Tarikamen

Franc Miklošič

U "Uporednoj gramatici slovenskih jezika" Franca Miklošiča ("Vergleichende Grammatik der Slavischen Sprachen", 1872-75), u poglavlju o složenicama navedene su brojne reči s oznakom serb. (većinski preuzete iz Vukovog rječnika). Opisi su dati na latinskom i nemačkom, ali ima i pojmova koji su protumačeni našim rečima.

Na listi su pridevi: bućoglav, buljiok/buljook, gverook, kesizub/kestozub, kočoperan, ljuborodan, prćeusnast, vijoglav, vrtoglav, i imenice: bogomoljac, čistikuća, čuvakuča, čuvarkuća, deriguša, draživaška, gamzigrad, gaziblato, gladibrk, grabikapa, gubodušnica/guboduša, hlapimuha, izderilijeska, izjedipogača, ispičutura, jadiklanac, jebikobila, kažiput, kljujdrvo, koljikonjević/koljikonj, kopajkošara, kradikoza, krpiguz,  kupikrastavčić/kupikrastavac, kupivojska, letipas, lomigora, metopir (ne netopir!), mlatišuma, mrsipetka, mučibaba, muzikrava, nabiguzica, nadriguz, nadriknjiga, nadrivlah, napniguša, nazovibrat, nazovisestra, nazovirod, nečujglas, paligorka, palikuća, palipuška, palipan, pamtivijek, paticvrk, pecikozić/pecikoza, pirivatra, pjevidrug, plačidrug, plašipile, plamtivuk, pletikosa, pretikotarica, pletikrošnja, požrikobila, prdizvek/prdozvek, prišipetlja, pržibaba, prodribaba, punišake, pušibrk, raspikuća, razbiguz, razvrzigra, skočidjevojka, skočivuk, smičiklas, smrdibaba, smrdibuba, smrdipotok, smrdivrana, sočibabić, svrbiguz/svrboguz, svrzibrada, svrzimantija, svrzislovo, šišobrk, tarigora, tarikamen, tecikuća, tocokljun, trčilaža, tresigaća, tukoluk, tuciluk, vadivek, varimeso, visibaba, vrtiguz, vucibatina, zavrćkola, žderimrcina.

Tek poneka od ovih reči je opstala u književnom jeziku, neke su se zadržale samo u pojedinim krajevima, a ima i onih koje su suptituisane prostijim kompozitima (tako se umesto vulgarizma prodribaba danas koristi babojebac). U ukrštenicama se, naravno, mogu sresti i sasvim zaboravljene reči sa liste, pogotovo ako su autori Goloigra, Zekić ili Krsmanović, a ima i iz savremenog jezika istisnutih reči koje su gotovo svi autori bar jednom upotrebili. 

Mala digresija: bio sam u prilici da upoznam ljude iz svog kraja koji su ceo život proveli u svojim selima i koji su u 21. vek ušli s kulturom 19. veka. Verovao sam da su mnoge reči koje sam od njih čuo samo provincijalizmi, no kasnije se ispostavilo da je bukvalno svaki od tih izraza uredno zapisan i objašnjen u starim rečnicima. Na primer, mislio sam da je trčilaža neka lokalna kovanica kojom su meštani ad hoc etiketirali lažova iz svog sela, kao što sam bio ubeđen da vijoglave mačke postoje samo tamo gde sam na njih naleteo. A da ne govorim o svojoj babi koja je bila živi rečnik narodnih izraza i imala precizan narodni naziv za sve što postoji. Danas mi je žao što nisam beležio reči koje sam od nje (i samo od nje!) mogao da čujem. Mnoge sam zapamtio, ali mi je znanje mahom pasivno, što će reći: lako prepoznajem, ali teško reprodukujem. Tako sam nedavno u nekoj knjizi naišao na pojam lemeznica - i iskrsla mi je čitava fraza koju je baba koristila.

Elem, ovaj tekst je inspirisan pojmom koji se relativno često pojavljivao u belinama Veljka Dopuđe i drugih autora (uključujići mene): TARIKAMEN. Osim Vukovog opisa "onaj koji tare kamen" u opticaju je i slobodna varijanta "glačalo za kamen".

"Orbis" br. 79 (18.05. 1984.), autor: Veljko Dopuđa