Bravo! Otprilike tako vas vidim. :) Možda ste mogli biti i lepši... no to nije do mene. :P Ne, ozbiljno... ovo su brzinske karikature, tako ja radim. Nema tu posebnog artizma, samo se trudim da uhvatim lik i neku karakterističnu facijalnu ekspresiju. U jednom periodu sam se trudio da se malo nadogradim kao crtač, a onda sam ukapirao da nema potrebe. Bolje je imati sopstveni stil.
Jest, izgledate opako i brutalno. :) Kad sam bio mali, jedan profi karikaturista mi je dao savet da uvek nastojim da crtež bude komičan, tj. u očiglednom neskladu sa realnošću, ne samo u pogledu proporcija, već i karakterno. I tako... vi pitomi ljudi kod mene postajete gangsteri. :)
Tvoja karikatura je malo nedovršena, Ned. Kad sam završio skicu, učinilo mi se da nema potrebe da idem dalje, i zato sam valjda prevideo taj mladež. Kutnjaka jedva poznajem, ne znam kako bi ispao. Verovatno bi crte bile malo mekše nego kod Bovana. Inače, planirao sam 9, a onda sam se umorio.
Eto, drago mi je ako sam ulepšao dan svojim subjektima i ostalima :D (zahvaljujem Branku i Milošu koji je svoj laskavi komentar ostavio na blogu TiO).
Umem ja i bolje, samo da znate... kad mi se plati. :P Ko putuje po svetu, verovatno je primetio one velegradske ulične karikaturiste... Uzimaju dobre pare ni za kakav rad (obično se radi o profesionalnim slikarima), ali vrlo često tim njihovim brzopoteznim crtežima nedostaje ono što je najbitniji element portretne karikature: sličnost sa modelom. Na jutjubu ima dosta klipova na kojima se vidi ceo proces (uključujući plaćanje :P), ali ćete teško naći nekoga ko "skida" ili "hvata" likove iz prve. To se, kažu, ne uči u školi, pa ni besomučno vežbanje nije od velike vajde (mada su cake i fore sigurno korisne), već je potreban suvi talenat. Budući da sam ja, ha-ha, pola čovek, pola talenat, kad sam bio mali, izgledalo mi je potpuno prirodno to što mogu da uhvatim nečiji lik (ili da verno nacrtam bilo šta). Nisam tome pridavao poseban značaj, a ni moji ukućani nešto nisu padali u nesvest (mada, sad sam se setio, otac mi je jednom ugovorio posao sa nekakvim kamenorescem - trebalo je da precrtavam likove pokojnika... odbio sam). Sad mi je malo žao (a najviše mi je žao što nisam učio za vajara).
Uzgred, mislim da deca kod koje se pojavi neki talenat imaju velike šanse da ga realizuju samo u dva slučaja: ako im se roditelji time bave ili ako su totalni antitalenti. U drugom slučaju su šanse najveće, zato što netalentovani roditelji talenat svog deteta vide kao božji dar i kao priliku da ostvare nekakve ekskluzivne ambicije, da uzmu neku lovu i sl. Recimo, nemuzikalni roditelji muzikalne dece često guraju decu na estradu, i to u estradni mulj (tako su nastale neke tzv. velike zvezde). A muzikalni roditelji muzikalnost svog deteta doživljavaju kao normalnu stvar. Nisam ovo nikad pisao (a što da ne ispričam?!): moja mama potiče iz porodice u kojoj su svi ekstremno muzikalni, ali niko se nikada nije profesionalno bavio muzikom. I onda je ona dobila priliku kakvu je malo ko imao u životu: pošto je dve godine zaredom pobeđivala na takmičenjima pevača-amatera, čulo se za nju i u disko-produkciji, i na vrata su joj zakucali delegati Radio Beograda (iz radio Niša, a poslao ih je tadašnji muzički urednik RTB - a Svetomir Šešić - Šele) sa ponudom da napravi trajne snimke za radio i demo za ploču koju bi izdao PGP. Dakle, te 1973. godine radijski kombi je došao u ovu našu vukojebinu iz koje niko nikada nije otišao na estradu (izuzev Staniše Stošića). Njeni roditelji su je pustili da sama odluči (ali nisu baš bili za to, pevanje se valjda smatralo poslom za cigane i poslednje ljude, i nije baš bilo primereno devojci iz domaćinske kuće)... i ona je odlučila da to ne uradi (sa potresno glupim objašnjenjem da joj je draže da bude majka nego pevačica). A da joj je otac bio muzičar, garant bi bilo drugačije. Ili da su joj roditelji bili antitalenti, bili bi ponosni što im se rodilo "čudo", pa bi njene uspehe doživljavali kao priliku da konačno "odskoče"... A svi su oni taj isti talenat čuvali samo za sebe. To im je bilo normalno. I valjda sam i ja zato svoje talente uvek doživljavao kao nešto privatno, kao porodično nasleđe koje ne treba komercijalizovati. To je naš porodični model. :) (interesantna stvar: danas ne osećam nikakav poseban ponos kad me neko pohvali, to se toliko često dešavalo kad sam bio mali da sam otupeo, ali sam se relativno skoro naježio kad je jedan moj poznanik - operski pevač iz Nemačke - rekao da nikad nije čuo muzikalniji glas od glasa moje mame).
10 коментара:
Da probam,
1. Besničanin
2. Đurković
3. Bovan
4. N. Nedić
5. Galogaža
6. Zar tako djelujem? :)
Bravo!
Otprilike tako vas vidim. :) Možda ste mogli biti i lepši... no to nije do mene. :P
Ne, ozbiljno... ovo su brzinske karikature, tako ja radim. Nema tu posebnog artizma, samo se trudim da uhvatim lik i neku karakterističnu facijalnu ekspresiju. U jednom periodu sam se trudio da se malo nadogradim kao crtač, a onda sam ukapirao da nema potrebe. Bolje je imati sopstveni stil.
Kad nas pogledam u tvojim ekspresijama
doimamo se pomalo kriminogeno, skoro
kao lica s potjernica. Znaš ono "wanted".
Hvala na prezentaciji lega! :)
Ništa, ništa, 20 evra. :P
Jest, izgledate opako i brutalno. :)
Kad sam bio mali, jedan profi karikaturista mi je dao savet da uvek nastojim da crtež bude komičan, tj. u očiglednom neskladu sa realnošću, ne samo u pogledu proporcija, već i karakterno. I tako... vi pitomi ljudi kod mene postajete gangsteri. :)
Bravo! Multidisciplinarni umjetnik.
BRAVO, ČESTITAM.
Jedva se prepoznah. Na sredini čela imam madež. Za Bovana sam prvo pomislio da je Kutnjak.
Tvoja karikatura je malo nedovršena, Ned. Kad sam završio skicu, učinilo mi se da nema potrebe da idem dalje, i zato sam valjda prevideo taj mladež.
Kutnjaka jedva poznajem, ne znam kako bi ispao. Verovatno bi crte bile malo mekše nego kod Bovana.
Inače, planirao sam 9, a onda sam se umorio.
I ovdje se zahvaljujem Mladenu na odlično urađenoj karikaturi. Mislim da me je baš vjerno predstavio i vrlo sam zadovoljan!
Eto, drago mi je ako sam ulepšao dan svojim subjektima i ostalima :D (zahvaljujem Branku i Milošu koji je svoj laskavi komentar ostavio na blogu TiO).
Umem ja i bolje, samo da znate... kad mi se plati. :P Ko putuje po svetu, verovatno je primetio one velegradske ulične karikaturiste... Uzimaju dobre pare ni za kakav rad (obično se radi o profesionalnim slikarima), ali vrlo često tim njihovim brzopoteznim crtežima nedostaje ono što je najbitniji element portretne karikature: sličnost sa modelom. Na jutjubu ima dosta klipova na kojima se vidi ceo proces (uključujući plaćanje :P), ali ćete teško naći nekoga ko "skida" ili "hvata" likove iz prve. To se, kažu, ne uči u školi, pa ni besomučno vežbanje nije od velike vajde (mada su cake i fore sigurno korisne), već je potreban suvi talenat.
Budući da sam ja, ha-ha, pola čovek, pola talenat, kad sam bio mali, izgledalo mi je potpuno prirodno to što mogu da uhvatim nečiji lik (ili da verno nacrtam bilo šta). Nisam tome pridavao poseban značaj, a ni moji ukućani nešto nisu padali u nesvest (mada, sad sam se setio, otac mi je jednom ugovorio posao sa nekakvim kamenorescem - trebalo je da precrtavam likove pokojnika... odbio sam). Sad mi je malo žao (a najviše mi je žao što nisam učio za vajara).
Uzgred, mislim da deca kod koje se pojavi neki talenat imaju velike šanse da ga realizuju samo u dva slučaja: ako im se roditelji time bave ili ako su totalni antitalenti. U drugom slučaju su šanse najveće, zato što netalentovani roditelji talenat svog deteta vide kao božji dar i kao priliku da ostvare nekakve ekskluzivne ambicije, da uzmu neku lovu i sl. Recimo, nemuzikalni roditelji muzikalne dece često guraju decu na estradu, i to u estradni mulj (tako su nastale neke tzv. velike zvezde). A muzikalni roditelji muzikalnost svog deteta doživljavaju kao normalnu stvar. Nisam ovo nikad pisao (a što da ne ispričam?!): moja mama potiče iz porodice u kojoj su svi ekstremno muzikalni, ali niko se nikada nije profesionalno bavio muzikom. I onda je ona dobila priliku kakvu je malo ko imao u životu: pošto je dve godine zaredom pobeđivala na takmičenjima pevača-amatera, čulo se za nju i u disko-produkciji, i na vrata su joj zakucali delegati Radio Beograda (iz radio Niša, a poslao ih je tadašnji muzički urednik RTB - a Svetomir Šešić - Šele) sa ponudom da napravi trajne snimke za radio i demo za ploču koju bi izdao PGP. Dakle, te 1973. godine radijski kombi je došao u ovu našu vukojebinu iz koje niko nikada nije otišao na estradu (izuzev Staniše Stošića). Njeni roditelji su je pustili da sama odluči (ali nisu baš bili za to, pevanje se valjda smatralo poslom za cigane i poslednje ljude, i nije baš bilo primereno devojci iz domaćinske kuće)... i ona je odlučila da to ne uradi (sa potresno glupim objašnjenjem da joj je draže da bude majka nego pevačica). A da joj je otac bio muzičar, garant bi bilo drugačije. Ili da su joj roditelji bili antitalenti, bili bi ponosni što im se rodilo "čudo", pa bi njene uspehe doživljavali kao priliku da konačno "odskoče"... A svi su oni taj isti talenat čuvali samo za sebe. To im je bilo normalno. I valjda sam i ja zato svoje talente uvek doživljavao kao nešto privatno, kao porodično nasleđe koje ne treba komercijalizovati. To je naš porodični model. :) (interesantna stvar: danas ne osećam nikakav poseban ponos kad me neko pohvali, to se toliko često dešavalo kad sam bio mali da sam otupeo, ali sam se relativno skoro naježio kad je jedan moj poznanik - operski pevač iz Nemačke - rekao da nikad nije čuo muzikalniji glas od glasa moje mame).
Постави коментар