Kao zagovornik proenigmatskih interesa i izabrani saradnik Milorada Živanića, i ja sam odmah nakon antiskupštine morao da osetim prste crne ruke na svojoj koži. Do tog trenutka sam imao izvestan otklon prema cirkusu u ESS - u, pa je moje učešće u diskusijama tokom 2013. i 2014. godine bilo stranački nemotivisano, nakićeno ironijom i humorom. Iako mi mnogi detalji nisu bili poznati, razumeo sam situaciju (u suprotnom, zasigurno ne bih učestvovao na konkursu u čast Artura Vina, niti bih u januaru 2014. godine prihvatio saradnju sa "nečasnim" urednikom Alo razbibrige).Od svih pučista, bio sam u sukobu jedino sa Veprovom Glavom. Do problema je došlo u oktobru 2013. godine, kada sam javno i oštro reagovao na prostačko omalovažavanje dvojice kolega, enigmatskih autora Rešada Besničanina i pokojnog Milana Šabana. Na moju inicijativu, ratne sekire smo svečano (i javno) zakopali u avgustu iduće godine, kada sam - bez obzira na sve - dao doprinos lukavoj proenigmatskoj akciji "Biseri enigmatike". Kasnije sam učestvovao i na Memorijalu Vojislava Gložanskog.
Sindikalac je do januara 2015. godine za mene bio poluanoniman. Retko sam posećivao blog Enigmote(t)ka jer me nije privlačio suvoparni sadržaj koji se tamo plasira, ali sam u novembru 2013. morao da mu se obratim privatnom porukom, pošto sam saznao da se mojim imenom na njegovom blogu igra ping-pong pod maskama. Naime, anonimno sam optužen (ili optuživan) za pisanje zapaljivih anonimnih komentara! Za mene je to bilo izuzetno uvredljivo, jer sam na taj način označen kao predstavnik marginalaca koji se motaju po enigmatskim blogovima, i kojih u srpskom enigmatskom društvu ima kao kusih pasa (to ovaj feljton reljefno prikazuje).
Ja nisam baš iz poslednje kuće kao Sindikalac da bih sebi mogao da dozvolim uplitanje u nečasne zavrzlame iz interesa (a uz to, nisam ni imao interes, jer me Alo razbibriga nimalo nije zanimala; štaviše, em sam ranije svojevoljno prekinuo saradnju, em me je urednik u međuvremenu - na promociji Radakovićeve knjige - bezuspešno zvao nazad), i samim tim sam morao da reagujem. Sindikalac mi je odgovorio da on, ah, nema ništa s tim (napomena: administrator bloga koji dozvoljava da se tuđe ime blati u anonimnim komentarima je 100 % odgovoran za to blaćenje; to je logička nužnost). I tu se naša prepiska zauvek završila. Kasnije sam nekoliko puta na blogu Enigmote(t)ka komentarisao enigmatske aktuelnosti, dajući svoje stavove na uvid i skrećući pažnju na činjenicu da sve što želim da kažem, govorim javno i u svoje ime.
Sa starim Miroslavom Lazarevićem nisam bio u kontaktu od 2014. godine, a ni sa Zoranom Radisavljevićem. Ovom prvom lično nemam šta da zamerim, korektno smo komunicirali i sarađivali, ali šire posmatrano, kao ljubazni i slatkorečivi starac sa satarom i motornom testerom, on jednostavno nije protagonista, već antagonista ove telenovele. Prema ovom drugom se dosledno odnosim kao prema razmaženom petogodišnjem detetu, i stoga u svom poslednjem obraćanju glavešinama bande crna ruka nisam ni tražio njegovo javno izvinjenje. Smatram da je besmisleno pozivati takvu osobu na odgovornost, kao što je besmisleno očekivati od starca diskutabilnog psihičkog statusa da iznenada shvati svoju ulogu u antimoralnoj, antistatutarnoj i antienigmatskoj kalaburnji.
Elem, Sindikalac je na antiskupštini diskretno otkrio istaknutim učesnicima da je on, zapravo, moj obožavalac... ili nešto nalik tome! Zvezde pre ili kasnije upoznaju svoje najvatrenije fanove, a ja sam, eto, došao u situaciju da me do ludila "obožava" neko koga jedva znam po imenu i koga ne mogu da prepoznam na fotografiji. Takvih slučajeva je, doduše, bilo u šou-biznisu, te su neke pop-ikone platile glavom svoju distanciranost od fanatičnih anonimusa... a ja sam nagrađen novom uvredom i trećim mestom na listi "neprijatelja" ESS - a, iza Milorada Živanića i Slavka Bovana! Veprova Glava me je odmah potom optužila za rovarenje i anonimno blaćenje, navodeći da je Sindikalac "uhvatio moju IP adresu"!
Ta epizoda (koja je svojevremeno u triptihu obrađena na ovom blogu) pojavno jeste naivna i bezazlena. Ali suštinski nije. Budući da nikada u životu nisam radio ništa ispod žita, spletkario ili učestvovao u prljavim poslovima (da jesam, ko zna gde bi mi bio kraj), u moj mentalni okvir ne može da stane ni budalaština kao što je anonimno zakuvavanje. Zapravo, ja sam se do tog trenutka stanjem u ESS - u bavio na najblagonakloniji mogući način, ne držeći nikome stranu, ali ostajući na strani enigmatike! Uz to, nisam balansirao (jer sam po rođenju operisan od diplomatije), već je to, prosto, bio moj iskreni stav. Tako sam, recimo, na blogu Enigmote(t)ka 20. avgusta 2014. godine napisao: "Mogao bih da kažem nešto u ime mlađih od 50 godina koji po logici stvari imaju budućnost... kad bih znao šta se od ESS - a sme očekivati. Lično ne očekujem ništa, i oduvek sam mislio da je to jedna kobajagi organizacija, sa kobajagi članstvom i kobajagi predsednikom (...) Smatram da je u trenutku kada treba doneti pametnu odluku nevažno da li je kandidat plaćao članarinu ili nije. Važno je šta nudi, kakav program ima, koliko mu se može verovati, kakva dela stoje iza njega (...) Konačno, moram da kažem da je aktuelni predsednik prema meni bio vrlo korektan (...) Pošto se Alo razbibriga navodi kao njegovo ključno nedelo, iako nisam upućen u pozadinu priče, ni u kom smislu se ne osećam oštećeno (...) ali poznajući naš mentalitet mogu da pretpostavim da u Boru niko neće reći nijednu lepu reč o njemu, a mene, eto, nije sramota da kažem istinu, tj. onaj deo koji me je zakačio."
Uz sve to, podržao sam ustoličenje silom predsednika Aleksandra Jankovića, žmureći na oba oka i očekujući rasplet koristan po enigmatiku, pošto je Živanić već podneo žrtvu. U stvari, Aleksandra sam blanko smatrao jednim od nas tj. časnim enigmatom koji je pristao na učešće u petljavini u korist viših ili opštih proenigmatskih ciljeva (ovo zvuči kao oksimoron, ali ko razume shvatiće). Sreo sam ga jednom u životu (na SES - u Vranju), i u mojim očima je kao ličnost bio neutralan. Kao enigmatski autor, na ovom blogu je opevan u oktobru 2013. godine, i tada sam izneo pohvalnu ocenu njegovog rada. Kasnije sam u diskusijama primetio i da je pismen. 16. februara 2015. godine, u postu o IP adresi, kada je postalo sasvim jasno da sam na nišanu, napisao sam: "Drago mi je što je i novi predsednik ESS - a neko ko ima kredibilitet, jer samo takvi ljudi mogu da predstavljaju enigmatiku, a ukoliko se jednom desi da na to mesto dođe Dimović ili neko iz njegovog čopora, to će biti uvod u blisku apokalipsu enigmatike." Međutim, uskoro se pokazao da je njegova neutralnost odličan plastelin za crnu ruku, a kakav je kao enigmata u tom procesu nije bilo važno. Važna je bila njegova formalna pismenost koja je stopostotno stavljena u službu antienigmatskih interesa. Koliko je sadržinski blizak nepismenima postalo je očigledno tek kada se ispostavilo da nije u stanju ni da shvati svoju ulogu u nečasnom scenariju.
Nastaviće se
Нема коментара:
Постави коментар