Folk enigmatika (3): Pop ikona turbo-folka

U ukrštenici koja je pobedila na Danima ludaje, jedan od iznuđenih pojmova je naslov pesme Jelene Karleuše ("Duboko ranjena"). Budući da svoj enigmatski rad koncipiram kao ogledalo popularne kulture, veoma rado i vrlo često se oslanjam na diskografske uratke popularnih izvođača. Nisam lenj, te redovno osvežavam spiskove pesama velikih zvezda (obaška srpskih, obaška hrvatskih), a onda mi ti nizova slova dobro dođu kao začinski ili spasonosni enigmatski materijal. Naravno, mnoge pesme koje sam citirao (i koje ću tek citirati) nikada nisam čuo, niti imam nameru da prljam uši, ali poštujem realno stanje stvari, što će reći: tretiram (i) stvaralaštvo Jelene Karleuše kao poželjnu enigmatsku građu.

Gospođa Tošić, bivša Karić, estradna atrakcija slovenačko-srpskog porekla, u skladu sa svojom popularnošću, svakodnevno gostuje i u ukrštenim rečima. Iako je njena slava više medijska nego muzička, iz praktičnih razloga je opisujemo samo kao pevačicu. Istini za volju, ona jeste nekakva pevačica, ali malo koga bi zanimala kada bi samo pevala. Neki je nazivaju multimedijalnom ličnošću, ali ni to nije baš srećno određenje, jer osim talenta za samoreklamiranje, samouzdizanje, skandalizovanje, baronisanje, manipulisanje emocionalno labilnim i intelektualno defektnim tinejdžerima, besomučno unižavanje konkurencije i javno modno masturbiranje, kod nje još nije detektovan nijedan univerzalno cenjen dar.

Enigmatski skerco br. 2, 1996. god. autor: Lj. Drakulić

JK ili Džej-Kej, kako sebe naziva po uzoru na američke superstarove, jeste personifikacija srpskog šou-biznisa, što će reći: medijsko čudovište sa telom Istoka, a šminkom i frizurom Zapada, iliti agresivna i površna imitatorka dalekog i bogatog sveta, bez suštinskog kvaliteta koji u tom svetu odvaja istinske zvezde od ostalih javnih ženskinja. Svesna kulturnog i umetničkog haosa ove rijaliti-zemlje bez sistema vrednosti koja ne pripada ni Istoku, ni Zapadu, Jelena Karleuša mudro koristi odsustvo kulturne politike i patološko prisustvo potrebe za brenama, i samouvereno igra ulogu dive, mada je po svim belosvetskim kriterijumima tek starleta. Kada govorimo o takvim pojavama,  uvek se nameće izlizan Platonov aksiom: kakva muzika, takva država, pa pošto je JK jedna od najpopularnijih muzičkih figura u Srbiji (i okolnim zatucanim i kulturno gangrenoznim zemljama, poput Bugarske i BiH), čini se da bismo definisanjem njene muzike definisali i samu državu. I tu mogu da pomognu ukrštene reči, jer se u njima neretko sreće proizvoljni opis "pop pevačica (sa slike)".

Jelena Karleuša nije pop pevačica, već popularna ličnost. Iako je "pop" u istorijskoj vezi sa pridevom "popularno", u strogo muzičkom smislu ona nema dodirnih tačaka sa tim žanrom (premda vizuelno i  scenski uspešno podražava MTV zvezde). Naše tipične pop pevačice su: Aleksandra Kovač, Aleksandra Radović, Leontina Vukomanović, Maja Marković, Mari Mari, Tijana Dapčević (...); predstavnice etno-popa (ili klasičnog popa sa folklornim elementima) su: Jelena Tomašević, Ceca Slavković, Ivana Jordan (...); pop-rok figure su Ivana Peters i Ana Stanić (...), pop-dens reprezentuje bulumenta Đogani,  dok se muzički izraz Marije Šerifović može svrstati u egzotični pop sa romskim i folk elementima. Postoje i interpretatorke koje balansiraju između popa i kič-mejnstrima (Goca Tržan, Nataša Bekvalac, Ana Nikolić, Ivana Selakov, Romana Panić), ali Jelena Karleuša nije čak ni u toj grupi.

Mini Eureka, februar 2000, autor: Ratko Stojković

Njen način pevanja je žanrovski neodređen i praktično neodrediv (jer muzika, u principu, ne poznaje i ne priznaje pevanje na silu, a vrištanje u visokom registru samo po sebi nema nikakvu vrednost), pa je nije lako pronaći u ovozemaljskom muzičkom sistemu: osim skromne, elementarne muzikalnosti koju poseduje bar 80 % balkanskog življa, ništa od onoga što je čini istaknutom estradnom ličnošću nema veze s muzikom. Na scenu je stupila kao privatni projekat ambiciozne majke i preko noći postala deo turbo-folk garniture; do vrha je putovala gologuza i sa ogoljenim silikonskim sisama, prepevavajući popularne turske i grčke melodije, onda je otkrila izraelske, arapske i indijske lake note, španske hitove, i naposletku elektronsku muziku. Iako se vremenom vizuelno i ideološki osetno udaljila od početnog dizel-modela iz devedesetih, malo ko zna kako se tačno zove to čemu se približila. 

S obzirom na činjenicu da su gotovo sve pesme po kojima je šira publika poznaje obrade azijskih, bliskoistočnih i drugih hitova ("Žene vole dijamante", "Zovem se Jelena", "Slatka mala", "Insomnija", "Krimi rad", "Tihi ubica", zaključno sa poslednjim prepevom albanske numere, pod nazivom "Ostavljam te"), njen muzički opus ne pripada turbo-folku po definiciji, jer čak i taj nakaradni žanr sadrži klicu originalnosti ili bar asocijativnu vezu sa domaćom melodijskom i harmonijskom tradicijom. Međutim, u etičkom, estetskom i vrednosnom smislu, izrazita je predstavnica turbo-folk koncepta, koji podrazumeva bahatost, neumerenost, senzacionalizam, koketiranje sa pornografijom itd. Kad se svemu doda usiljeno, te sumnjivo insistiranje na mundijalizmu (u te svrhe i kao pevačica, i kao govornik vrlo često zloupotrebljava (ne)znanje engleskog jezika, valjda da bi u očima jednako obrazovane publike prividno odskočila od koleginica sa osmogodišnjom školom), dobijamo jasnu sliku jedne pomodne, karikaturalne i intrigantne javne persone koja u svojoj glavi i na društvenim mrežama parira belosvetskim pop zvezdama, a realno je u rangu sa turbo-folk fenomenima poput Dare Bubamare.

Dakle, Jelena Karleuša je pop pevačica onoliko koliko je i zemlja u kojoj je ona pop zvezda deo sveta: 0 %. I sve što je o njoj rečeno, vrlo precizno opisuje trajno i teško promenljivo stanje u Srbiji, balkanskoj crnoj rupi koja ne postoji na kulturnoj mapi sveta. Zato bi bar u ukrštenim rečima trebalo izbegavati paušalne epitete polupismenih i sasvim nepismenih žutih novinara, i koristiti opis koji ne degradira ozbiljne pop umetnike: medijska zvezda, zabavljačica, estradna pevačica itd.