Iako sam se odavno distancirao od cirkusa u tzv. ESS - u, bio bi greh da se ne osvrnem na novu cirkusku tačku, s obzirom na to da se program godinama nije menjao. I samim majmunima je već dosadilo da žongliraju i ukrug voze bicikle na 3 točka, a kamoli onima koji su ih gledali. Bilo je krajnje vreme da nasmeju malobrojnu i apatičnu publiku nekim novim urnebesnim igrokazom.
Naravno, ne mislim da imenovanje Vladimira Šarića za predsednika saveza. To niti je smešno, niti je novo. G. Šarić je jedan fin, pošten i mek čovek, a to znači da se naša enigmatska istorija ponavlja ubrzanim tempom. ESS je ne tako davno imao finog i mekanog Acu Jankovića u toj ulozi, znamo šta je bilo, pa znamo i šta sledi: predsednik će defakto i dalje biti stari Miroslav Lazarević, te kako je malo verovatno da se u međuvremenu promenio (ah, stari se vo u jaram ne preže), sa sigurnošću se može očekivati samo deža vi. Dakle: bezočno kršenje statuta, ručavanje i jalovo češanje jezika na kojekakvim besmislenim skupovima i, naravno, nastavak rata sa stvarnim i izmišljenim neprijateljima.
E, to je nova cirkuska tačka: članovi nastupne grupe (koje je Lazarević lično doveo iz šume i dresirao) međusobno su zaratili - i to na pozornici, usred dosadnog programa.
Sad ozbiljno: nisam verovao da ću ovo ikada napisati, ali meni je žao Mileta Jankovića. Stvarno. Ovog poluanonimnog čovek ne može ni da žali, on je samo smešan, onaj drugi u ulozi visoko podignute budale koja nosi transparente i uzvikuje parole je i dalje samo budala, ali Mile je... kako bih rekao... jedna tragična ličnost. I ne čini ga tragičnim to što je takav kakav jeste, jer kad bi sedeo u svom ćošku, ćutao i radio svoj posao, sve bi bilo u redu. Ali on hoće nemoguće: hoće javno da kupi ono što se ne može kupiti, da dobije ono što mu ne pripada, da bude ono što nije. I što je najgore: očajnički traži poštovanje.
Poštovanje, nažalost, u bandama i razbojničkim družinama ne postoji. Generalno, tu nema emocija koje su svojstvene civilizovanim ljudima, što će reći: nema ni prijatelja. Postoje samo prljavi lični interesi svakog pojedinačnog pripadnika bande i nekakav kodeks, kao zamena za moral, koji čuva kriminalnu ekipu od osipanja. Ali, svaka banda ima svoj rok trajanja.
Zato kad bandit puca u svog dojučerašnjeg kolegu iz bande, dakle, u drugog bandita, zdrav i pristojan čovek to prima kao logičan sled događaja. Niko ne žali ubijenog ubicu ili silovatelja, a malo ko ima suza i za osvedočene huligane, zlostavljače, lopove i slične devijantne ličnosti. Ko mačem seče, od mača i strada, vazda je tako bilo.
Нема коментара:
Постави коментар