S obzirom na to da u ovoj seriji tekstova pravim retrospektivu svoje desetogodišnje enigmatske epopeje, izvesno je da ću pisati o stvarima koje su čitaocima bloga već poznate. Možda je vizura iz koje govorim o istim događajima malo promenjena, možda ću se u hodu setiti nekog novog detalja, ali svakako nemam nameru da od sitnih, prolaznih i krajnje nebitnih enigmatskih epizoda pravim priče iz Nepričave. Dakle, želim da se povodom jubileja osvrnem samo na značajnije saradnje (i značajnije ličnosti, bilo da je reč o pozitivcima ili antagonistima), tj. na enigmatske angažmane koji su za mene kao enigmatu bili neobično važni. Ne bih se zadržavao na saradnjama koje su bile kratke, izrazito neprijatne, promašene i sl, niti bih raspredao o sastavljanju ukrštenica za raznorazne dnevne, lokalne, seoske i kojekakve beznačajne novine.
To bi značilo da ću opet govoriti o Enigmi, premda sam napisao mnogo više teksta nego što taj enigmatski brend objektivno zaslužuje. Da se razumemo: Enigma niti jeste, niti je ikada bila kvalitetan enigmatski časopis. Njene vrednosti su tradicija i kontinuitet, a bezmalo sve ostalo je vazda bilo na vrlo niskom nivou, pa i enigmatika. O onome malom što je kroz istoriju u njoj bilo dobro i o onima koji su joj u pojedinim periodima osvetlavali obraz, pisao sam mnogo puta i nema razloga da to prežvakavam na ovom mestu.
Da li je četvorogodišnja saradnja sa ovim listom bila značajna za mene? Jeste, ali ne zato što mi je donela afirmaciju ili napredak, već zato što sam sebi odužio jedan stari dug. Naime, redakciji sam se prvi put javio kada sam imao 16 godina i pošto mi niko nije odgovorio, odustao sam (inače, ja nikoga ne vučem za rukav, to je stvar dostojanstva; jednom pitam, pa ako ne može - ćao, idem dalje). Onda sam im se javio 10 godina kasnije, kad sam bio na novom enigmatskom početku, pustili su 3-4 skandinavke i opet mi se niko nije javio. Ako sam sa 16 i otpremio radove koji nisu bili dovoljno kvalitetni (a jamčim da su bili kvalitetniji od 80 % njihove tadašnje produkcije), potpuno je nemoguće da sam sa 26 imao toliko loše rezultate da nisam zaslužio ni odgovor. Tako se moje interesovanje za Enigmu opet ugasilo početkom 2011. A onda me posle x meseci stari Milan Šaban iznenada pozvao, tobož oduševljen mojim enigmatskim izrazom.
Gornji pasus je bitan zato što daje vrlo precizan odgovor na pitanje: zašto u srpskoj enigmatici nema mlađih od 35-40 godina? Nema ih zato što su godinama rasterivani staračkim štapovima. Ti mladi ljudi (kojih je bilo!) nisu imali gde da se pokažu i dokažu jer su oni koji su mogli (čak bih rekao: koji su bili dužni) da im požele dobrodošlicu bili potpuno nezaintersovani za njih. U stvari, "nezainteresovani" je preblaga reč: bili su neprijateljski nastrojeni prema svakom novom licu (jer bedni i beznadežno sitni, a samoživi i smešno alavi ljudi, kakvi su srpski enigmati u većini slučajeva, u svakom vide pretnju, konkurenciju i gladna usta više). Takav je bio i Milan Šaban, dok ga Miodrag Tošić nije ubedio da ću im ja podići nivo i osvežiti sadržaj (inače, Enigma je u tom trenutku bio na najnižim granama jer niko živ nije hteo da sarađuje sa bankrot preduzećem).
Elem, pristao sam na saradnju ne znajući u šta se upuštam, a moj glavni motiv je bio da u tim nemogućim uslovima uđem u sve novine u koje se može ući. Ne bih sad o honorarima koji su bili više nego uvredljivi (a najčešće su izostajali), ali moram da kažem da je Šaban moje prihvatanje obaveze shvatio vrlo bukvalno: iako nisam obećao da ću radove slati redovno, niti da ću otpremati veće količine, uskoro je počeo da naručuje i da me požuruje ukoliko mu pošiljka ne stigne u očekivanom roku. Pošiljke sam, naravno, ekspedovao brzom poštom (treba li da podsetim da sam sve štampao u 2 primerka i popunjavao rukom?!), a sve to ne bi bilo tako stresno da u to vreme nisam imao mnogo važnija posla: morao sam da zaradim za hleb tj. mnogo mi je bilo bitnije da radim nešto za šta ću dobiti lovu, nego da po 7-8 dana sastavljam, opisujem, štampam, popunjavam i pakujem koverte za Enigmu, uz potpunu svest o tome da će mi honorar jedva premašiti troškove slanja.
To je trajalo sve do Šabanove smrti. U međuvremenu smo se sprijateljili jer smo se vrlo često čuli, pa iako sam priželjkivao da se ta saradnja okonča, bilo mi je neprijatno da ga odbijem kad se javi. Možda sam poslednjih meseci slao ređe nego pre, ali kad god me je podsetio tj. kad god je tražio, dobio je novi kontingent. Poslednji paket nisam stigao da mu pošaljem jer je preminuo dok sam opisivanje privodio kraju, i budući da je za novog urednika imenovan Tošić, smatrao sam da su se stekli uslovi za konačni prelazak na elektronsku saradnju.
No, ne lezi vraže: ne samo da je Tošić bio jednako elektronski nepismen, nego mu nije odgovaralo ni da pripremljene radove pošaljem redakciji, te da mu ih odštampaju i predaju. Nikad neću zaboraviti urnebesno-apsurdnu izjavu: "Nemoj njima, nemaju papir!" No, ubrzo smo našli nekakvo rešenje (valjda sam slao njegovom sinu na mejl, skoro da se i ne sećam), ali to nije dugo trajalo jer smo se nekoliko meseci kasnije zavadili. A zavadili smo - za one koji se ne sećaju - zbog Tošićevog nekolegijalnog gesta u jednoj televizijskoj emisiji. Naime, pažnju nekih novinara je privukla skandinavka sa jednom popularnom prostitutkom u dnevnom tabloidu Alo. Napravili su prilog o tome, otišavši kod Tošića da čuju reč stručnjaka, a on se sablažnjavao, krstio i ograđivao od takvih fenomena, implicitno spočitavajući autoru što je ispoštovao zahtev urednika. Autor sam bio ja (priča je, zapravo, mnogo kompleksnija jer je i sam Tošić sarađivao sa tim novinama i radio po narudžbini istog tog urednika, ali sve o tome je već rečeno tada kada je bilo aktuelno).
Takođe, nije mi se svidelo Tošićevo uređivanje. Iako sam ga na početku podržavao, vreme je brzo pokazalo da je potpuno nesposoban za tu ulogu. Mislim da je bio najgori urednik Enigme u istoriji tog lista. Niti je imao kriterijume, niti je umeo da koncipira broj, niti da odabere radove, niti da ih rediguje... Povrh svega, favorizovao je totalne diletante, poput izvesnog Tanasija Savića (te je taj Savić imao veći broj radova po broju od npr. Besničanina). Enigma je za njegovog kratkog vakta postala zbirka najogavnijeg enigmatskog šunda (u pravom smislu te reči: ne samo da su njegove ukrštenice bile prepune neispravnih, često i izmišljenih pojmova, već je i saradnike vrednovao po sličnosti sa sobom). Jeftini otpad koji je samostalno proizvodio Milan Šaban bio je vrhunska enigmatika u odnosu na Tošićevu manufakturu "buvlja pijaca". Kako god, meni tu više nije bilo mesto (tim pre što urednik nije bio u stanju da uvaži ni jedan jedini dobronameran savet), i s velikim zadovoljstvom sam napustio tu olupinu od novina. Vajdu od njih ionako nikad nisam imao.
Kada smo prekinuli saradnju, ostalo je na desetine neobjavljenih radova (među njima i serija ukrštenica za decu). Nešto od toga sam kasnije prikazao na blogu, nešto sam preradio i objavio u drugim novinama, nešto sam poklonio kolegama itd. U Enigmi sam, tako, objavio svega 140 ukrštenica (što, realno, nije malo, s obzirom na to da je izlazila samo jednom mesečno, na nevelikom broju strana, a spec. izdanje je odavno ukinuto). Sastavljao sam konceptualno, pa sam tako imao: seriju ukrštenica sa velikim četvrtastim belinama (6 x 9, 6 x 11, 7 x 7, 7 x 8, 7 x 9, 8 x 8), seriju sa molerajima (4 x 17, 4 x 18, 5 x 17, 6 x 12), seriju sa minimalnim brojem crnih polja, seriju sa geometrijski raspoređenim crnim poljima, seriju tematskih ukrštenica, seriju imenarki, seriju ukrštenica sa učaurenim pojmovima i seriju sa strukturalno komplikovanim belinama. Objavio sam i neke vanserijske radove, poput palindromne ukrštenice, aritmogrifne skandinavke, ukrštenice sa učaurenim Vinovim likom (povodom 100. godišnjice), skandinavke sa 2 povezana bočna moleraja 3 x 17 i skandinavke sa 3 beline 6 x 6 u mreži 11 x 17 (sa sve slikom).
Prikazujem nekoliko svojih radova iz 2014.
Нема коментара:
Постави коментар