Plagirani Dopuđa

U tekstu "Plagijator iz Sremčice" (OVDE) saznali smo da je gosn Janjić prepisao ukrštenicu Veljka Dopuđe iz Mozaika. Plagijat nismo videli jer nemam broj Enigme u kom je objavljen, ali je zato Ilija Đurković poslao Dopuđin original. Zahvaljujem i objavljujem ukrštenicu koja se lopovu toliko dopala da je poželeo da vidi svoj potpis ispod nje (ako ništa drugo, treba primetiti da je imao ukusa).  

Mozaik br. 82, autor: Veljko Dopuđa, skenirao: Ilija Đurković

Usput, zaključio sam da je ovaj slučaj (i drugi, ako ih je bilo) uticao na moj enigmatski put. Naime, u više navrata sam pisao o paketu koji sam kao tinejdžer otpremio Enigmi tj. Milanu Šabanu (po svoj prilici, to je bilo 2001). Tada nije bilo rubrike Vaša pošta (valjda je privremeno bila ukinuta), ali sam svakako očekivao nekakav odgovor. No, mislim da ga nisam dobio zato što poslao previše profesionalne radove za anonimusa od 17 godina. Ne znam baš tačno šta sam tada sve ponudio, ali siguran sam da je to bilo najbolje što sam u tom trenutku umeo da napravim. Želeo sam da se pojavim tamo i i dan-danas mi je pomalo žao što se to nije dogodilo (pre svega, žao mi je što nisam probao bar još jednom). Tada mi nije padalo na pamet da u tom poslu postoje prepisivači i tek mnogo kasnije, kada sam se u Nišu pridružio enigmatskoj zajednici, susreo sam se oči u oči sa paranojom koja me je, moram i to da kažem, prilično vređala. Sećam se da sam s Pešićem išao na Sajam knjiga i da je izrazio otvorenu sumnju u moje autorstvo. Ne znam jesu li on i njegova ekipa u meni videli mogućeg plagijatora ili ipak programera (ovo drugo se već moglo shvatiti kao kompliment), ali pamtim da su mi danima slali zadatke koji se mogu obaviti samo autorski (nešto od toga je kasnije objavljeno u GEN - u). To je, dakle, bilo testiranje, takoreći profesionalna selekcija, baš kao da sam aplicirao za nekakav ozbiljan posao, a ne za učešće u jednoj nepopularnoj i devalviranoj oblasti stvaralaštva. Rezultat testiranja je onaj laskavi naslov u Vesniku NZ "Veliki enigmatski talenat", koji je stigao sa takvim i tolikim zakašnjenjem da nisam mogao ni da se obradujem (imao sam celih 27 godina i osećao sam se kao imbecil koga u zrelom dobu iz sprdnje proglašavaju čudom od deteta). Bilo kako bilo, danas verujem da sam u periodu od 17. do 27. godine mogao da napravim mnogo toga i što je još važnije, sve sam to mogao da objavim jer se imalo gde objavljivati. A eto, baš sam hteo da se registrujem u Enigmi i, bez obzira što smo mi kasnije sarađivali i bili u dobrim odnosima, nikad nisam baš sasvim oprostio Šabanu što mi je osujetio rane enigmatske ambicije (on se, inače, nije sećao moje prve pošiljke, ali nije odbacivao scenario koji sam gore izložio).