Miljenko, redak original

O mnogo čemu se piše na enigmatskim blogovima: precenjuju se osrednji autori, veličaju i hvale trećerazredni sastavi, gugl-beline se nekritično proglašavaju enigmatskim podvizima, istovremeno se frenetičnim aplauzima nagrađuju kombinacije tipa: parastos-elastika-rastanak-antonimi... i vazda se neko opseća dobrih, starih vremena, kada su križaljke i ukrštenice bile mnogo kvalitetnije, jer su, dabome, sastavljane iz glave, bez lako dostupnih, te ometajućih informacija koje nam elektronsko doba nudi. Jedino ne stižemo da posvetimo pažnju onima koji u vremenu sadašnjem (i u ne baš veselim okolnostima) odbijaju da se ukalupe, uproseče, komercijalizuju ili, pak, da šljaštećim senzacionalizmom privuku pažnju na sebe.

Miljenko Košutar

Takvih nema mnogo. Nema ih zato što je teško biti originalan u zanatu koji je po definiciji imitativan, ali ponajviše zbog toga što je enigmatika delatnost koja ima sasvim prizemne, komercijalne imperative. Stoga urednici, aktuelni, bivši i budući, često guše kreativnost saradnika, tražeći od njih što više onih  parastosa i elastika, a što manje pojmova koji se nisu izvrteli bar milion puta, i kad bi - daleko bilo - svi bili tako tupi, kruti i ograničeni, zaista ne znam gde bi danas mogli da se vide radovi poput onih koje stvara Miljenko Košutar. Na sreću, postoji Feniks.

Poslednjih godina, otkad se bavim križaljkama, najradije rešavam one koje potpisuje on. Te križaljke, prosto, ne liče na druge, opiru se poznatim modelima i uzusima, a ne liče ni na kreacije koje preferiraju urednici-mediokriteti. Ni formalno, ni sadržinski. Čini se da je čovek našao svoju formulu, stil, žanr, i sastavlja onako kako voli. Dosledno.

Neki kažu: njegove su križaljke preteške, ima u njima svega i svačega, previše noviteta, premalo rastanaka i antonima...  a nekom prilikom je jedan kolega (koji inače nije križaljkaš, ali mu je mozak valjda uspešno ispran dobronamernim lekcijama kretena koji ga okružuju), bez pardona lupio da Košutar ni po čemu ne pripada prvoj ligi. Uz rizik da se svrstam u grupu neukih i nesposobnih za prepoznavanje pravog kvaliteta, tada sam bio, a i sada ću biti slobodan da ustvrdim kako je Košutar jedan od najtalentovanijih hrvatskih autora (no, ne bih se trošio na raspravljanje: to neko ili vidi, ili ne vidi, pomoći nema; svojevremeno sam protraćio silne reči objašnjavajući pojedincima sa nešto tvrđim korteksom da je npr. Ratko Stojković izuzetan autor... džaba).

Probaću da objasnim (uz svest da će samo odbarani shvatiti): mislim da u svakom konkretnom slučaju, dakle, pri sastavljanju svake križaljke, Košutar ima viziju, nekakav cilj sa crtom ispod koje ne želi da sklizne. To je čista pretpostavka, ali sam siguran da je tako, jer da nije - ne bi imao ideje. Lične ideje, inače, ima malo koji autor: većina se rukovodi popularnim idealom, te svesno ili nesvesno eksploatiše ono što je već viđeno, sa željom da taj sklop reči na kraju bude što školskiji, što prostiji i... kako bih rekao... što gluplji. Još ako se tu nađe neki urednik koji besomučno recituje kako je križaljka dobra samo ako je do imbecilnosti rešiva, ne ostaje mnogo mesta za stvaranje. A, eto, Košutar stvara. I možda ni sam ne zna koje će sve instrumente upotrebiti u tom procesu (to krene s vizijom, pa ideje iskrsavaju u hodu), ali je činjenica da se u njegovim radovima češće nego u svim drugim pojavljuju autentični, sveži i interesantni nizovi slova. Njegov lajtmotiv je skupocena i muški odrađena glavna kombinacija, a onda na red dolazi smisao za detalje.

Ukratko, on je kao sastavljač najbliži mom poimanju umetnika u križaljkaštvu. Istina je da su plodovi njegovog rada katkad glavolomke (i neretko mi ostane nekoliko nedokučivih slova), ali još nikada nisam video njegov sastav koji deluje otaljano, nedovršeno ili prazno. Ako neko ne voli (ili ne razume) komplikovane zadatke koje on sebi postavlja i kombinacije koje u svakom pogledu nadilaze nivo prizemnog zanata, onda Miljenko Košutar definitivno ne može zadovoljiti njegove enigmatske prohteve. Ali, kao stvaralac, izvesno je da više poštuje samu enigmatiku od mnogih kolega, nesumnjivih prvoligaša. Samim tim što je izabrao put kojim se ređe ide, sleduje mu i oznaka na ovom blogu.