"Enigma" još nije umrla, a ka' će ne znamo

Ponekad imam utisak da me neko u "Enigmi" ozbiljno mrzi. Da budem precizan: taj utisak postaje neodoljiv skoro svakog prvog u mesecu kada se susretnem sa modifikovanim verzijama svojih sastava, koje sam pri tom i zaboravio - jer su poslati u neodređenom aoristu. Na nesreću, čak i kad zaboravim šta sam napravio i poslao, ostaje mi snažno ubeđenje da sam i pre 2, 3, 4 godine ja bio ja, tj. da sam i tada koristio isti kantar i istu računaljku kao i danas. Iako naivno verujem da taj kantar i ta računaljka mere vrlo tačno, u pomenutoj redakciji se sadržaj mojih radova neretko premerava nekim drugim - zašto kriti - zarđalim i nefunkcionalnim instrumentima, pa se ispravni podaci zamenjuju pogrešnima i štampaju pod mojim imenom.

Moram nešto da objasnim: nekada sam verovao da je "Enigma" sama po sebi vredna poštovanja. To je, dakle, list sa impozantnom tradicijom koji je iznedrio generacije i generacije enigmatskih autora, i koji je opstao, uprkos preprekama i teškoćama. Zaista mi je bila čast da u jednom periodu i ja budem (sa)radnik najstarijeg enigmatskog časopisa na Balkanu, i da koliko mogu pomognem jednom teško bolesnom pacijentu. Taj pacijent je, razume se, sama "Enigma", a glavni lekar je bio Milan Šaban. Objektivno, moje učešće je bilo tek simbolično, a entuzijazmom me je snabdevala činjenica da sam u prilici da sarađujem sa poslednjom živom legendom srpske enigmatike. 

Kao što znamo, Milan Šaban nas je napustio. Taj podatak, pored podrazumevajuće tragičnosti, sadrži i potrebu za preispitivanjem odnosa prema njegovom pacijentu. Naime, pošto sam ja iz ličnog zadovoljstva asistirao glavnom lekaru, i pošto je taj lekar ispustio dušu pre polumrtvog bolesnika, važan izvor mog zadovoljstva je nestao. Izvesnu satisfakciju bih mogao da pronađem u samom činu pomaganja preživelom - da taj preživeli nije tako neprijatan i nezahvalan. Da se vratim na početak svoje besede: danas mi se opet čini da me "Enigma" mrzi, a više nisam u stanju da ublažim taj utisak usredsređivanjem na viši cilj. Viši cilj je umro.

Najkraće rečeno, meni je sada potpuno svejedno da li će taj časopis nastaviti da izlazi ili neće. Ni u jednom slučaju ne bih bio na dobitku, a ne znam da li postoji mogućnost da nešto izgubim. Nije najveći problem u tome što nikada nisam dobio nijedan honorar, jer - ruku na srce - verujem da je reč o iznosima koji mogu samo da uvrede čoveka, već se radi o opštem nepoštovanju truda i vernosti volontera. Nekoliko puta sam apelovao da se obrati pažnja na tipfelere, jer je to najmanje što neko ko je plaćen za svoj rad može da učini onome ko mu zdušno pomaže da zaradi platu, a ko pristaje na ulogu budale. Međutim, sve je ostalo na tihim, možda i kurtoaznim obećanjima. 

Pokušao sam da ignorišem greške u svojim ukrštenicama. Kad sam bio mnogo pogođen - pisao sam na blogu o tome (belina 11 x 6), onda sam opet ignorisao, pa opet pisao (slučaj PIE) itd. Recimo, prećutao sam da je u junskom broju upropašćena jedna prilično ambiciozna skandinavka, pa ste u njoj mogli da otkrijete neologizam TEAD, opisan kao "Teodora odmila". Pretpostavljam da je Tošić hteo da ispravi ispravan oblik GEJBL, te je lančano promenio ceo ćošak, a onda mu je možda zazvonio telefon i kasnije je zaboravio da dovrši... Kako god, verujem da je taj sastav do redakcije doputovao osakaćen, ali mnoge su osakatili i "slovoslagači" - zato što ne vide, nemaju vremena, ne znaju šta rade, ne znaju gde udaraju ili su prosto nezadovoljni platama (to je ključni argument koji saradnik-volonter može da dobije od glavnog urednika). Da podvučem: em sam pristao da budem budala, em trpim da me, jelte, pametni prave još većom budalom. Ne mogu više.

Ne smeta mi što je u poslednjem broju "Enigme" neko ko je očigledno svoj jezik učio na ulici ili u večernjoj školi velikodušno korigovao moje propuste, pa sad umesto NADESNO piše "na desno", umesto NAGORE - "na gore" itd; ne smeta mi ni što ti vredni i bedno plaćeni daktilografi (ili ne znam šta su) godinama ne mogu da ukapiraju da se ime ličnosti ne opisuje sa zarezom; uopšte mi ne ide na živce što se od enigmata zahteva da štampaju plodove svog uzaludnog rada, da ih pakuju u koverte, pa da ih - baš kao pre 50 godina - svečano šalju renomiranom preduzeću, a čak mi je i simpatično što se insistira na zasebnim opisima, jer se time od diskriminacije spašavaju oni koji u drugoj deceniji XXI veka koriste pisaću mašinu i plaše se kompjutera. Znači, meni je sve to OK, ali mi jedna nevažna sitnica i te kako smeta.

Elem, ja ne izvlačim svoje sastave iz šešira, ne dobijam ih umesto kusura i ne kupujem ih na buvljaku, pa kad ih napravim - obično ih i potpišem. Ako ima neupućenih, potpis znači: to je moje delo. E, sad... kad ih tako potpisane dam u humanitarne svrhe tj. kad se odreknem honorara u korist ko zna čije i kakve dece, očekujem da mi se bar ne osporava autorstvo, jer hoću da se zna da sam baš ja toj deci kupio dva tanjira supe i krilca na žaru. Iako moj rad, kad ga ustupim npr. "Enigmi", više nije samo moj, tim činom ne ukidam svoja autorska prava, i bez obzira na to što od njega korist imaju samo neki drugi - poslednje što može da mi se oduzme u toj idiotskoj situaciji je potpis. Evo, i to se desilo: ispod mog sastava na strani 55 potpisan je drugi autor.

Možda to neko smatra trivijalnim i nalazi da je moja reakcija preterana, ali ja sam, eto, ograničen, a moja granica je napokon probijena. Ne očekujem da to baš svako razume, i nemam nameru da objašnjavam da se (valjda igrom slučaja) ne radi o jeftinom sastavu od 10 minuta, pa samo mogu da primetim kako je moj rad u toj redakciji do te mere obezvređen da osionog pacijenta sa početka priče uopšte ne zanima ni ko mu je obezbedio onu supu i ona krilca. Pošto je to jedini preostali nivo na kojem "Enigmin" saradnik-volonter može da bude oštećen, smatram da bi moje dalje učestvovanje u toj sumnjivoj humanitarnoj akciji bilo besmisleno.