Ali... nasilno se nije moglo mnogo postići: cenzura je samo pojačala strasti, (ne)ukus širokog auditorijuma je nezaustavljivo metastazirao, a da nesreća bude veća - u tom haosu se pojavila i ona: pastozna devojčura od 100 kila sa kobiljom glavom i konjskim zubima, Brčanka koja govori i podvriskuje na ekavici sa novosadskim akcentom, raskalašna kafanska pevaljka koja radi gimnastiku na pozornici, zadiže dopičnjak, nesebično nudi donji veš na uvid i, poput Leptirice, jaše sićanog harmonikaša. Dabome: Brena, docnije Lepa Brena, onda Brena Nacionale, pa opet samo Brena.
Vizuelno-auditivni prostakluk koji je te 1982. godine domaćoj publici ponudila Fahreta Jahić, pevačica benda Slatki greh (prethodno: Lira šou), u našim okvirima se mogao porediti samo sa panađurskim performansima po kojima je ranije bila znana andergraund pevaljka Mica Trofrtaljka. Zato je Brenin prvi nastup na Hit paradi '82 cenzurisan, no, traka je nekako dospela do humoriste Milovana Ilića Minimaksa, koji je u svojoj emisiji, barabar sa snimcima psihofenomena koji govore o majmunima i žirafama, emitovao i sporni video-zapis debele zabavljačice bez brushaltera, ismevajući pesmuljak o Čačku, tj. Ćaćku, kako je to buduća megazvezda izgovarala.
Sama narodna muzika oko koje su se godinama unazad lomila koplja, sa Lepom Brenom je postala pase, a nije bilo dileme - žanrovski nije pripadala ni popu, ni roku, ni alternativi, pa pošto svi etablirani žanrovi imaju jasne kulturološke okvire, kao očigledna predstavnica vašarske kontrakulture (harmonika + gola guzica), Fahreta je mogla biti svrstana samo u folk, iliti među izvođače muzike za prost narod (napomena: naš narod tj. naši narodi su tada, kao god i danas, većinski bili potpuno nepismeni, i sve skaradne komercijalne pojave oslanjaju se na tu činjenicu). Doduše, tu na početku nije bilo orijentalnih i romskih elemenata, pa je fokus sa zavijanja i skičanja pomeren na celokupni muzičko-scenski spektakl, i baš zato je stara vrsta kiča & šunda odjednom počela da deluje gotovo bezazleno u odnosu na umetnine iz Zaharovog ateljea. Ilustracije radi, samo 4 godine ranije pesma Nade Topčagić "Ja sam žena dvadesetog veka" bila je zabranjena na svim radio stanicama i etiketirana kao najcrnji šund, a onda je numera "Mile voli disko" srušila sve barijere i konačno izbrisala zamišljenu crtu između nedopustivog šunda i folk mejnstrima.
Ukratko, Lepa Brena & Slatki greh su veselom, dionizijskom - uslovno rečeno - muzikom, krajnje primitivnom u melodijskom, harmonijskom i tekstualnom smislu, a naročito scenskim cirkusom sa elementima pornografije, osvojili decu i ostale Jugoslovene bez kritičkog mišljenja (što mu u brojkama dođe 80 do 90 % življa). Onda je na red došao "Cile", koncerti, filmske kretenijade, nezapamćena medijska halabuka, beskrajni feljtoni, izveštaji u TV Dnevniku i sve ostalo što je od Pretty Brende napravilo balkanski brend. Vizuelno se toliko udaljila od prvobitne karakondžule iz "Tesne kože" da je još u mladosti počela da liči na voštanu figuru, auditivno je zauvek ostala u parteru, a u umetničkom pogledu je postala (i ostala) nedostižni uzor novokomponaša, rodonačelnica turbo-folk koncepta, i živi dokaz da je borba protiv javašluka na našem tlu (bila) uzaludna i besmislena. Brena je, zapravo, od samog početka bila mnogo više od pevačice: ona je slika i prilika posttitoističkog kulturnog kolapsa i beznađa, i simbol zemlje u kojoj je pojam masovne kulture antonim zdravom razumu.*Pojam šund (nem. schund) u muzici se prevashodno odnosi na bezvredne, banalne ili vulgarne tekstove, dok se širim pojmom kič (nem. kitsch) označava stvaralaštvo prilagođeno zakržljalim estetskim afinitetima prostog naroda, te je uskoj vezi sa pojmom masovna kultura. Međutim, u nedostatku boljeg izraza, šund se neformalno koristi za etiketiranje komercijalnih kvaziumetničkih tvorevina koje na svim nivoima (vizuelnom, instrumentalnom, vokalnom, tekstualnom) probijaju zdravorazumske granice kiča. Na primer, ako bismo muzičko-scenski paket Lepe Brene iz najranijeg perioda označili samo kao "kič" to bi bilo nedovoljno, jer bi zaobišlo suštinu njenog scenskog izraza: prostakluk (a kič po definiciji ne mora da bude vulgaran). Zato pojmove kič & šund, barem u ovom kontekstu, nema smisla razdvajati.
Enigmatski najupotrebljiviji naslovi njenih pesama su: BATO BATO, BIĆE BELAJA, BISERU BELI, BOBO BOBO, BOC BOC, BRANI ME BRANI, ČETIRI GODINE, DOMINANTAN, DUGE NOGE, DVA ASA, DVA DANA, E MOJ MIKO, EPIDEMIJA LJUBAVI (15), EVO MOGA DELIJE, EVO ZIMA ĆE, GDE SI TI, GOLUBE, JABLANE, LAGANO TIHO TIŠE (iz "Kamiondžija"), LAGARIJA LAGARA, MA GDE BAŠ TI, MAČE MOJE, MIKI MIĆO, MOJA ROSO, NEMA LEKA APOTEKA (15), NOVA ŠOTA, ONA ILI JA, OPA OPA OPA, OTVORI SE NEBO, PARISKI LOKAL (obrada hita "Ljubav" Olivere Katarine), PAZI KOME ZAVIDIŠ (15), PERICE MOJA MERICE, PILE MOJE, RECITE MU DA GA VOLIM (17), SANJAM, SLEDEĆI, SOKOLE, ŠTA JE BILO BILO JE (15), ŠTA TI JE, UDRI MUJO, URADI TO, VALJA SE, VOLI ME VOLI, ZAKUNI SE, ŽALI BOŽE, ZALJUBIŠKA.
S obzirom na to da Lepa Brena, uz Zdravka Čolića, ima status najveće domaće muzičke zvezde iz druge polovine XX veka, njen opus je poželjna građa enigmatskih radova, jer se enigmate - u principu - obraćaju istim tim ljudima koji su je učinili nad-zvezdom, koji je i dalje vole, možda obožavaju ili bar poštuju. Tako sam i ja 2012. godine enigmatski obradio njenu diskografiju, ukrštajući naslove najvećih hitova u belini sa 6 tematskih pojmova. Pokušao sam da iz popularnog šunda izvučem umetnički maksimum u autorskom smislu, što će reći: iako gomilanje tematskih pojmova nema praktičnu svrhu, pronalaženjem formule za presecanje svima poznatih naslova, rad postaje zanatski ekskluzivan, a ostaje upotrebljiv. Doduše, skandinavka nije objavljena u integralnom vidu (pisao sam nekada o tome: jedan tematski pojam je izbačen), a ovom prilikom predstavljam novu, neznatno savršeniju verziju.
7 коментара:
Slažem se uglavnom sa svim što si napisao. Pazi sad, Brena je pjevala i igrala u minićima s ili bez donjega rublja, a Severina, Lana Jurčević, Antonija Šola, Lidija Bačić, Maja Šuput pjevaju u kombinezonima i mogu se vidjeti čak i na HTV-u. K tomu, pjesme su im slične kao jaje jajetu i nikome ništo.
Moram da kažem da je Hrvatska oduvek kilometrima zaostajala za nama kad je muzički šund u pitanju. :) Zapravo, na ex yu prostoru, ona je imala najrazvijeniju i najstabilniju muzičku kulturu (Zagrebfest je jedan od najstarijih festivala u Evropi), tamo se nikad nisu zapatili skaradni narodnjaci slični našima ("narodnjaci" su najčešće regrutovani iz bosanskih čuka i sa srpske socijalne margine), niti su bezvredne muzičke pojave bile medijski podržavane (tako ni Brena nije mogla da se kerebeči na TV Zagreb, logično).
Ta stabilna hrvatska pop scena sa zvezdama koje su istovremeno i umetnici (poput Gabi, Arsena, Josipe, Tereze, Olivera), postala je nešto bliža cirkusu tek u ovom veku, ali mislim da se i dalje ne može porediti sa javašlukom na istoku. Uostalom, ono što je u Hrvatskoj najskaradnije ima odličnu prođu na našem tržištu, pa se Severina i Rozga, kao dva istaknuta šund-fenomena, ovde vrlo visoko kotiraju. Nažalost, kod nas ne postoji publika koja bi prihvatila Marka Tolju ili Vandu Vinter, jer nama, prosto, sleduje Severina. Ona je na nivou Brene, a mi drugi nivo nemamo. Kod nas je sve osim šunda nepotrebna alternativa.
Ovaj tekst mi je dao inspiraciju da napravim interesantnu mozaičku ukrštenicu sa Breninim pesmama.
E, na ovo se mora reagovati! Neke konstrukcije, kao "skaradni narodnjaci" su naprosto nedorečene. Ako si pod tim skupnim nazivom,pored pomenute Brene, podrazumijevao urbanu nasljednicu Mice Trofrtaljke, Jelenu Karleušu i sijaset Dara Bubamara, onda u redu. Ali ako tu podrazumijevaš priličan broj istinskih vokalnih i instrumentalnih virtuoza,interpretatora prave srpske,ali i narodne muzike drugih naroda, kojih, koliko je meni poznato Hrvatska nema i nikada ih nije imala; u velikoj si zabludi. Hrabar si Mladene, ali gdje ti je hrabrost da šundom proglasiš one koji to zaista zaslužuju; SVETE SRPSKE ROKERE! Da li misliš da je za dno na kome se nalazi današnja estrada u Srbiji, zaslužnija, već pomenuta, Mica Trofrtaljka, ili primitivac bez valjane konkurencije, Bora Đorđević Čorba.
Da podsjetim. Pojava roka u Americi naišla je na pravu osudu ljubitelja muzike i bila proglašena primitivnnom, i kao takva zabranjena. Odnosilo se to ponajprije na rodonačelnike ovog globalnog primitivizma, među kojima nije bio zaobiđen ni Elvis Prisli lično, a o nekim "čupavcima", "kotrljajućim" i sličnim da i ne govorimo. Nisam ja baš veliki protivnik rok muzike, nađe se tu i ponešto dobro, ja sam protiv onoga što su nekad rokeri s ponosom nazivali "rok kao način življenja" a što ja, čini mi se s pravom zovem ROKFILOZOFIJA, čije su posljedice katastrofalne po cjelokupno društvo.
Moram navesti primjer jednog bolesnog uma o kome sam skoro čitao hvalospjev pisan ćirilicom, a čije ime neću spominjati po ugledu na stare Grke koji su svojevremeno zabranili spominjanje Herostratovog imena, a koji je napisao i tada izveo najdužu rok "pjesmu", a koja je počinjala riječima: DANAS SAM UBIO ČOVJEKA!!! Ispostavilo se da je pjesma autobiografska i da je očarala balkanske rok-primitivce, a mnogi su ga i slijedili, u bliskim vremenima, ali slijede i dana današnjeg.
Rekao sam ROKFILOZOFIJA! Čemu nas to uče ti primitivni ljudi? Važnim stvarima kao što su: AKO NISI NARKOMAN I HOMOSEKSUALAC, ne možeš napraviti ništa vrijedno, naročito ne u umjetnosti. POSTANI POZNAT PO SVAKU CIJENU, zato sam pomenuo Herostrata. Neki dan je čovjek željan publiciteta ubio svoje dijete!
Pomenuh rokprimitivizam, ali i da jednim primjerom podsjetim i na rok nepismenost. Jedan sveti srpski roker je napisao, a potom i odrecitovao pjesmicu: DOBRO JUTRO DžEZERI.Ne bi tu bilo ništa posebno zanimljivo da nema dva nevjerovatna stiha:
"Šta sad vrede svetske žvake,
kad svirate narodnjake"!!!
Da je pomenuti imao išta u svojoj za rokera, prilično očešljanoj glavi, morao se prisjetiti i jedne nepobitne činjenice; da je džez nečiji narodnjak. A, onda se možda mogao i zapitati: šta je to samnom, kad je mom uhu i srcu bliskiji narodnjak okolonjuorlenskih crnaca nego sunarodnika i komšija širom Balkana???
Mladene druže; zaobiđi "pokondirene tikve i tikvane" koji svoju "savremenost" temelje i grade na omalovažavanju svoje tradicije i kulture, simbola svog naroda i svoje prošlosti.
Pozdrav od Nove Zekića "podrijetlom" iz jedne od mnogobrojnih BOSANSKIH ČUKA.
Novo,
nisam dovoljno uticajan da bilo šta proglasim šundom, ali ako se stiče utisak da sam u tekstu đuture označio kao muzički bezvredne sve "narodnjake", te da sam blanko favorizovao pripadnike drugih žanrova, izvinjavam se što nisam priložio rečnik pojmova i reference.
Prvo, da vidimo šta znači "narodnjak". To je pojam koji se vremenom udaljio od etimologije i dobio umereno do izrazito negativnu konotaciju, upravo zato što su sa neprirodnom, gotovo nasilnom transformacijom seljaštva u građanstvo, muzičke potrebe naroda kanalisane željom da se i duhovno što pre pobegne od poljskog WC - a. No, od ćenife je mnogo lakše pobeći nego od sopstvene bazične zatucanosti, neukusa i mraka, jer je estetika, kao god i etika, nešto što se nužno gradi. U zemlji sa ogromnom većinom stanovništva koja je imala seljačku etiku, a stremila urbanoj estetici (što je samo po sebi apsurdno tj. logički nemoguće, te neostvarljivo u datom trenutku), kič je postao njihov tj. naš mejnstrim.
E, ta masovna potreba za kičom (i šundom) je neposredno pre pojave Brene dostigla svoj vrhunac. Da se razumemo, nije ona nametnula šund kao dominantni, najkomercijalniji vid masovne (ne)kulture, već je dala ljudima ono za čim su žudeli: folk-cirkus. Kolektivno stanje svesti je (bilo) takvo da konvencionalna građanska zabava prosto više nije (bila) adekvatna, rudimentarni primitivizam prosečnog Jugoslovena je tražio zadovoljštinu... i onda je s neba pala nekonvencionalna Brena, grdosija sa resima koja na pozornici pada u trans dok joj klarinetista nabija instrument među noge, i to sve uz muzičku pratnju koja direktno asocira onaj poljski WC.
Ne bih da se rasplinem u priči o mutaciji pojma "narodnjak", ali govoreći o narodnjačkom šundu, ne degradiram npr. Nadu Mamulu. Ona je bila narodna pevačica, i pevala je istom tom narodu i narodnostima samo 20 godina ranije. Ne 200, već 20. Ne omalovažam Safeta Isovića, niti Silvanu, Lepu i sve ostale koji su pozitivnom selekcijom stizali na scenu, atestirani u Radio Beogradu (ili u Radio Sarajevu, svejedno), a naročito ne one koji su svojim scenskim ponašanjem mogli da pariraju školovanim umetnicima, tj. one koji su i vokalno, i vizuelno predstavljali kulturu (na primer, Beba Selimović je imala držanje operske pevačice).
Folk kultura je sedamdesetih bila u senci pop kulture, takva je bila medijska politika, ali je i tada npr. Silvana Armenulić imala 20 (dvadeset!) puta veći tiraž od npr. Tereze Kesovije ili Lole Novaković. A ipak, Silvana ni kao figura, ni kao izvođać nije predstavljala šund. A onda su, u drugoj polovini te decenije, na površinu isplivali - ne znam kako drugačije to da kažem - cigani (na primer, Šaulić nije mogao da uđe u Radio Beograd, jer je smatran šund pevačem i falšerom, i svi ti romsko-orijentalni elementi u njegovom muzičkom izrazu bili su direktno suprotstavljeni tradiciji, a ploče Brunclikove su zbog poreza na šund bile oko 20 % skuplje od ploča npr. Mire Vasiljević).
Ovde bih stao. Nadam se da sam dorekao ono što je bilo nedorečeno, a budući da je ovo tekst o Breni i njenom epohalnom uticajui na unakarađivanje narodne muzike tj. folk kulture, nema potrebe da na ovom mestu govorim o jugoslovenskom roku.
Poštovani druže, pojašnjenje je uspjelo, a ja ću da se vratim na temu: Lepa Brena. Pripisivati jednoj, tada mladoj djevojci, toliku moć pa makar ona bila anti... u bilo kom pogledu, naprosto nije korektno. Sasvim sam sigaran da ta djevojka nije "kumovala" ni jednom od mnogobrojnih naslova koje si nam ovdje pokazao. Takođe, ni jedna koreografija, od kojih si neke podrobno opisao, nije ni njena ideja ni njeno djelo. I još prilično toga što si nabrojao, zapravo je nekorektno pripisivati mladoj djevojci iz jedne bosanske kasabe, koja je zahvaljujući nekim svojim kvalitetima bila samo ZLATNA KOKA u kandžama estradnih lešinara toga doba. Ti isti lešinari, na žalost i bukvalno žive "orlova vijeka" i do dana današnjeg neprestano spuštaju i kulturnu i umjetničku i svaku drugu ljestvicu, dok je nisu zabetonirali na nulti centimetar nadmorske visine. Tih lešinara nema u ukrštenicama,ili ih vrlo rijetko ima (bar koliko je meni poznato), nema ih ni u bilo kojoj ozbiljnoj novini osim onim SKANDAL-tipa. A nema ni potrebe, oni imaju u svojoj vlasti mnogo pogodnija sredstva obavještavanja.
Neću više o tome, samo jedno poređenje: Brena je nametnutom joj koreografijom zaludila, da li primitivni, da li samo neslobodni narod, stvar je liočnog poimanja, a jedan sveti srpski roker je zaludio mnogo, brojno veći, ne znam da li i primitivniji i neslobodniji narod, ne svojim "božanstvenim glasom", nego svojom, za njihove prilike, nevjerovatnom koreografijom koja se sastojala u slobodarskom bacanju svog sakoa po bini.
I na kraju: svako vrijeme ima svoje primitivizme, a ovo, naše vrijeme uz bogatu lepezu svojih primitivnosti, ljubomorno čuva i njeguje primitivnosti davno minulih vijekova, civilizacija i kultura.
Što se LB u ukrštenici tiče, i ja sam je jednom "stavio", ali sa još jednom osobom, pa će biti jasnije šta je ukrštenicosastavljač htio reći, ako se odlučim poslati ti je.
Novo
Ne slažem se sa minimiziranjem Breninog udela u restrukturiranju estrade, a još manje sa prebacivanjem krivice na vukove i lešinare koji su, ah, iskoristili kvalitete naivne i mlade seljančice. Prvo, nije bila baš tako mlada, a drugo, "kvaliteti" kojima je raspolagala su ranije služili za sablažnjavanje (uprošćeno: nijedna zdrava i normalna majka nije vaspitavala ćerku da postane razuzdana kafanska pevaljka), i stoga je dugo postojao medijski otklon prema takvim pojavama. Brena je donela na scenu vašar i kafanu, a oduševljenje sa kojim je prihvaćena moralo je da podigne rampu javašluku. Postala je uzor aktuelnim i budućim kolegama, jer je postalo očigledno da je za veliki uspeh u tom poslu potrebno koristiti njen recept.
Uzgred, pomenuto bacanje sakoa po bini se obično vezuje za Đorđa Marjanovića koji sa rokom nikakve veze nije imao. On je bio pop zabavljač, neka vrsta pop-narodnjaka, i bez obzira na to što su njegovi vokalni kvaliteti bili sumnjivi, generalno nije bilo ničega subverzivnog u njegovoj pojavi. Uostalom, on nije skidao gaće na sceni nego je, prosto, u zanosu vitlao sakoom. Muzika koju je izvodio je žanrovski bila čista i bezazlena, i mada je Đorđe u suštini bio običan srpski seljak, što je dakako bilo ključno za masovnu identifikaciju, slavnim ga nije učinilo propagiranje prostakluka, već upravo nešto suprotno. Zaista je glupo dovesti njegov slučaj u bilo kakvu vezu sa Brenom.
Постави коментар