Rijedak obešenjak

Neki moj pradeda iz Hercegovine je bio ijekavac, pa se optimistično može pretpostaviti da je u nekoj od mojih genetskih naslaga zabeležen i taj detaljčić, kao neaktivna podloga za eventualno blistanje na polju drugog narečja. No, po rođenju tj. situaciono, ja sam ipak samo beznadežni ekavac koji je u sedmom mesecu progovorio na prizrensko-timočkom dijalektu (a što reče stari Platon: čime krčag prvo zamiriše, mirisaće dok se ne razbije). 

Pre samo nekoliko godina, moje poznavanje ijekavštine bilo je na kritično niskom nivou. Jednostavno, tokom života nisam morao da se šaltam sa narečja na narečje, i sve ono što sam spontano usvajao, skladišteno je u mentalnom folderu "pasivno znanje". Ali... knjige, muzika, filmovi i slični sadržaji ipak nisu bili dovoljni da se u meni razvije osoba B kojoj bi fraza s vremena na vrijeme zvučala prirodno.

Kao gimnazijalac iz duboke provincije, mnogo sam se intenzivnije bavio svojim jezikom nego ikada pre i posle toga. Odrastao sam u sredini u kojoj postoji vrlo oštra i očigledna, da ne kažem: ušislušna razlika između pismenih i nepismenih, i - plastično - da bih se u pogledu vokalne kulture izravnao sa neobrazovanim babama iz Užica i Valjeva, morao sam naknadno da naučim ono što su one dobile rođenjem. Tako sam razvio interesovanje za dijalekte, pa danas - kad sam posebno raspoložen - mogu prilično tačno da imitiram Kruševljane, Užičane, Sremce, Bačane (...) i sve kategorije Beograđana, naravno. Kad sam u sasvim običnom, nemotivisanom izdanju, koristim standardni jezik, ali akcenatski udešen prema geografskoj regiji. Jedino se tada čuje odakle potičem jer je moj krčag zamirisao prilično autentičnim refleksima i dužinama koje u svim drugim krajevima zvuče nakaradno (pa ako se ne narihtam, svako sa severa će čuti da npr. moje "Sunce" i njegovo "Sunce" nisu iste reči).

Elem, htedoh reći da sam generalno naviknut, tačnije srođen sa svim mogućim varijacijama u okviru ekavskog narečja, ali su društveno-istorijske okolnosti skraja prošlog veka bile takve da sam se mnogo manje bavio ijekavicom. A onda je i to došlo na red.

Logički posmatrano, lakše je preći sa ijekavice na ekavicu, mada rođeni ijekavci to retko čine, gde god živeli, osim kada je reč o javnim i drugim ličnostima kojima promena narečja garantuje neki poseban, najčešće materijalni dobitak. Među njima prednjače folk pevači (počev od Silvane, preko Nade Topčagić, Lepe Brene, Marinka Rokvića, do Seke Aleksić), glumci (beogradski studenti Milan Štrljić i Žarko Radić su nekada dominantno koristili ekavicu, Aljoša Vučković i danas, Andrija Milošević, Nataša Ninković itd.), a mada je to kod književnika vrlo retka pojava, valja spomenuti i čuveni Andrićev transfer, ranije podrobno obrađen na blogu. No, teško je pronaći obrnute slučajeve. 

A eto, kao enigmata, ja sam dospeo u nesvakidašnju situaciju da se uglavnom izražavam na ijekavici (tj. da gotovo ništa ne radim na ekavici). Naravno, računam i nemali broj ukrštenih riječi koje sam napravio za podgoričku Pobjedu, ali to bi se moglo smatrati izletom da se nisam ozbiljno posvetio izučavanju drugog narečja kada sam počeo da sastavljam za Feniks (takođe, nešto malo sam radio sa Dubrovićem za neke dnevne novine). 

Poenta moje priče je sledeća: bez obzira na to što sada imam iskustvo koje se meri godinama, i dalje mi je potrebna ogromna koncentracija da ne skliznem u svoje bazično narečje. Istina, prilično sam pedantan u proveri pojmova koje koristim, ali događa se da ponešto previdim jer prosto u tom trenutku, možda u nekakvom cajtnotu, ne registrujem takve interdijalekatske razlike. Jedne ukrštene riječi sam nekom zgodom osvježio retkom pticom, a onomad sam bez pardona poslao križaljku sa obešenjakom (kasno mi se upalila sijalica, ali nisam otpremio ispravku, budući da je to sasvim lijevi, minimalno ukrižan pojam i vjerujem da će ga urednik lako zamijeniti).