Poklon-skandinavke

Pored ukrštenica koje pravim za novine, za blogove, za konkurse, za paradiranje, za  ispitivanje granica kombinatorike i po narudžbini (obično ih naručuju rođaci ili prijatelji slavljenika), često ih poklanjam za rođendan ili nekim drugim povodom. Drugi u tim zvaničnim situacijama daruju knjige, cveće, piće ili bombonjere, a ja sednem, napravim svečanu skandinavku, uvijem je u rolnu i eventualno nakačim mašnu. 

Verujte mi na reč, ljudi se uvek prijatno iznenade. Valjda je neobično laskavo videti svoju fotografiju u prorezu, a još je laskavije kada u sadržaju ima pojmova koji dodatno personalizuju poklon. Nažalost, ne vodim evidenciju i ne znam koliko sam takvih ukrštenica u životu napravio, ali zacelo se radi o trocifrenom broju. 

Počeo sam to da praktikujem još u gimnaziji. Evo anegdote: moj pokojni razredni starešina, profesor biologije, čovek vrlo živopisnog karaktera i uvrnutog životnog stila, izrazio je nekom zgodom želju da mu posvetim skandinavku. I ja, naravno, pristupim izvršenju... ali zapnem kod tematskih pojmova: niti se je ženio, niti je imao decu, niti sam poznavao njegova privatna interesovanja... Zato sam se oslonio na opštepoznate fakte. Naime, nosio je nadimak Torta, a tako su ga prozvali zato što je, jelte, pravio torte i kolače (stvarno ih je dobro pravio; dva puta sam, kao član odeljenjske delegacije, bio kod njega na slavi i nikad u životu nisam okusio bolje bajadere!), a uz to, iako je živeo u samom centru varoši, iza kuće je imao malu farmu (to je zakonom zabranjeno, no njemu su valjda gledali kroz prste odbijajući mu na ekscentričnost). Među ostalim životinjama, imao je dve koze i gotovo svakodnevno ih vodio na jedan breg, na ispašu, a ja sam sa terase gledao pravo u njega tj. u njih. I tako sam odlučio da u skandinavku uvrstim sledeće pojmove: biologija, torta i koze, ali sam poslednja dva - za svaki slučaj - opisao kao opšte imenice. 

Primio je poklon sa oduševljenjem, ali je sutradan bio mnogo manje srdačan. Sve se to dešavalo u IV godini, na početku drugog polugodišta, i - da ga je ljutina duže držala (a bolje mu je pristajalo Ljutiša nego sasvim obično ime Ljubiša) - mogao sam da dobijem nepopravljivog keca, te sam mesecima nakon toga imao isti košmar: odgovaram biologiju, nemam pojma jer sam prerano raspušten maturant (udžbenik je, inače, imao cirka 400 strana!), a on mi se, onako krezub, sa jednim jedinim škriljcem u donjoj vilici, smeje u facu, zaključuje mi jedinicu i mrmlja: "Ti ćeš mene da nazivaš tortom..." U realnosti, na sreću, nije bilo tako: samo je rezignirano prokomentarisao da nije lepo što ga ismevam. Zaista nije bilo lepo. 

Uzgred, prelistavajući sačuvane poklon-skandinavke, pronašao sam i jednu koja je posvećena Marjanu Radakoviću (ali bez tematskih pojmova... što je sigurno - sigurno je :P). S obzirom na to da se radi o enigmati, stvar izlazi iz zone moje privatnosti i može se objaviti. Nastala je pre 6 godina, a uručena mu je na promociji knjige "Bibliografija srpske enigmatike".