Oživljeni arhetip, model 2023

Svima koji su tokom prethodnih 10 godina pratili ovaj blog, poznato je da povremeno pišem o turbo-folk fenomenima, bilo da su u direktnoj ili tek asocijativnoj vezi sa enigmatikom. Kuoriozum o kome bih rekao par reči je sam po sebi enigma, te je uslov za osvrt bez sumnje ispunjen. No, smisao teksta nije nasilno uključivanje estradne pojave koja je uzdrmala region u enigmatski sistem, već fenomenološka analiza jedne nove masovne histerije. 

Kod nas se nekada davno zapatila jedna arhetipska slika kojoj ni novi vek, ni novi milenijum nisu mogli ništa: slika Koštane. To je, dakle, idealizovana predstava mlade, ljupke, bezazlene i siromašne Cigančice koja pesmom i igrom pravi ršum, zavodi bogataše i celokupnom pojavom dovodi kafansku publiku u stanje ekstaze. Bora Stanković je naglašavao da Koštana nije bila lepotica, pa ni sam lik nije izgrađen na njenim fizičkim atributima, ali se u našoj nadsvesti vremenom oblikovao i taj zahtev, kao uslov za ovaploćenje i proglašenje nove Koštane.

Naravno, ono što arhetipsku Koštanu u nama čini pravom i nezamenljivom je moć da gane i dirne u dušu golim glasom. To je neka vrsta natprirodnog dara koji nije strogo muzički, a koji pevačicu čini masovnom metom za projekciju najsuptilnijih osećanja. Teorijski i praktično, pevačica može biti muzički genije, ali bez tog dara. I obično je tako. 

Koštana iliti narodnjačka superzvezda ne može, niti je ikada mogla biti solistkinja svetskog kalibra i izraza. Pevačice okrenute svetu obično potiču iz dobrostojećih porodica, pristojno su obrazovane i ne prelaze put od blata do zlata, koji je izuzetno bitan za masovnu identifikaciju. Nova Koštana može biti samo čeljade sa margine, seljančica zakržljala u intelektualnom razvoju, muzički ograničena na domaći izraz, ali sa natprirodnim darom. 

Taj natprirodni dar se u svetu muzičke industrije označava kao komercijalni talenat. I kada preskočimo sve manje ili više uspešne pokušaje iz dvadesetog veka da se Koštana reinkarnira i materijalizuje na estradnoj sceni u što prirodnijem izdanju,  nužno se moramo zadržati na slučaju Svetlane Cece Veličković (kasnije Ražnatović). Kada je imala 18 godina, specijalno za nju je u kontroverznom filmu "Nečista krv" Stojana Stojčeva dopisana uloga Koštane, i to kao garancija uspeha projekta uz njenu finansijsku podršku (uzgred,  Arkanu se često pripisuju sve zasluge za Cecin uspeh, ali zvanični podaci iz PGP - a kažu da je njen album iz 1990. jedan od najprodavanijih u istoriji ove kuće, što je praktično čini poslednjom jugoslovenskom diskografskom zvezdom). Kasnije je povukla ulogu i projekat je propao, ali je zahvaljujući silnoj medijskoj halabuci uspešno oživljena arhetipska slika, koja je tokom narednih godina činila okvir Cecinog lika u medijima. 

I tako, devedesetih smo imali Cecu, seljančicu koja svojim infantilnim altićem dopire do srca narodnih masa (ostale tačke iz njene biografije ovde nisu tema), pa smo malo sačekali da se rodi i odraste jedna njoj slična... i sad imamo novu Koštanu, u stvari: novu Cecu, apgrejdovanu, abartovanu, dekriminalizovanu i blago redizajniranu, model 2023. Zove se Aleksandra Prijović.

Da, svi smo već čuli da je oborila koncertne rekorde u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, videli smo i reportaže, čitali o tome. Baš kao u vreme uzleta Aleksandrine mentorke Lepe Brene, mediji nam nude ozbiljne sociološke analize tog fenomena, svi se utrkuju da daju svoj sud, oni koje je svojim uspesima na određeni način ponizila se javno iščuđavaju, drugi lamentiraju nad neukusom omladine bez sistema vrednosti... a običan narod regiona je, prosto, voli. 

Među analitičarima, najglasniji su oni koji veruju i tvrde da je za golemi uspeh kafanske pevaljke sa osnovnom školom (koju je, inače, završila u Belom Manastiru, valjda su je tamo opismenili da bar ume da prebroji silne milione) krivo agresivno medijsko propagiranje njenog lika i dela tokom poslednjih godina, preciznije: otkad je ušla u porodicu Živojinović. Pa dobro, ali kako onda objasniti to što je u Hrvatskoj takoreći više vole nego u Srbiji? Ako smo mi žrtve brainwashinga posredstvom medija sa nacionalnom frekvencijom, kakve to veze ima sa Hrvatima, ko je njima isprao mozgove, kako i gde su u Hrvatskoj propagirane cajke? A ako porodica Živojinović ima toliki uticaj na javno mnenje, na svaku pojedinačnu svest, na svačiji ukus, pitanje je zašto ne iskoriste tu čarobnu moć za reanimaciju komatozne karijere Lepe Brene koja je sa mikrofona prešla na trgovinu čarapama? Uostalom, možda je Pretty Brenda već umorna od estradnog cirkusa, ali ima Živojinovića koji su ga željni, pa se opet nameće pitanje zašto nisu pokrenuli mašineriju onomad kad je prvenac bračnog para Živojinović Stefan Emerald pokušao da lansira hit i postane pevač?

Sama Aleksandra, doduše, otvoreno pripisuje pola svog uspeha suprugu i kao da od skromnosti ne uspeva da shvati šta se tačno dogodilo. A tu zapravo nema velike filozofije: od svakojakog kiča i šunda, jeftine, prazne, gotovo skaradne elektronske "muzike" koja nam se svakodnevno servira angro, narod je izabrao baš nju. I dok se javnost bavi periferijom slučaja kroz vulgarnu racionalizaciju respektabilnih rezultata, u vazduhu ostaje jedna činjenica koja se svesno izostavlja iz analiza: ljudi vole da je slušaju, a na takvu stvar se ne može uticati nikakvim trikovima. Mediji su samo mogli da je učine vidljivijom, da posreduju i da pokažu prstom na nju, ali ni više, ni manje nego što pokazuju prstom na neke druge kojima to ne pomaže da postanu zvezde. A takvih je na desetine, možda i stotine. 

U suštini, Aleksandra Prijović je jedna izuzetno pozitivna figura, i kao zvezda novokomponovane muzike, i kao sociološki fenomen. Pre svega, odlično peva, takoreći diže narodnjačko fraziranje na nivo umetnosti. Uz to, nema ničeg subverzivnog u njenoj pojavi, sve je tu dozirano, decentno i primereno publici od 7 do 77; ono što je štrčalo je otfikareno (ko je rekao: nos i uši?!), ono što je nedostajalo je nabudženo (da ne bude zabune: ovo se odnosi na usne i sise, ne na maturu), svoje ranije uzore poput Vide Pavlović, Verice Šerifović i drugih romskih pevačica je odložila ad akta, lukavo je napravila zaokret ka modernom folku a la Ceca i nametnula se kao njena jedina prava estradna naslednica. I još jedna stvar: prethodna Koštana zvanično nema romskih gena (mada je internet komentatori u formi uvrede često proglašavaju Cigankom), ali je zato ova nova donela iz Hrvatske jedan romski frtalj (deda po majci joj je bio Rom), tek da se što bolje uklopi u arhetip.