Polemika koja je nadavno vođena na blogu TIO na temu "vaza i/li vazna", pokrenula je neka opšta i vazdan aktuelna jezička pitanja, te ću ovde pokušati da objasnim zašto jednotomni Rečnik Matice srpske nije dovoljan za otklanjanje sličnih dilema, da li šestotomnik star 41 godinu i dalje ima kompetenciju, čemu služi Rečnik SANU, zbog čega Pravopis nije sveta knjiga, i iz kog razloga srpski pisci, novinari, administrativci (...) i, dakako, enigmati treba da koriste Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica.
Jednotomni Rečnik Matice srpske ne donosi gotovo ništa novo u odnosu na "zastareli" šestotomnik (uneto je tek nekoliko svežih determinanti), osim što je prekršten, redukovan i oslobođen referenci. Sada je to "rečnik srpskog", a ne "srpskohrvatskog jezika", iako u međuvremenu nije sprovedena ni najsitnija reforma kojom bi bivši književni jezik bio raspolućen. To znači da u jednotomnom rečniku "srpskog jezika" možete pronaći pregršt kroatizama koji nikada nisu pripadali istočnoj varijanti nekadašnje partijske celine (na primer, svi hrvatski meseci su uredno evidentirani sa oznakom reg.*), ali ćete uzalud tražiti mnoge reči iz arsenala Đure Jakšića, Borislava Pekića, Miloša Crnjanskog itd.
Da li je jednotomnik rečnik književnog, razgovornog ili nepostojećeg srpskog jezika, nije baš lako utvrditi, a još je teže dokučiti šta je tačno falilo nazivu "srpskohrvatski"?! Taj naziv je ionako 100 godina korišćen samo za srpsku polutku, dok je hrvatski u kraćem periodu formalno označavan kao "hrvatskosrpski", a od Maspoka nadalje isključivo kao hrvatski (usput, ako neko nije znao, kovanica "srpskohrvatski" je najpre korišćena samo u Zagrebu, onda u Evropi, pa tek tada u Beogradu). Dakle, jezik u jednotomniku je potpuno isti kao u šestotomniku (nema govora ni o kakvom osavremenjivanju), samo se malo drugačije zove. Ukratko, to znači da "novi" rečnik nema sadržinskih prednosti u odnosu na "stari".
Hrvatski jezik je poslednjih decenija pretrpeo izvesne institucionalne promene, pa je (u ekstralingvističkom smislu) opravdano posmatrati ga iz istočne vizure kao manje-više diferenciranu celinu, i zvati ga samo hrvatski. Ali, ovaj drugi nije ni taknut, tj. srpski je i dalje srpskohrvatski, i stoga bi bilo suludo odbaciti šestotomnik, a pogotovo rečnik SANU, u koji je uložen ozbiljan višedecenijski rad (a pride nije ni završen). Štaviše, ni iz hrvatske perspektive ti rečnici ne mogu biti neupotrebljivi, jer reference u svakom konkretnom slučaju pružaju mogućnost orijentacije. Uprošćeno: ako je citiran (i) Krleža, odrednica bez sumnje pripada (i) hrvatskom književnom jeziku, bez obzira na to da li je reč uvršćena u najnovije hrvatske rečnike ili nije. Književni jezik je po definiciji akumulativan, akumuliraju ga (pre svih) pisci, pogotovo veliki koji malima služe za ugled, a pošto većih u Hrvatskoj nije bilo, ako bi neki savremeni lingvista (ili leksikograf) bio dovoljno drzak da dezavuiše Krležu, oskrnavio bi bar pola veka sopstvene kulturne istorije.
U Srbiji je, pak, skrnavljenje kulturne istorije kao "dobar dan". Zato ni u šestotomniku (kamoli u jednotomniku), ni u Rečniku SANU ne možete pronaći mnoge reči iz književnih dela vrlo značajnih srpskih književnika, naročito međuratnih (1918 - 1941). Ti rečnici su izrađeni na osnovu literarnog uzorka, pa su potencijalne lekseme kojih nije bilo u knjigama sa slučajno odabrane police nehotično (ili hotimice) tretirane kao... pa, recimo, kao nebitne. Jednostavno, kod nas su reči potrošna roba, vrlo se lako ucrvljaju i istrule, i za razliku od naroda koji ljubomorno čuvaju i gomilaju sopstvenu viševekovnu leksiku, ovde se i ono što je bilo u širokoj upotrebi pre (samo) osam decenija neretko smatra arhaičnim. Slučaj vaza/vazna nam otkriva da čak i mali lingvisti bez imena i lica mogu da proglase bilo koju "buđavu" reč pogrešnom, ako im se tako ćefne.
 |
| Ivan Klajn |
*Navedeni primer je u potpunom neskladu sa zdravorazumskim stavom koji je Klajn više puta iznosio: "U srpskohrvatski ne ulaze jedino lokalne jezičke pojave, one koje su u jednoj od četiri države priznate kao standardne, ali se u ostalim državama ne javljaju ili se ne osećaju kao svoje."
2 коментара:
Pošto običan čitalac ovog teksta to ne bi mogao ni pomisliti, nalazim za shodno tek da ustvrdima kako se glavni recenzent i Pravopisa srpskoga jezika i Rečnika srpskoga jezika Matice srpske zove – Ivan Klajn.
Takođe, nije naodmet znati da je Klajnov Rečnik jezičkih nedoumica star maltene koliko i šestotomni Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika (1967-1976); prvo izdanje je iz 1981, a najnovije 13. iz 2016. Vjerovatno nije svako, ali je bar polovina novih trpjela izmjene u odnosu na prethodna izdanja, tako da je pozivanje na taj izvor bez navođenja godine izlaska vrlo problematično.
Ivan Klajn jeste recenzirao Pravopis i jednotomnik, ali nadam se da svi čitaoci znaju da "recenzirati" ne znači isto što i "biti odgovoran za sve manjkavosti naučnog dela."
U delokrug (bilo kog) recenzenta ne ulazi ni koncept, ni selekcija, ni izrada. On eventualno pre štampanja upućuje primedbe instituciji koja stoji iza izdanja, a da li će te primedbe biti uvažene, ne zavisi od njega.
Konkretno, na izradi jednotomnika je radilo 11 lica, a Klajn je bio (samo) jedan od dva recenzenta. Što se tiče Pravopisa, osnovano sumnjam da je njegova ingerencija još manja (uostalom, on nije dužan da besplatno radi ono za šta su drugi plaćeni i preplaćeni, a to ne bi mogao čak ni ukoliko bi želeo, jer se podela dužnosti vrši na... kako bih rekao... državnom nivou; verovatno je onomad dobio konkretan zadatak, tipa: "pročitaj i reci da li je korektno", dao je svoj komentar i priča se završila.)
Ako i to treba naglasiti (mada se podrazumeva, jer Klajn nije lingvistički gerilac) RJN uvek prati i dopunjuje važeći Pravopis. To znači da se moj savet "najbolje vam je da se obratite Klajnu" svakako ne odnosi na izdanje RJN - a od pre 35, 25 ili 15 godina.
Постави коментар