da se bilo gde i bilo kada afirmišem kao ozbiljan karikaturista. Iako sam sklon satiri (i više od svega volim da ismevam političke i druge javne nakaze), nemam u planu zalaženje u tu zonu (mada... nikad se ne zna :P). Samo, eto, volim da ilustrujem svoje skandinavke, pa kad mi već ne ide dozlaboga rđavo, gledaću da nastavim.

Skandi Feniks 1001, autor: Mladen Marković