Tri vodoravna i jedan uspravan

Pre nekoliko meseci, u septembarskoj Enigmi (br. 2432), objavljena je jedna nesvakidašnja klasična ukrštenica. Rešad Besničanin je želeo da skrene pažnju na poznate srpske enigmate koji imaju parnjake tj. imenjake i prezimenjake u popularnijim i cenjenijim javnim profesijama, pa se tako, eto, i moje ime našlo u enigmatskom kvartetu. 

Doduše, sastav je tako prezentovan da je ideja autora skoro sasvim zamagljena, gotovo poništena (opisi tematskih pojmova nisu čak ni boldovani!), no možda je neko detektovalo lajtmotiv i identifikovao nas četvoricu kao dovoljno poznate, da bismo se, jelte, pojavili u ukrštenici. 

Da su me pitali,  rekao bih: hvala, nemojte, nisam ja za te ozbiljne, intelektualne enigmatske novine... Niti sam dovoljno poznat, niti sam dovoljno srpski enigmata. Objektivno ne pripadam grupi odabranih. Međutim... da su insistirali, da su kumili i molili, možda bih i pristao - ali pod uslovom da ukrštenica bude ilustrovana mojom slikom. Što lepšom, po mogućstvu. 

Ostale članove kvarteta, mislim, nije bilo neophodno predstavljati fotografijama jer su sasvim dovoljno slavni. A ja sam, avaj, vazdan bio samo prišipetlja, tu i tamo budala po definiciji i, naravno, pljuvač boljih i najboljih. Ovo je bila prilika da me plemeniti urednici tog veličajnog  lista predstave širem auditorijumu bar likom, ako već nemam opus. Da me istaknu, da mi pomognu da izađem iz anonimnosti, da me potapšu po ramenu. Ali... protraćeno. 

I kako sad da se pohvalim svetu da sam uspeo u životu kad bi taj Mladen Marković iz prvog stupca mogao da bude bilo ko? Dolazim u ne baš prijatnu situaciju da ubeđujem ljude da sam to stvarno ja, da se vraćam unazad, da nabrajam gde sam i šta radio, koliko sam godina spiskao na izigravanje magarca u srpskoj enigmatici, koliko sam strana poklonio hijenama, koliko sam samo sitne stoke na'ranio i napojio, goveda i govedare da ne spominjem... Zato je bolje da sve zaboravimo. Bolje da ostanem nepoznat.