Sa 10 prstiju, za 10 godina (2)

Kada se moja sastavljačka strast povampirila, negde u aprilu 2009. godine, verovao sam da ću pre ili kasnije stići do Hupera. Dobro sam poznavao standarde tog časopisa i bio pod direktnim uticajem Huperovih enigmatskih autora. Huperova enigmatika je mahom bila čitka, pitka i jednostavna, predvidljiva i nadasve funkcionalna. Nije bilo enigmatskog larpurlartizma, ili ga je bilo vrlo malo, a naši najveći paraderi nisu bili na listi saradnika.

Huper tj. Huper Enigmatiku sam redovno pratio do neke 2002. godine, kasnije samo sporadično. Kao student, uzimao sam Enigmu (isključivo zbog radova Rešada Besničanina, o čemu sam više puta pisao), ponekad Marbo i sasvim retko Krsmanovićevu Zagonetku. 2009. godine sam verovatno sastavljao po uzoru na Rešada, ali sam bazično bio najbliži Huperovim autorima iz druge polovine devedesetih. Naravno, zanatski nisam bio na njihovom nivou, no danas nije teško prepoznati Đurđevića, Dopuđu, Vukadinovića, Krajnovića, Patrnogića (...) u tim mojim sastavima, jer sam najduže i najradije rešavao njihove ukrštenice. I to u doba kada se najbrže i najlakše uči. 

Poznavao sam stilove svih autora čija su se imena nametljivo pojavljivala u enigmatskoj štampi i formirao svoju listu preferencija bez ikakvog stručnog znanja, a sastavljao sam ono što sam voleo da rešavam, podražavajući svoje omiljene autore. Danas mislim da sam imao dosta ukusa tj. da sam dobro odabrao uzore. Da sam išao linijom najmanjeg otpora, ugledao bih se na Dušana Nikića, Žarka Pešića, Zorana Zeljkovića, Vojislava Skoka, Sašu Čolakovića, Milenka Pučijaševića i njima slične, a s takvim uzorima sam mogao da postanem samo jedan od hiljadu. I da brzo nestanem.

Nažalost, dok sam se nakanio da se nekome javim i predstavim,  Huper enigmatika je prestala da postoji. Zapravo, mutirala je u jednu ćiriličnu enigmatsku reviju malog dometa koja se zvala samo Eнигматика (i možda se još uvek tako zove). Bio sam prilično zbunjen kada sam otkrio da su urednici u tom listu Dragan Nikolić i Milenko Mijatović, jer su mi, razume se, odranije bili poznati kao autori. Bio sam zaprepašćen kao da sam u informatoru Muzičke akademije pročitao da solfeđo predaje gluvonem čovek, a asistent mu je osoba oštećenog sluha. 

Pa ipak, godinu dana kasnije, kada se ispostavilo da u Srbiji ne postoji drugi enigmatski časopis u kome mladi autor može da objavi neki svoj rad (izuzev Enigme, koja je imala elektronski potpuno nepismenog urednika), na predlog Nikole Pešića, poslao sam mu nekoliko svojih ukrštenica da ih prosledi Draganu Nikoliću. G. Nikolić, opterećen svojim golemim obavezama, a i odveć veliki i značajan da bi se baktao sa provincijskom boranijom, nije odgovorio. Onda je Pešić predložio da se javim Miroslavu Cvetkoviću. Ne znam tačno šta sam mu napisao, ali sećam se da je do njegovog odgovora prošlo oko 4 meseca. Javio se tek kada su svi već znali za mene (predstavljen sam u Vesniku NZ i Glasniku, a počeo sam i da objavljujem u Alo razbibrizi i Enigmi) i preporučio me gore spomenutim teletabisima iz Енигматике (da se to nije desilo tada, desilo bi se mesec-dva kasnije u "Mažestiku", jer je teletabis broj 2 tamo obletao oko mene, sav srećan što su našli novu budalu). 

Sve ono što su pok. Milan Jelenković i pok. Veselin Patrnogić 20 godina gradili, g. Nikolić je uspeo da razori i obesmisli za samo godinu ili dve. Nemam volje da po stoti put pišem o njegovim uredničkim vizijama, imperativima, metodama i uzusima, ali to je zaista nešto što nikada nije viđeno u našoj 80 godina dugoj enigmatskoj tradiciji. Nije viđeno zato što nikada ranije nijedne značajne enigmatske novine nije uređivao enigmata iz poslednjeg reda i  kompletni autsajder: čovek bez zanimanja i bez formalnog obrazovanja, raskrinkani i raspopljeni falsifikator, tip sumnjivog morala i, sledstveno, osoba kritičnog mentalnog statusa. Mnogi viđeni enigmati su svojevoljno prekinuli saradnju sa Енигматиком kada je on preuzeo vođstvo, a mnoge je i oterao. Енигматика је, u trenutku kada sam im se ja pridružio, ličila na Huper Enigmatiku tačno onoliko koliko jedan improvizovani WC, ofarban u boje srpske zastave i podignut na mestu srušenog solitera, može da liči na taj soliter. 

Sarađivali smo (nemam bolji glagol od "sarađivali", ali to svakako nije bila saradnja po definiciji iz Rečnika Matice srpske) oko 2,5 godine. Dakle, od aprila 2011. do septembra 2013, kada sam zahtevao da se obustavi objavljivanje mojih radova. No, durašni  nazoviurednik je odlučio da iz inata objavi sve što sam dotle poslao, te se moje ime pojavljivalo u tom haosu od novina sve do decembra tj. dok nije istekao ugovor. Ugovor je, eto, njemu poslužio kao alibi za postupanje protiv moje volje, a meni nije služio ničemu: pored toga što sam kao autor i saradnik zlostavljan od prvog do poslednjeg dana, AD Politika mi nikada nije isplatila dug od nekoliko hiljada evra. 

U početku sam se trudio da sastavljam najbolje što umem, tj. da izbegavam sve ono što prezirem u tuđim radovima, da primenjujem ono što sam naučio od Huperovih autora i da u što većoj meri koristim kreaciju i invenciju. Ali, uskoro se ispostavilo da je trud koju ulažem kako mi ukrštenice ne bi ličile na školopocije Milenka Mijatovića ne samo nepotreban - već i štetan po moj integritet. Recimo, namučim se da napravim neku čupavu glavnu kombinaciju, a kad je objave - ne mogu da je prepoznam (oni koji nisu učestvovali u tom hororu, ne mogu ni da pretpostave, a možda ne bi ni poverovali zbog kojih pojmova su uništavane izuzetne kombinacije; ne samo moje, jašta). Eto, sećam se da mi je jedna od prvih belina uništena zbog pojma KARTOMANT, a ubrzo sam shvatio da ubacuju crna polja iz sadizma (ili nekog sličnog razloga), a ne po ključu (dešavalo se da objave isti rad u dve varijante: prvi put izmasakriran, drugi put bez ijedne izmene). 

Raspop je, inače, imao tendenciju da na prosta pitanja daje metafizičke i krajnje nebulozne odgovore, a njegov zamenik se obično sakrivao iza neznanja. Sa njihovim trećim teletabisom, izvesnim Nebojšom Trešićem, tobožnjim enigmatom, nisam komunicirao. I pošto nisam imao od koga da tražim listu zabranjenih pojmova ili bar uputstvo za sastavljanje po njihovoj volji, polako sam odustajao od strukturalno ambicioznih kombinacija i počeo da im šaljem samo dosadne, otrcane sastave. Zaokret sam napravio jednog dana kad sam u svojoj duplerici izbrojao 11 (jedanaest) novih crnih polja, odnosno onog dana kada mi je sastav do te mere unakažen da su od njega ostali samo dronjci. Sa druge strane, kad bih im poslao nešto sa katamaranima, natalitetima i gomilom jednostavnih glagola - šanse da pronađu nešto što im se ne dopada bile su minimalne. 

Za te 2, 5 godine sam, uprkos svemu, uspeo da u Енигматици i mesečnom izdanju pod imenom Разбибрига objavim određeni broj dobrih sastava koje pakleni urednički tandem nije razbucao. Ponekad sam uz kombinacije do kojih mi je naročito stalo prilagao prave, pravcate molbe (iz fazona: molim da rad objavite takav kakav jeste ili da ga uopšte ne objavljujete). Ako treba i nešto lepo da kažem o toj ludoj saradnji, evo: zaista su mi ponekad uvažavali molbe i objavljivali mi ukrštenice ne izmenivši mi nijedan jedini zarez (napomena: ovo "ponekad" doslovno znači: ponekad). 

I da ne zaboravim: sve što sam sastavljao za njih, besplatno sam im i opisivao, iako je za tu rabotu bio plaćen KV netopir iz Klenja. Zapravo, ja sam i za sastavljanje dobijao samo neke intermitentne honorare, najpre relativno često, onda sve ređe, dok nisu ukinuti (a kako bi drugačije članovi redakcije mogli da dobiju 13. platu?) U trećoj godini naše tzv. saradnje honorara uopšte nije bilo, a Raspop i Netopir su se prema meni (možebiti i prema drugima, to već nije moja stvar) ponašali bezobzirnije nego ikada. Objavljivali su mi potpuno ruinirane ukrštenice, toliko oskrnavljene da me je u više navrata bilo sramota što sam potpisan. Svašta sam pokušavao: molio da ne objavljuju ono što im se ne sviđa, tražio da korigujem ono što zahteva korekciju, predlagao da se oni potpisuju kao autori tih masakriranih radova itd. Ništa nije bilo od pomoći (usput, govorimo o vrlo velikom broju radova, jer sam bio najzastupljeniji saradnik, ne računajući njihovog četvrtog teletabisa, koji je imao poseban ugovor i isporučivao im svoje kompilersko đubre u kontejnerima). 

Bilans tzv. saradnje: objavili su sve do poslednjeg sastava koji sam im poslao (oko 500 strana, bez repriza). Otprilike 30 % je objavljeno bez izmena, 30 % sa sitnim intervencijama. 10 % je bilo na ivici skrnavljenja ili preko te ivice. Preostalih 30 % je potpuno devastirano. Mnoge ukrštenice su objavljivane više puta. Honorare sam dobio otprilike za polovinu objavljenih radova. Naravoučenije: nikad više saradnja sa ludacima, nikad više tolerancija prema džukelama, nikad više rad na "dođem ti".

Još nešto: G. Nikolić se nedavno sreo sa mojim saradnicima iz Društva novinara i pošto su ga pitali za mene, rekao im je da smo prekinuli saradnju zato što nisam bio zadovoljan honorarom. To je isto kao kad bi psihotična baba koja je svaki dan tukla mačku pajserom po glavi kazala da joj je ta mačka pobegla iz dvorišta zato što nije bila zadovoljna hranom.  

Evo nekoliko mojih radova iz Енигматике i Разбибриге:

Nastaviće se...