Naša baba Rada

Uskoro se navršava 20 godina od smrti jedne od najvoljenijih srpskih glumica, Radmile Savićević (1926 - 2001). Nju je teško zaboraviti jer je čitavih 30 godina, bez pauze, zabavljala sve generacije televizijskih gledalaca i tako uverljivo tumačila brojne živopisne karaktere na malom ekranu - da je publika uvek imala utisak da je lično poznaje. Između Rade i gledalaca nije bilo distance: ona im se svakom svojom ulogom obraćala kao stvarna ličnost i svako je u njoj mogao da prepozna svoju sestru, majku, tetku, babu ili bar komšinicu. Ona je, takoreći, svima bila rod, pa je praktično jedina srpska glumica koja je stekla renome narodne TV heroine i koja je pojavom brisala razlike između provincije i prestonice, ruralnog i urbanog, modernog i starinskog, akademskog i naivnog. 

Imala je više od 40 godina kada je postala omiljeno TV lice i ostvarila san svih umetnika iz provincijskih pozorišta: pokorila je Beograd i zasenila na stotine školovanih glumaca. Tako nešto ni pre, ni posle nije pošlo za rukom nijednoj njenoj koleginici (samo je Živka Matić bila na tom putu, ali se njena zvezda brzo ugasila) jer je Rada, pored kolosalnog talenta i zanata koji je decenijama pekla u kruševačkom i niškom pozorištu, imala i nešto što je vrlo retko kod glumaca: moć da nikada ne dosadi. 

Karikatura, autor: Ranko Guzina (1973)

Njena velika popularnost potkrepljivana je ulogama koje su najčešće pisane specijalno za nju. Kao što je Aga napravio legendu od Žanke Stokić (koju je Rada tumačila u TV filmu "Neozbiljni Branislav Nušić"), tako je Siniša Pavić pomogao Radmili Savićević da zablista u punom sjaju. Bila je njegova omiljena glumica, i najveći broj televizijskih uloga po kojima je pamte milioni, počev od džandrljive gazdarice u "Diplomcima" (1971) do Dostane u "Porodičnom blagu" (2001), Pavić je stvorio pod sugestijom njenog lika. A u stvari, Radin pigmalion je bio Gordan Mihić: prvi joj je poverio veliku TV ulogu po meri ("Samci", 1969), a kasnije je za nju iskreirao nezaboravnu Violetu, tragikomičnu udavaču zaljubljenu u Paju Čuturu ("Kamiondžije", 1973), ulogu koja je Radi donela prve naslovne strane. 

Čim su "Kamiondžije" završene, Novak Novak je odlučio da je uključi u megapopularni projekat "Pozorište u kući", i tako je u drugoj sezoni rođena draga majka Vuka. Čudnim se čini podatak da se pojavila u samo 15 epizoda, jer je ta uloga obeležila njenu televizijsku karijeru, dala joj nadimak, profilisala je i ikonizovala. Iako je za najbrojniju televizijsku publiku toga doba zauvek ostala Vuka,  još mnoge televizijske (ređe filmske) uloge bile su bezmalo obožavane: počev od Jocine babe Tomanije u "Babinom unučetu" (1976), preko Šurdine babe Savke u "Vrućem vetru" (1980), Gigine  sekretarice Žarke u "Boljem životu" (1988), do Ristane Riske Golubović u "Srećnim ljudima" (1993), za koju Siniša Pavić smatra da je vrhunac njene glumačke karijere ("...bila je najbolja od svih u toj seriji!"). 

TV novosti, 1973. autor: Ilija Stančul

Rada je katkad igrala i pripadnice građanskog sloja, ali ni u jednoj od tih uloga nije bila tako upečatljiva kao Vuka ili Riska. Publika je od nje očekivala, gotovo tražila, da igra prostodušne žene iz naroda, te je vremenom i sama pristala na to, zadržavajući provincijsku dikciju i kada tumači gospođe (u nekim TV filmovima je koristila književnu akcentuaciju i to je zvučalo pomalo neprirodno). Njen fatum su bile, kako je sama govorila, tetke, strine i babe, i to od detinjstva, kada je na školskoj priredbi igrala neku baba-Saru. I kao sasvim mlada glumica, na pozorišnoj sceni je oživljavala žene dvostruko starije od sebe (Doku u "Zoni Zamfirovoj" ili Živku u "Gospođi ministarki"), pa joj kasnije nije bilo teško da se na televiziji transformiše u majke svojih vršnjaka: bila je samo 3 godine starija od Đuze Stojiljkovića ("Pozorište u kući"), a od Čkalje 2 godine mlađa ("Vruć vetar"). 

Uzgred, možda niste znali da je Radmila Savićević volela da rešava ukrštene reči! U maju 1986. godine, dok se pripremala za odlazak u penziju, novinarki Nadi Mihajlović otkrila je da redovno kupuje enigmatske časopise, ali da ne uspeva da ih sasvim izrešava ("...pa virim na poslednju stranu!"). Čitajući taj intervju, shvatio sam da nikada nisam napravio nijednu ukrštenicu sa njom (iako sam u par navrata koristio pojmove Riska i Dostana, a i Savku sam opisivao kao "Šurdina baba"). I onda sam rešio da u čast i pomen Radi napravim jednu specijalnu skandinavku.

Dok sam sastavljao, desilo se nešto zanimljivo: nametnula mi se Olga Ivanović, Vukina prija Snežana Nikolajević iz "Pozorišta u kući"! Prosto se pojavila kao pojam u centralnoj kombinaciji i tako sam se setio priče više puta pominjanog Siniše Pavića iz Radine monografije "Prva i poslednja", autora Dejana Ćirića. Naime, Pavić je ležao u bolnici, a Rada ga je posetila i prenela mu vest o smrti Olge Ivanović. Kazala mu je da je izbrojala 15 duša na sahrani,  i čudila se što su svi zaboravili nekada najpopularniju glumicu u Jugoslaviji. Dve nedelje kasnije, umrla je i Rada. I njena sahrana je bila slična. 

20 godina od smrti Olge Ivanović (o kojoj ću govoriti neki drugi put) navršava se sutra, 14. 09. Taj podatak bi mi promakao da se, eto, sama nije ubaštrala u sastav posvećen Radi. Zato sam nekako pronašao fotografiju na kojoj su obe glumice i odlučio da ukrštenicu posvetim obema. 

Skandinavka, autor: Mladen Marković