Padanje u pravi oblik

Iako možda zvuči francuski, padež je sasvim domaća reč sa značanjem: padanje (kalk od lat. casus), i predstavlja oblik u koji pada jedna promenljiva reč da bi se uspostavio smislen odnos sa drugim rečima u rečenici. U starogrčkom jeziku ih je bilo 5 (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ i vokativ), u latinskom se kao šesti pojavljuje ablativ, a u srpskom i hrvatskom, kao i u većini slovenskih jezika, ima ih 7 (umesto ablativa imamo instrumental i lokativ). Prosečan govornik naših jezika padeže upotrebljava po osećaju, i eventualno ume da ih nabroji.  Za prepoznavanje i puko imenovanje je otprilike potrebna kvalitetno izučena osmoletka, a znanje se na tom nivou po pravilu svodi na jezgrovita pitanja čiji su odgovori padežni oblici. Dublje poznavanje deklinacije maternjeg jezika je isključivo funkcija višeg obrazovanja, i u školskim uslovima čini osnovu za strane jezike. 

Zanimljivo je da slovenački/slovenski jezik nema vokativ, a makedonski se od drugih ex yu jezika razlikuje po simplificiranoj deklinaciji tj. po nedostatku padeža (zapravo, makedonski i bugarski su jedini slovenski jezici bez padeža). U srpskim dijalektima iz staroštokavske grupe, padežni sistem je redukovan i poslovično sadrži samo: nominativ, vokativ i akuzativ, pri čemu akuzativ preuzima funkciju nedostajućih padeža (tako, na primer, i danas možemo da sretnemo nekoga ko je iz Vranje, ali živi u Leskovac i druži se s Nišlije). Neukim žiteljima ovog područja standardni srpski jezik je stran koliko i, recimo, slovenački, dok nedovoljno obrazovani često upotrebljavaju lokativ umesto akuzativa, zbog zajedničkih predloga u i na. 

Ovde bih želeo da skrenem pažnju na one padeže koji ne postoje u našim jezicima, ali se neizostavno sreću u našim ukrštenim rečima i križaljkama. To su, pre svih, ugro-finski padeži bez kojih je već decenijama teško zamisliti ukrštanje. U estonskom jeziku ih ima 14, u finskom 15, a u mađarskom čak 18 (mada je neizvesno da li se tu može govoriti o padežima po opštoj definiciji, jer se padežni oblici u mađarskom jeziku grade prostim dodavanjem sufiksa; u svakom slučaju, vrlo je čudno što postoji jezik sa tolikim padežima, a bez instrumenata za razlikovanje rodova).

Bez zalaženja u funkcije, samo ću nabrojati najfrekventije nizove slova iz ugro-finskih jezika:  ADESIV, ALATIV, EKVATIV, ELATIV, ESIV, ILATIV i INESIV. To svi znamo, a hajde da vidimo čega još ima u finskom jeziku: ABESIV, EKSESIV, DELATIV, DISTRIBUTIV, INSTRUKTIV, LATIV, PARTITIV, PROLATIV, SUPERESIV, SUBLATIV, TRANSLATIV. KARITIV i PRIVATIV su inostrane varijante abesiva, u estonskom postoje (i) TERMINATIV i KOMITATIV, a u mađarskom nalazimo (još) ORNATIV i SOCIJATIV.

U nekim drugim jezicima postoje i: ANTESIV, APUDESIV, ERGATIV, EGRESIV, FAKTITIV, INELATIV,  INICIJATIV, INSTRATIV, LIMITATIV, PERLATIV itd. I konačno, iako vlada uverenje da engleski, kao vrlo praktičan jezik uopšte nema padeže, to nije sasvim tačno. U engleskom, osim saksonskog genitiva, nema tzv. flektivnih padežnih oblika, ali defakto postoje tri padeža, baš kao i u prizrensko-timočkom dijalektu :D: SUBJEKTIV odgovara nominativu, POSESIV genitivu, a OBJEKTIV akuzativu.