Kad sam bio mlađan moler ja (1)

U poslednje vreme, tačnije: poslednjih godina, retko pravim belinaške parade, i to iz tri razloga: 1) to je najbolniji oblik autorskog mazohizma, 2) sve beline u kojima sam video izazove sam već napravio, i 3) određeni broj tih radova je objavljen uz veće ili manje skrnavljenje. Zapravo, postoji i četvrti razlog: pored toga što za 70 % tih radova nisam dobio ni redovne honorare, postalo je krajnje besmisleno napinjati se iz petnih žila pri stvaranju nečega što će u pripremi za štampu možda biti izmasakrirano i spušteno na nivo šunda.

Skandinavka koju danas citiram je objavljena pre 4 godine u jednim čudnim novinama, a intervencija koju je tzv. urednik izvršio je bila sitna, ali dinamitna, odnosno sasvim dovoljna da sruši čitavu građevinu. Naime, četvrti vodoravni lanac u belini 21 x 4 je presečen crnim poljem na O, a sastav je samim tim postao neviđeno glup - jer sve ono što je bilo kolateralna šteta ekskluzivne kombinacije, postalo je glavni sadržaj. I tako smo dobili tra-la-la skandinavku sa milion puta viđenom i zanatski bezvrednom molerskom belinom 21 x 3, sa hrpom dvoslova, monotonom strukturom, trocifrenim brojem itd. 

Pakleni kvaziurednički dvojac (neću spominjati imena, jer se radi o ekstremno bezvrednim ličnostima, i u enigmatskom, i u svakom drugom pogledu) ima vrlo malo sluha za nesvakidašnje enigmatske poduhvate. Nijedan od njih dvojice nikada u životu nije napravio apsolutno ništa slično, uvid u stvaralaštvo im je trajno ograničen na najvulgarniju komercijalu, a kad bi se njihove "širine" spojile, dobili bismo jednog celog imbecila koji poznaje svih 30 slova, ume da čita, ume pomalo i da piše, ali je u suštini nepismen.

Svi oni koji su sarađivali sa listom o kojem je ovde reč verovatno imaju umereno do žestoko neprijatna iskustva  (napomena: "saradnja" nije adekvatan izraz, ali još uvek nije izmišljena reč za oblik razmene u kojoj odrasli i navodno normalni ljudi besplatno rade za plate tzv. urednika, vozača i čistačica, i pride trpe svakodnevno nipodaštavanje autorske svojine). Ukratko, opisani imbecilski duo očekuje od tzv. saradnika da slanjem svojih sastava prećutno prenose autorska prava na redakciju. Prosto, tzv. saradnik se u startu odriče honorara, i prepušta svoj rad na milost i nemilost, uz svest o tome da milost neće biti velika.

.

Elem, 2013. sam prvi put napravio molersku belinu 21 x 4. Lepo sam udesio da mi tematska ličnost bude strongmen Rade Savić koji je tih dana oborio svetski rekord u benč presu, no bez obzira na to što sam koristio najprostiju moguću strukturu tj. sasvim monotone nizove, nije bilo nimalo lako realizovati ideju. Do tog trenutka sam skoro oguglao na neobjašnjive, neretko nesuvisle intervencije (za ilustraciju: jednom sam u duplerici izbrojao 11 novih crnih polja! 11 komada!), ali to su bili obični sastavi, nikakav poseban autorski trud time nije bio degradiran. Međutim, kad god bih poslao nešto specijalno, očekivao sam da se to ispoštuje ili da se kompletno odbaci. Nije bilo tako.

Zašto su mi upropastili ideju? Pa, zato što, kao što već rekoh, ni jedan, ni drugi nikad u životu nisu sastavili ništa vredno pomena. I zato što su imbecili, dabome. Zamislite: zbog reči POVEST! E, zato je bitno da urednik ima širinu, jer kad ima tu deficitarnu osobinu, on nužno zna malo više od ovog uskog. Ja sam, eto, imao na umu da je Jovan Dučić srpski pesnik, i  računao sam: ako je on u čuvenoj "Pesmi ženi" mogao da kaže: "Srce ima povest...", to mora biti srpski jezik. Ali... tzv. urednici i ja očigledno nismo išli na ista predavanja (ovaj prvi se obrazovao u kućnoj radinosti, valjda uz apokrifno jevanđelje, a ovaj drugi na nekoj portirnici, uz Eureku i Enigmu... teško je naći zajednički srpski jezik sa takvim profilima).