Lampica za anagrame

Iako se ovaj blog prevashodno bavi ukrštenim i ukrižanim rečima i riječima, s obzirom na to da u poslednje vreme posvećujem neobičnu pažnju anagramima, odlučio sam da napišem koju reč o tome. Gotovo celog života sam u štampi pratio tu enigmatsku vrstu i još kao maloletnik formirao svoju filozofiju anagramiranja. Istina, nisam mnogo objavljivao jer sam uglavnom bio okupiran krupnim zagonetkama (recimo, za 8 godina nisam poslao nijedan anagram Feniksu), ali ima dana kada od svega što inače radim kao enigmata najradije premećem slova. 

Povod za ovaj tekst je utisak da se u našoj enigmatskoj zajednici, tačnije: internet-zajednici, uporno promovišu nerazumni stavovi o anagramiranju. Iz nekog razloga, potkrepljuje se uverenje da je čist anagram vredniji od logogrifnog, tj. od proširenog, krnjeg i anagrama s izmenom, a to dovodi do toga da neki autori radije potpisuju čiste besmislice nego logogrifne premetluke sa smislom. 

Nema spora da je najveći izazov napraviti čist anagram na zadatu temu, ali je potpuno nesuvislo posmatrati taj zahtev kao najvažniji i minimizirati značaj svega ostalog. Prosto, postoje teme koje je praktično nemoguće ispremetati bez prljanja i to se naročito odnosi na kratke nizove s teškim slovima. Autor, u principu, treba da proba da zadatak odradi čisto, ali postoji jedna lampica u mozgu, koja valjda kod mnogih ne radi, a koja zasvetli kada namera da se napravi čist anagram počne da ugrožava sadržaj. I čim zasvetli, javlja se ideja koja nepogrešivo prati konotaciju zadatog pojma. 

Milan Milin

Ta lampica je kod najboljih anagramista, poput Milana Milina i Veselina Patrnogića, radila kao švajcarski sat! Dakle, oni su objavljivali sve vrste logogrifnih anagrama i to su uvek bili dobri premeti, povezani debelim asocijativnim snopom s temom, semantički korektni i efektni, neretko duhoviti, gotovo lucidni (ovo se naročito odnosi na Milina, koga ja inače smatram najboljim anagramistom na srpskom govornom području). 

Neki od Milinovih anagrama iz Huper enigmatike: TI RAŠČLANI (analitičar), NIKAD LOŠ (odlikaš), VERAN I LAJE (avlijaner), NAŠ TIM ISPÔ PRE ROKA (Evropski šampionat), JADNI MASTILJARI (administracija), NEKA KROJI CENU (konkurencija), JE LI TI RASTE RAČUN? (električna struja), TANJA ODELA (letnja moda), BACA JAKU VRELINU (erupcija vulkana), SAD TANKO MEZNUSTE (studentska menza), OSTAJE ČUPAV REGION (jugoistočna Evropa), GLE, KROTI NERADNIKE (generalni direktor), LEČI KAD KIJAMO (čaj od kamilice), KLOPAĆU MESA (ćevap s lukom), ZNAJU DA NISI VELIKA (invalidska penzija), ONI JAK DUBL (Boni i Klajd), ON SRBINU KÔ UZOR (Robinzon Kruso), JELO MI VREDI (Džejmi Oliver), VISOKA MISAO (Isak Asimov), FAKTOR SILE (Fidel Kastro), PROUČAVA LI NOTE? (Lučano Pavaroti), DVOMETRAŠINA JE! (Dejan Tomašević) itd. 

Svi navedeni anagrami su nečisti iliti logogrifni. I šta to znači? Znači da autor nije dozvoljavao da mu forma kvari i guši ideje: on je premetao sadržaj pojmova, a ne puka slova! A to je i osnovna razlika između dobrih i loših anagramista: prvi anagramiraju sadržaj, drugi formu. Naravno, iz ovoga ne bi trebalo izvući zaključak da je logogrifni anagram uvek sadržinski kvalitetniji od čistog. Ne, za kvalitet anagrama je ključan kvalitet autora: njegova kreativnost, pronicljivost, osećaj za reč i smisao za restrukturiranje zadatog slovnog materijala, kao direktna funkcija verbalne inteligencije i kombinatorike. 

Dakle, kao sasvim mladi enigmata, formirao sam stav da je sadržaj anagrama važniji od forme. Na mene su, kao što rekoh, najviše uticali Milin i Patrnogić (i možda još nekoliko autora iz novina koje sam pratio). Zahvaljujući njima, duboko verujem da logogrifna postavka sama po sebi nije feler, već je anagram feleričan ako je nategnut, ako ne zvuči prirodno, ako se ne može izgovoriti kao obična, svakodnevna rečenica, ako zaobilazi temu, ako ne gađa u centar, ako ne daje jasnu asocijaciju. Nikakvu vrednost nema premetaljka koja je čista, a glupa i od nje je veći promašaj samo ona koja je i nečista i glupa. Međutim, otkad postoje blogovi, često se češem po glavi i pitam gde su učili školu blogovski anagramisti, na koga su se ugledali i kako su usvojili ideju da je najbitnije počistiti slova, makar iznedrili totalnu budalaštinu?! Štaviše, ponekad doživljavam transfer blama kad na internetu (a bogme, viđao sam i u novinama) naletim na anagramnu kreaciju koju ne bi razumeo ni Tristan Cara.

Možda ću nekom zgodom obraditi temu "poplava dadaističkih anagrama na internetu", a ovde i sada bih usput rekao još ovo: samo nekoliko puta sam učestvovao na anagramnim takmičenjima, i to više eksperimentalno nego s nekakvim ambicijama. Istina, možda sam nekada davno i hteo da se oprobam na konkursu sa žirijem koji bi činili anagramisti čije procene bi mi nešto značile (nažalost, većina njih je pokojna), ali u uslovima gde su sudije volonteri opšteg smera (ili još gore: gde imamo samo jednog sudiju), ni uspeh, ni neuspeh nema nikakvu težinu. Samim tim što su najmanje 10 puta u poslednjih 10 godina na tim takmičenjima pobeđivale nekakve salate od reči, nadmetanje u toj disciplini je obesmišljeno i spušteno na nivo najjeftinije enigmatske internet-zabave. 

Ovo neka ide sitnijim slovima: jedne godine sam na blogu TIO učestvovao na Memorijalu Đure Kneževića. Zadatak je bio inspirativan (Miroslav Antić: Plavi čuperak i Garavi sokak) i napravio sam anagramnu pesmicu u devetercu: OPISAĆU VRLOGA LIKA: / STARI, A VEČNI PRVAK MIKA. Rad je delio 12. mesto sa anagramom Gordane Šarić (KAKAV PRAVI LIRIČAR, GLASNO PEVA, KITI SAMOĆU) i mislim da nijedan član žirija nije shvatio ozbiljnost moje kombinacije. Da su bolje ocenjeni radovi bili sadržinski i semantički kvalitetniji, ja bih to zaista pozdravio, ali evo koji su anagrami dobili po 10 ili više bodova: SVAKAKO VELIKA POSTIGNUĆA. MA PRAVI LIRIČAR! (vrlo pohvalan opis nekog liričara, i to u dve rečenice; a gde je asocijacija na zadatu temu?!), STVARA U GLAVI I PRAVI PRIČE KAO MOĆAN KLASIK (aha, stvara u glavi; i šta nas briga za priče kad su zadati naslovi pesama?! povrh svega, anagram je u prezentu, a Mika je odavno blaženopočivši), PRAVI SLIKAR I TO KAKAV, A U PESMI VRAGOLANČIĆ (Mika jeste pomalo slikao, ali ovo je kao kad bismo Severinu predstavili na sledeći način: je*e se kao štuka i to profi radi, a u estradnom poslu je zvrk) itd. I tako sam shvatio da nema potrebe da mi internet-bratija ubuduće boduje uratke.