Istaknuti estradni građanin

Kada ovaj svet napusti neka istaknuta ličnost iz javne sfere koja je promenila stvarnost nabolje i zadužila narod, državu, nauku, sport, umetnost, kulturu (...) tekovinama od neprocenjive vrednosti, sleduje joj mesto u Aleji zaslužnih građana. Tako je bar dosad bilo. A odsad... ko zna šta će biti.

17. februara, tragičnim sticajem okolnosti život je izgubio popularni pevač narodne muzike Šaban Šaulić (1951 - 2019). S obzirom na njegovu omiljenost među prostim življem tj. među većinom, moglo se očekivati lešinarsko mrcvarenje pokojnikovog lika i dela u strogo medijske svrhe, pa se to i dogodilo: danima su nas sa svih strana bombardovali detaljima nesreće, biografskim i istorijskim podacima, komentarima unesrećenih i ožalošćenih, omažnim TV emisijama (...), da bi se do sahrane sve pretvorilo u pravi, pravcati cirkus sa obiljem senzacionalističkih tačaka. 

U taj cirkus se, naravno, uključila i vlada, možda samo iz prizemnih, političkih razloga, a možda i zato što je naš politički establišment zaista pogođen iznenadnim gubitkom. Jer, ako vlada jedne zemlje šalje helikopter po nečije posmrtne ostatke, te ako se komemoracija održava u Skupštini grada, a u prvom redu sedi horda ministara, iza toga se mora kriti uverenje (ili pak odluka) da je pokojnik bio figura od ogromnog nacionalnog značaja. Takvu su čast nekad imali samo narodni heroji. 

I sasvim logično (ili ipak sasvim nelogično), pošto smo na jednoj veseloj televiziji sa nacionalnom frekvencijom mogli da ispratimo kompletan ceremonijal, sličan pogrebu druga Tita (razume se, sa direktim uključenjima ucveljenog reportera i bizarnom studijskom konferansom egzaltiranog voditelja), Šaban Šaulić je juče sahranjen u Aleji zaslužnih građana. Grobnicu deli sa Nebojšom Glogovcem. 

Teško je bilo šta suvislo reći o ovom nebuloznom presedanu. Logika i kultura su u ovoj zemlji odavno ustupile mesto politici i estradi (da stvar bude još morbidnija: to je kod nas isti pojam), pa ako gradonačelnik Beograda  - po nekakvom nalogu ili iz sasvim ličnog ćeifa - naumi da pored Miloša Crnjanskog ili Petra Lubarde zakopa npr. harmonikaša Džafera iz Male Krsne ili kakvog rijaliti umetnika koji se proslavio na romskim svadbama, mi tu ništa ne možemo. Mi, građani koji ne pripadamo modernoj estradno-političkoj eliti, niti smo sposobni da je razumemo i podržimo.

Šaban Šaulić je, dakle, prvi kafanski muzikant kome je posthumno dodeljen oreol nacionalnog velikana, i to u jednom vrlo čudnom istorijskom trenutku. Da se razumemo, niti je on to tražio, niti se za života nadao takvoj ingracijaciji, niti mu je to - budimo realni - pripadalo. Bio je rado slušan i poštovan folk pevač (takođe: kompozitor, mada nije znao note tj. komponovao je vokalno) koji je do opšteg poštovanja i prihvatanja dugo putovao: u mladosti nije mogao da uđe u Radio Beograd (muzički stručnjaci su ga smatrali još jednim muzikalnim Romom koji cvili i peva falš), u ranom zrelom dobu je tretiran kao opskurna muzička pojava u nacionalnim medijima (pored toga što su mu nosači zvuka bili oporezovani zbog šunda), i tek je osamdesetih izbio u prvi plan, sa popuštanjem medijske politike u korist tzv. narodnjaka. Istina, kao pevač je dotle toliko napredovao da mu u tom žanru više nije bilo ravnog (recimo, Miroslav Čangalović je jednom javno ustvrdio da su Safet Isović i Šaban Šaulić tenori kakvih ni u svetu nema više od nekoliko)... ali, i dalje je postojala jasna crta između ozbiljnih umetnika i kulturnih delatnika na jednoj strani, i estradnih zvezda na drugoj. 

Bilo kako bilo, talenat ovog pevača već decenijama nije sporan. Nije sporno ni to da je vlasnik hrpe kafanskih hitova, da je uzor generacijama novokomponovanih pevača, da je u svojoj referentnoj grupi imao renome najboljeg, da je u romskom i folk miljeu često proglašavan kraljem narodne muzike (inače, Romi vole da kače jedni drugima krune)...  No, spor se javlja kada potražimo odgovor na pitanje: gde je ta crta između zaslužnih građana i estradnih zvezda? Ako je izbrisana, kako pokolenjima objasniti razliku između estrade tj. kafane i umetnosti, i kako pred ekskurzistima racionalizovati to što u Aleji zaslužnih građana, tik uz Glogovca, leži jedan kafansko-svadbarski pevač? Čime nas je tačno on zadužio?

Svaka čast na daru i postignutoj tržišnoj ceni, no hajde da vidimo koja je ozbiljna oblast unapređena njegovim radom: postoji li neko kapitalno delo koje je zaveštao ili poklonio narodu? Gde uopšte treba tražiti njegov doprinos: u humanizmu, nauci, književnosti, umetnosti?  Možda u kulturi, najšire shvaćenoj? Vrlo škakljivo. Prosto, ta muzika kojom se on bavio nikada nije pripadala kulturi, niti joj po logici stvari može pripadati. Njegove se pesme izvode na terevenkama i tulumima, i uglavnom su mu služile za lično bogaćenje, kao što su njegovim kolegama - prevashodno boljim romskim pevačima - donosile dobar bakšiš (i još dugo će, jašta). Nama, običnim smrtnicima koji retko idemo u kafanu, nisu donele ništa, niti nam mogu doneti. Dabome, te pesme imaju izvesno lekovito dejstvo, naročito na pijance posle druge flaše, ali nema smisla reći da ih to čini farmakološkim sredstvima (te odbacujemo i doprinos nauci). Ima tu tekstova koji su epski široki, nabijeni životnom filozofijom, pa nas gađaju u duboke, da ne kažem najprimitivnije slojeve bića, no nema osnova da ih podvodimo pod književnost. I ostaje samo humanitarni rad kao potencijalno polje na kom se pokojnik istakao, no... nema informacija o tome da je iskoristio svoju slavu kako bi institucionalno pomogao narodu, možda nekoj ugroženoj grupi, u najgorem slučaju: svojima. Eto, mogao je da osnuje fond za pomoć romskoj deci, pa da, fino, kad donese 50 000 evra sa neke evropske romske svadbe odreže 500 evrića za domaće siromašne Romčiće, da organizuje koji koncert za bolesne, da nekog zbrine, skloni s ulice, spasi prošnje... To bi već bila nekakva objektivna zasluga, možda nedovoljna za Aleju zaslužnih građana, ali svakako bi se moglo diskutovati, jer bismo imali nedvosmislen dokaz da je pokojnik bio izuzetno human čovek koji je pomogao svojima i samim tim zadužio ekonomiju i demografiju ove sirote zemlje u kojoj tih njegovih ima kao belih crva... i uglavnom primaju socijalnu pomoć (iz budžeta Republike Srbije, odakle bi?!). 

Ali, ne... Evo, danima nas ubeđuju da je dovoljno to što je pevao (da ne kažem: što je pevao za velike pare). Ubeđuju nas da je to samo po sebi zasluga, da smo svi mi počastvovani što je uopšte pristajao da nas dira u srca svojim milozvučnim glasom, da je njemu samim tim mesto u naselju Brane Crnčevića i Paje Jovanovića... Ne navodi se da je izvodio jeftinu, patetičku, kafansku muziku bez zvanične umetničke vrednosti, to bi u ovim bolnim trenucima nacionalnog žalovanja bilo odveć drsko. Ne navodi se ništa drugo, osim da je bio kralj narodne muzike. I tu više nema pomoći, kriterijumi su mrtvi, slava im. Jednom će u toj Aleji zacelo ležati i Šabanova kuma Zorica Brunclik, Lepa Lukić svakako, možda i Era Ojdanić, zašto ne, a bez sumnje i Ceca kad joj dođe vreme (možda sa sve Arkanom, srediće ona da ga prebace gde mu je mesto), a onda i svi ostali zaslužni estradni, politički i slični građani koji su svojim udruženim delovanjem napravili Bangladeš od ove zemlje. Pokoj Glogovčevoj duši.