I
Ludih devedesetih, u vreme kada sam se zainteresovao za enigmatiku, pre svega za ukrštene reči, srpski enigmatski časopisi su već bili pogođeni krizom identiteta, i bilo je teško pronaći nešto vredno i uzorno u poplavi autorske i neuatorske konfekcije. Na ovom blogu je mnogo puta obrađivana besmislena masovna imitaciji modela 6 x 6, i prećuto ili otvoreno nametanje šablona saradnicima, što je vrlo brzo dovelo do potpunog gašenja kreativnosti, ali ćemo to još jednom elaborirati, kako bi kontrast na koji želim da ukažem bio očigledniji.
Recimo, u Huperu, listu koji je tokom čitave te decenije okupljao najviđenije srpske autore ukrštenih reči (i pojedine diletante koji su vanenigmatskim sredstvima dobijali strane), moda je praćena (i diktirana) tako što je u svakom broju bilo po 80 do 90 % radova sa prokletom imitativnom belinom. Bilo je i autora koji su se odupirali trendu: Mladen Đurđević, Žarko Đokić, Milorad Živanić i Slavko Bovan; Ivica Mlađenović je konstruisao simetrične, arhitektonske likove sa ličnim pečatom, Veljko Dopuđa se držao čuvenih stepenastih belina, a najveću stilsku raznovrsnost je demonstrirao Rešad Besničanin (sticajem okolnosti, rano je napustio ekipu). Svi ostali (ili gotovo svi) su se besomučno trudili da što više liče jedni na druge, da se ponište kao ličnosti, da nedostatak ideja nadoknade oponašanjem i da, razume se, ispune očekivanja uz najmanji utrošak energije.
Zapravo, moda 6 x 6 je ponizila zdravi smisao za ukrštanje, odbacila ličnost autora kao tehnološki višak, i naposletku uništila srpsku ukrštenicu. Tu belinu, uz malo vežbe i truda, mogao je da napravi bukvalno svako... i svako je pravio. Ako je to odbijao, a nije imao minuli rad kao pokriće za neposlušnost, proglašavan je lošim sastavljačem i fušerom. Tako je došlo do apsurdne situacije u kojoj su npr. Branko Nikolić ili Milenko Mijatović, dva izrazito slaba autora, postali vrlo kurentni u autorskim časopisima, pa i u Huperu, odnosno poželjniji od onih koji nisu bili spremni da izigravaju ovce.
U teoriji, karakter se vrlo visoko kotira, pa svako malo neko nekog kori zbog ljigavosti. U realnosti, kad čovek ima karakter - to mu je čist minus. Čak i u enigmatici. Da se razumemo: ljudima koji nemaju ličnost je mnogo lakše, jer nemaju šta da guše u sebi prihvatajući tuđe ponižavajuće uslove: oni mogu da se sakriju iza reči
fleksibilnost, mogu sebe da predstavljaju kao praktične,
snalažljive, inteligentne - prosto zato što im je inteligenciju u stomaku, a od nervnog sistema nemaju ni kičmenu moždinu, a kamoli ono gore.
I tako su fleksibilni srpski enigmati bez kičme i mozga oterali iz ukrštanja sve oblike igre, izazova i gimnastike uma. "Biti ovca" je postalo conditio sine qua non, urednici su izričito zahtevali od saradnika da prave iste ukrštenice, a albomaniju su mogli da ignorišu samo slobodni strelci, poput Vojina Krsmanovića. Uz sve to, neki izrazito talentovani belinaši (kao Nebojša Dragomirović) su uporno premašivali nepisanu normu, stvarajući iluziju mediokritetima da su i oni na pravom putu (hipotetičko razmišljanje jednog mediokriteta: "Ja ne umem kao on, ali ću zato napraviti 10 komada sa 6 x 6, sa restoranima i atamanima, urednik će biti oduševljen, fino ću zaraditi i ič se neću mučiti").
Jan Bažik je tako objavio milion ukrštenica u svim mogućim listovima - a nijedan od njegovih sastava nije zaslužio da bude zapamćen (ono malo što je bilo izuzetno je citirano na ovom blogu). I ne samo on: Mihailo Reljić, Žarko Pešić, Milinko Pučijašević, Vojislav Skoko, Saša Čolaković i još xy fleksibilnih i hiperproduktivnih čija imena ne vredi ni spominjati, jer, realno, nisu dali nikakav doprinos enigmatici. Radili su samo za pare, plaćeno im je i tu se priča završila. To što su prodali možemo da računamo u enigmatiku, a i ne moramo, jer je to isto kao kad bismo za babu koja primitivnim nerotkinjama prodaje vodicu protiv steriliteta rekli da je doktorka.
Ukratko, 1999. godine, pri kraju te kobne decenije, srpska ukrštenica je vrednovana isključivo kroz beline. Četvrtaste, naravno. Ništa drugo nije imalo prolaz i nije bilo bitno. A od svega nije ostalo ništa.
II
Nedjeljko Nedić, sjajan autor križaljki, istraživač granica kombinatorike i enigmatski hroničar, na svom blogu (OVDE) navodi spisak svih križaljki sa molerskim belinama 5 x 14 koje su objavljene u hrvatskim časopisima od 1987. godine do naših dana. Eto, taj spisak vrlo precizno oslikava trendove u jednom uređenom enigmatskom sistemu: kombinatori idu jedni za drugima, ali ne u pravcu mraka i besmisla kao srpski autori, već prema afirmaciji kroz dostizanje najuspešnijih. Pored spomenutog pionira Pauletića, na listi su: Enes Gudić, Mate Medvidović, Nedjeljko Nedić, Ivica Šako, Antun Cvitković, Jovan Nedić, Vojin Krsmanović, izuzetni Željko Jozić (sa čak 8 takvih moleraja i rekorderskim 6 x 14), te Božidar Šimundža, pasionirani korisnik patenta (preko 50 replika). Razume se, neki autori su majstorski odgovorili na izazov, neki su bili blizu uspeha, a neki su samo pokušali, ali sve se piše, i - što je najvažnije - zapisano ima svoju svrhu: govori o esnafskim ambicijama i razvoju oblasti kroz pozitivno podražavanje.
Da li u srpskoj enigmatici postoje slični hronološki spiskovi? Nažalost, u periodu koji je Nedjeljko prečešljao, srpska ukrštenica se razvijala samo u korist fleksibilnih, tj. naniže tj. prema dnu. Retki pojedinci koji u kreiranju upotrebljivih belina bez tržišne vrednosti vide intelektualnu provokaciju su: Jadran Goloigra, Novo Zekić, Sreten Perić, Rešad Besničanin, ja i nekoliko prolaznika. Sve liste koje bismo napravili, svele bi se na ponavljanje ovih imena po različitom redosledu, i uglavnom bi se odnosile na četvrtaste beline. Osim Rešada i mene, niko nije imao dovoljno entuzijazma za okušavanje u drugim teškim stilovima. Osim mene, za 30 godina se nije pojavio niko ko ukrštanje shvata kao stvaralaštvo sa korisnim varijetetima.
Dakle, umesto o belinama koje služe za afirmaciju i uspostavljanje hijerarhije kao u hrvatskoj enigmatici, srpski hroničari bi - ponosni na nacionalne enigmatske rekorde - mogli da pišu o tome koliko je miliona ukrštenica sa istom ili sličnom belinom 6 x 6 (ali sa različitim slikama!) produkovao njihov bos & comp. To bi izgledalo ovako: 1987 - 200, 1990 - 300, 1998 - 800, 2005 - 400 000, 2013 - 1 500 00, 2017 - 6 000 000. Takođe, mogli bi da pišu o tome koliko je ko ukrštenica objavio bez honorara, u korist duševno obolelih urednika (tu bih ja, bez obzira na najkraći staž, verovatno bio prvi sa blizu 1000 komada), a široku publiku bi ludo zabavilo i upoznavanje sa bližom istorijom krovne organizacije srpskih enigmata, pod imenom ESS, kao i njenih grobara.
Konačno, naše enigmatske liste sa "naj-ovim" i "naj-onim" - to se mora imati u vidu - prevazilaze nacionalne teritorijalne okvire i kandiduju nas za najgore u galaksiji. Pitanje je da li u svetu uopšte postoji država u kojoj je autorski rad ovog tipa za kratko vreme toliko obezvređen i obesmišljen (možda se tako nešto desilo u Azerbejdžanu ili Laristanu, treba proveriti), ali je sasvim izvesno da smo do propasti putovali preko slavne beline 6 x 6. Ona je bila uvod u apokalipsu i izvanredni instrument za srozavanje kriterijuma na nivo kretenizma, kao i za izbor tog kretenizma za dominatni pravac "razvoja".
5 коментара:
Ja sam se u tome i u brojnim drugim prilozima bazirao samo na hrvatske časopise jer sam ih mogao pratiti. Tijekom DR-a nijedan list iz Srbije nije uopće dolazio u Orašje, a po njegovu svršetku na kioscima su osvanula neka izdanja banjolučke Bine, Color Pressa iz Novoga Sada, Orbite, Monopoli itd. U svima njima skoro su same skandinavke, a u njima upravo te dosadne bjeline 6 x 6. Kako znam za Rešadove prijeratne moleraje, mislio sam ipak da je pored njega još 10-ak enigmata prihvatilo tu vrstu bjeline, ali nije. Mislim da je to velika grješka.
Nedjeljko, enigmatske listove koji su devedesetih i kasnije izlazili u Srbiji niko nije mogao da isprati. A i da jeste - džaba bi ih kupovao, jer u njima nije bilo ničega vrednog pažnje. To su listom bile tezgaroško-amaterske zbirke bljutavih serijskih radova.
Po mojoj proceni, od 1991. do 2001. redovno, periodično, nekoliko puta ili jednom izdato je preko 100 enigmatskih časopisa i "časopisa" pod različitim imenima, iako je bar 80 sadržinski bilo potpuno isto, tj. bez ikakve sadržine. Nečuvena hiperprodukcija je posledica velike koncentracije alavih krembila na malom prostoru, koji su koristeći bagatelnost ove novinske forme i odsustvo bilo kakve kontrole, počeli da se takmiče u pokrivanju tržišta. Tako se nametnula snažna potreba za mehanizacijom procesa, jer je autor postao usporavajući faktor, a njegov honorar bespotreban izdatak u ludoj trci za novcem.
U takvoj sitiuaciju, za enigmatiku više nije bilo mesta. Sve je postalo novac, i zloupotrebom vizuelne sličnosti šund-ukrštenica i normalnih radova, novi listovi tj. tomovi smeća sa novim nazivima, ali bez ikakvog koncepta - nicali su kao pečurke.
Autorska enigmatika je upala u "ludističku" krizu, i zato je isplivala na površinu "spasonosna" belina 6 x 6: taj model je navodno omogućavao uštedu vremena i kakav-takav kvalitet, valjda u vizuelnom pogledu (a poznato je da se ukrštenica bez beline još grđe može isfušariti tj. može biti još gluplja od one sa 6 x 6, pa u cajtnotu, sa 300 tezgi na vratu, mnogi su pravili baš takve, poput Polića, Maksimovića itd). Tako sam jednog meseca neke 2000. godine izbrojao preko 200 ukrštenica pokojnog Bažika sa belinom 6 x 6! I to samo u listovima koji su mi bili dostupni, a mogu samo da pretpostavim koliko je imao ukupno! Dakle, brzina je postala ključna stvar u takmičenju sa mašinama, a i obećavala je nekakvu zaradu - jer je autor počeo da koristi formulu "100 x skoro ništa je ipak nešto"; stoga su čak i Nikolić, Ivović, Mijatović, kao izraziti antitalenti, mogli da objavljuju po 150 ukrštenica mesečno - samo ako ih pošalju na vreme.
Onda su počeli da nam zatrpavaju kioske moronski Spasojevićevi Rubikoni, pa novosadski bofl (najpre sa autorima), budići, rudići i svi redom.
Već sam pisao o tome, ali rekao bih još jednom da su u tom periodu srpsku enigmatiku pokušavali - svako na svoj način - da sačuvaju samo Krsmanović (Zagonetka, Orbita) i UE Vuk Karadžić (Marbo); uvek izdvajam Ratka Stojkovića, kao njihovog najozbiljnijeg ukršteničara). Nešto je radio i Dopuđa sa Dragomirevićem, mislim da se serija izdanja zvala Hobi.. i to nije bilo rđavo. Ljubiša Jakšić je izdavao Beokviz, list bez ikakve mere, stila i smisla. U Enigmi je u periodu 1998 - 2002, do Rešadovog povratka, objavljeno najviše 10 kvalitetnih ukrštenica. Dakle, 10 komada za 5 godina! Eureka je i u zlatno doba bila zbirka đubreta, ali je u ovom periodu totalno otišla u ku*ac (Žarko Pešić - 50 % sadržaja). I da ne nabrajam dalje.
Ukratko, situacija nije ostavljala luft za negovanje i unapređivanje esnafa. Sve je bilo u funkciji lake zarade.
Rešadu, kad se opet pojavio, nije imao ko da replicira, jer su autori ili pomrli, ili posenilili, ili se pretvorili u mašine. Novih ljudi nije bilo jer su ih agresivni ludaci terali motkama. 10 (deset) godina, od 2000 do 2010. se nije pojavio nijedan novi autor! Zašto? Zato što nije imao kome da se javi, enigmatika više nije postojala u ovoj zemlji, postojala je samo softverska hiperpodukcija. I to je cela priča.
Dakle, Ned, ništa nisi propustio. I da su srpski listovi sve vreme stizali u Orašje, brzo bi shvatio da nema smisla bacati pare na go*na.
Kao "bjelinofil" osjećam se dužnim kazati neku, na ovu temu. O bjelinama sam razmišljao na razne načine, analizirao svoje i tuđe bjeline, imao zamjerke i na svoje i na tuđe, dopadale su mi se i tuđe i neke moje, ali mi se nerijetko nametalo i jedno, čini mi se posve logično pitanje: kome i za koga ih pravimo? Šta one znače onome ko kupuje novine i tako se susreće i sa nama i sa našim bjelinama, bile one 6x6 ili 8x8 i da li ih pravimo zbog njega? Ili možda koja desetina ljudi u svom uskom krugu pokazuju jedni drugima "bjelinsku" silu, ili "samo" da i oni to mogu, ili ne daj bože, prepotentno pokazuju kako su nadmoćni u odnosu na kolegu ili kolege?
Možda nam kao odgovore na ova pitanje mogu dati "brzinska" enigmatska takmičenja na kojima nema previše "bjelinaca" sa peharima u rukama, a s druge strane, moćnim bezbjelincima ne pada na pamet da "dopuste" takmičenje najuspješnijih radova, pa i ukrštenica, u toku jedne, bar "međususretske" godine. Elem, ukrštenice sa i bez bjeline, zapravo njihovi autori, me nekako podsječaju na hipotetičku trku sprintera i maratonaca gdje bi sprinteri na startu imali zavidnu prednost, a maratonci bi, zbog prirode stvari, vječno pobjeđivali, a startno preimućstvo se ionako ne registruje, pa samim tim i ne uzima u obzir.
Mene što se tiče, ponudio bih i moje viđenje slučaja i ukrštenicu uporedio sa bračnim kategorijama gdje bi; ukrštenica bez bjeline i sa bjelinom 6x6 predstavljala brak iz interesa, a ukrštenica sa bjelinom brak iz ljubavi!
Živila ljubav!!!
Novo Zekić
Dobru si paralelu napravio, Novo.
Ne znam koliko sam bio jasan: ja ni teorijski, ni praktično nisam protivnik belina, štaviše, njihovu smislenu upotrebu smatram vrlo korisnom po enigmatiku. Ali nije dobro kad se bilo koja stvar zloupotrebom pretvori u svoju suprotnost i izgubi vezu sa osnovnom idejom.
Zato sam kao eklatantan primer naveo stanje u hrvatskom enigmatskom društvu. I oni nisu imuni, ali je belina kod njih sačuvala smisao: ili služi za demonstraciju posebnog kombinatorskog umeća, ili kao izazov za pomeranje granica. Pri tom, njihovi su kriterijumi osetno stroži od naših, i tačno se zna šta belina sme, a šta ne sme da sadrži da bi se smatrala uspešnom. Na primer, koristeći hrvatske enigmatske standarde, Tošić je u rangu sa Životom Stankovićem, tj. još nikad nije napravio nijednu kvalitetnu belinu (a napravio ih je milion). Prosto, kod njega uvek postoji nešto iskonstruisano, izmišljeno, neuko ili nenormalno.
Ako smo realni, priznaćemo da je Vjesnikov kviz bio najbolji enigmatski časopis u bivšoj zemlji, i svi (ili skoro svi) današnji hrvatski autori su izučili tu školu. A bili su dobri đaci. A srpski autori nikad nisu ni izgradili standard, jer je kod nas sve bilo podređeno vizuelnoj senzaciji (i trci za novcem, naravno). Imali smo Simona Rackovića, Boška Petrovića, još nekolicinu učitelja - i na stotine loših đaka, naivaca, konstruktora, večnih početnika. Za ukrštanje je, pored afiniteta, talenta, osećaja za reči, strašno bitno biti DOBAR ĐAK. To je nama uvek falilo. Zato su najgori đaci postali glavni u našoj avliji.
Ja sada ne govorim o tome ko je u bivšoj zemlji gde živeo i kako se krstio (jer sam već čuo neke glupe stavove, poput: "hrvatsku enigmatiku su podigli srpski autori"), već o ukršteničkim standardima koji su negovani u zasebnim republikama: u Srbiji je dosledno gajen belinaški šund, u BIH vezivanje čvorova bez belina, a u Hrvatskoj je križaljkotvorstvo uvek tretirano kao umetnost, tj. najkompletnije i najkvalitetnije u regionu (da ne nabrajam svima poznata imena: Lipanović, Železnik, Kurpes, Đurđević...). I to: sve vreme, otkad križaljke postoje.
A sve se to danas vidi. U svakoj republici je nastavljeno da se neguje ono što je i pre 50 godina bilo aktuelno, samo je npr. na istoku to dobilo morbidnu formu, a na zapadu je esnaf sačuvan i unapređen - jer je sve od starta išlo u tom pravcu.
Dobar clanak. Pogotovu za one koji u proteklih 25 godina nisu imali prilike redovno pratiti EX-Yu enigmatiku. Pozdrav iz Holandije.
Danko Kujundzic
Постави коментар