Onoga dana
kada je Milorad Živanić izabran za predsednika, u kasi ESS – a nije bilo ni cvonjka.
Tačnije, stanje na računu je bilo: minus 300 dinara.
Dakle, do
tog 16. marta 2013. godine predsednik ESS – a je bio Miroslav Lazarević, jedan od glavnih aktera kasnijeg virtuelnog
hita, krimi-komedije „Drž’te lopova“, a osnovano se sumnja da je on, kao starešina
te organizacije, raspolagao i novčanim sredstvima ESS – a. Glavni izvor prihoda
je, dabome, bila slavna Alo razbibriga.
Ovde je
bitno reći da se u dugom periodu, od 2010. do 2013. godine, nije mnogo (ili bar: ne glasno) govorilo o privatizaciji i uzurpaciji te velelepne tezge, tj. formalno
je pripadala svim članovima ESS – a. Urednik izdanja je bio Milorad Živanić, a
budući da sam se ja u to vreme priključio beogradskom enigmatskom cirkusu,
stekao sam utisak da je predsednik ESS - a neka vrsta ober-urednika.
Da nije bilo
tako, u februaru 2011. godine verovatno ne bih dobio mesto u toj teskobi, budući
da su sve strane već bile trajno podeljene tj. zauzete (ko ih je podelio,
kako i po kojim kriterijuma ne znam, ali znam da svaki enigmatski list ima tendenciju da formira stalnu saradničku ekipu iz praktičnih razloga;
uz to, kada je izdavač platežan, očekuje se da oni koji ne pripadaju A timu
budu nezadovoljni, tako da je u tom smislu sve bilo u redu). Kako god, Lazarević mi
je obezbedio polovinu strane, tj. malu skandinavku (13 x 10). U svakom broju su
objavljivane po dve takve, a autor one druge je najčešće bio Dragan Ristić (ređe
Krsta Ivanov, Duško Lazić, Milorad Živanić, Dragan Lojanica, Sreten Perić i
možda još poneki gost). Nisam bio upućen u to koliko su ostali članovi ESS – a zainteresovani za tu skandinavčicu, ali sam primetio da je to jedina relativno
slobodna rubrika.
Čudno je što
se do 2013. gotovo niko nije žalio na nemogućnost da štogod objavi u prestižnom
podlisku, a onda je odmah nakon proglašenja novog predsednika ESS – a,
Radisavljević javno potegao argument o samovolji urednika, tvrdeći da Branislavu
Nikiću nije bilo dozvoljeno da plati članarinu u naturi! Neverovatno je
da sam ja, kao novo lice, dobio priliku da objavljujem u Alo razbibrizi,
a jedan svima poznati, nikome omražen i pride dobar enigmata kao Branislav
Nikić – to nije mogao čak ni na ime članarine! Ako se to zaista desilo – ko je
bio odgovoran? Lazarević ili Živanić? Pa, od 16. marta 2013. na to, slična naivna
i sva ostala ozbiljna pitanja, odgovor je (bio) isti: ovaj drugi. Međutim, moj
slučaj govori da Lazarević nije samo brojao novac, već je mogao da odlučuje i o tome ko će ga zaraditi.
Ok, a ko je od
njih dvojice trošio novac ESS – a do 2013. godine? I na šta? Ako je stari
predsednik predao novom praznu vreću, razumno je pretpostaviti da je sve što je
inkasirano tokom njegovog mandata investirano u projekte od opšteg enigmatskog
značaja. Pa, gde su te investicije, zašto ih Živanić nije nasledio? I ko je
video vajdu od njih (osim skupštinskih pijandura)? U šta je to Lazarević ulagao
novac?
Eto, čak sam
i ja, kao sasvim levi član tadašnjeg ESS – a i sporedni, ali redovni saradnik Alo
razbibrige – nakon zahvaljivanja na saradnji ostavio u toj kasi nekoliko
hiljada dinara. Naime, poslednji honorar sam dobio 31. decembra 2011. godine
(ne sećam se tačno, ali recimo, za period: avgust – oktobar). Sve ono što je
objavljeno u novembru (4), decembru (4) i tokom naredne godine (17 + x), nije mi plaćeno. To su, naravno, i tada bile bedne pare, ali daštanja
radi se pitam šta li sam to platio ESS – u, ako znamo da: a) savez nikada ništa
nije uradio za mene, i b) non-stop je (bio) bankrot, bez ikakve nade da će se
na računu zadržati koji obol, makar bio moj.
Na koji tj. čiji
su račun tada honorari uplaćivani, ko je podizao, raspoređivao i prosleđivao
pare, mene, zapravo, nije zanimalo. Kao što sam
objasnio, predsednik ESS – a i urednik Alo razbibrige su sve radili
zajedno, i doživljavao sam ih kao jednu osobu sa dve glave. Stoga mi kasnije
nikako nije bilo jasno zašto se sve što je prljavo i mutno prebacuje u ovu
drugu glavu, a onoj prvoj se crta oreol?
To što su se
te dve glave uoči izborne skupštine malo podžaveljale (i to zasigurno ne oko
kvaliteta enigmatike ili nekih uzvišenih enigmatskih ciljeva, već oko poznatih
i vrlo prizemnih stvari) bio je odličan šlagvort za lukavi manevar Veprove
Glave, za novu eskalaciju Radisavljevićeve egoenigmatske psihoze, i za
majmunisanje poluanonimnog mediokriteta Sindikalca. Ali, objektivno, ono za šta je kasnije u
serijama i talasima optuživao Živanića, Lazarević i sam snosi bar polovinu odgovornosti
– tim pre što je potpao pod uticaj crne trojke, i posvetio se krivotvorenju
bliske istorije i tumačenju aktuelnih činjenica po nacrtu Veprove Glave, koja je
lukavo procenila da će najlakše stići do ESS – a izigravajući starcu prijatelja.
To gotovo nikada nije rečeno ni na jednom skupu, ni na jednom blogu, i ni u jednom glasilu. A istina je.
I još nešto:
pošto starije kolege vole uzgred ili prekorno da izjavljuju nešto poput: „ja sam ti
pomogao“, „ja sam te zadužio“, „ja sam silno propatio što sam se zauzeo za tebe“
(kao što jednom reče prepodobni Cvetković, iako sam mu se za medveđu uslugu
zahvalio istoga dana, odrekavši se honorara), koristim priliku da svečano
i ponosno istaknem da ne postoji nijedan srpski enigmata kojem ja bilo šta dugujem, naročito
ne zahvalnost (osim Miroslava Živkovića, koji je insistirao na takvoj situaciji). Niti volim da budem dužan, niti me je neko baš toliko zadužio da
nisam mogao da mu se odužim. Ja inače mislim da svaka usluga mnogo manje košta ako se plati, makar je preplatili. Lazarevićev kum (onaj što je u poslednjoj Enigmi izmislio fudbalera sa prezimenom Iranov) voli onako masno, kamiondžijski da naglasi kako me je bogzna koliko zadužio (time što me je preporučio redakciji kojoj je bio potreban volonter tj. što mi je sredio da radim za Vučkovićevu platu), a da tako nešto ne bi palo na pamet i Lazareviću, podsetio bih da sam doneo njegovom klubu više desetina hiljada
dinara (iliti nekoliko stotina evra, da bude jasnije svim čitaocima), kao udarnik u humanitarnoj akciji "radimo džaba za Novu Zagonetku". Jedini
angažman koji sam dobio kao član NZ je upravo
elaborirana polovina strane u Alo razbibrizi, uz onih 11 skandinavki za
Gloriju (post Zaboravljenih 11), od kojih su samo 2 objavljene, te mi je na
kraju dara bila veća nego mera.
Nastaviće se
Нема коментара:
Постави коментар